„Zašto je problem da kažemo da je Kosovo okupirano, a da su Crna Gora, Slovenija, Hrvatska i Makedonija Srbiji neprijateljske države!“

Piše, Ratko Dmitrović

Iako lingvisti tvrde da Srbi imaju jedan od najsavršenijih jezika na svetu (ne računajući gramatiku), to Srbima skoro nimalo ne pomaže u životu, u politici pre svega, da stvari nazovu pravim imenom. Primera je bezbroj, ali hajde da bacimo pogled samo na one krupne i aktuelne.

Punih 15 godina lomimo jezik, i sebe u jeziku, pakostimo najbližima, uveseljavamo druge, najviše sopstvene neprijatelje, opisujući šta je ovo što sada imamo i gledamo na Kosovu i Metohiji. Iz te nedefinisanosti proizašlo je sve što smo knjižili kao loše na državnom i nacionalnom planu, od 1999. godine naovamo. A sve je jasno.

Ako neka oružana sila, u ovom slučaju NATO sila, upadne u jednu državu, u ovom slučaju Srbiju, zauzme deo njene teritorije (Kosovo i Metohija), poništi ustav i zakone te države, protera njenu vojsku i policiju, i većinu naroda, uvede svoje zakone i svoje oružje, kako se to stanje zove? Vojno, leksički, logički – okupacija. Nema drugogtermina, ne postoji. Sve drugo je zametanje tragova, kukavičluk, strah, defetizam, sve… samo nije odgovarajuća definicija.

Da je Skupština Srbije odmah po okončanju bombardovanja, ili nakon „oktobarske revolucije“, donela takav stav, u međuvremenu bi se druge pesme pevale. Nakon toga Beograd je mogao gotovo rasterećeno da pregovara i s Briselom i s Prištinom, prihvata sporazume koji bi obezbedili koliko-toliko normalan život preostalih Srba na Kosovu, ide i preko s današnjeg stanovišta „punih linija“, ali uvek bi iznad svega toga lebdela odrednica da je Kosovo i Metohija „privremeno okupirana teritorija“. To bi i u svetu, uprkos sili, imalo dejstvo, predstavljalo branu ovolikom ponižavanju kakvom smo izloženi.

Dakle, već 15 godina odbijamo da kažemo šta nam je prednosomispisano. Iplaćamo cenuza to.

Crna Gora, Slovenija, Hrvatska, Makedonija… priznale su „državuKosovo“, odnosno komadanje Srbije. Pre tri dana podržali su prijem te tvorevine u Unesko, poneli se prema Srbiji krajnje neprijateljski. Treba li da ih mrzimo? Ne. Da s njima prekinemo diplomatske odnose? Nito. Treba samo da kažemo ono što vidimo, ono što jeste: da suCrna Gora, Slovenija, Hrvatska i Makedonija Srbijineprijateljske države. Prijateljske nisu, neutralne nisu. Četvrto ne postoji. Da, imamo tamo i rodbinu i prijatelje, ali to ne menja stvar; to su Srbiji neprijateljske države.

Ne treba iz ovoga izvlačiti posebne zaključke, možda samo stav da je krajnje vreme za primenu pravila s početka teksta: čitaj kao što je napisano. U prevodu, kaži ono što vidiš. Okanimo se barem ovih zabluda.

(Novosti)