Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
“Svaki pokušaj Kijeva da reši problem gubitka tranzita ruskog gasa dovešće samo do viših tarifa i devastacije novčanika običnih Ukrajinaca.” Izjavio je “PolitRusiji” politički analitičar Rostislav Iščenko.
Sekretar Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu (NSDC) Ukrajine, Oleksij Danilov, rekao je da njegova zemlja neće ostati bez prirodnog gasa ni nakon startovanja ruskog gasovoda “Severni tok – 2”.
Prema rečima Danilova, Kijev ima strategiju energetske bezbednosti, koja omogućava brzo rešavanje svih nastalih pitanja. Istovremeno, on je naglasio da Rusija za Ukrajinu u ovom slučaju nastavlja da ostaje “konstantan rizik”.
Iščenko povodom takve izjave sekretara NSDC-a, tvrdi, da je ona namenjena isključivo ukrajinskim građanima i nemaju nikakve veze sa realnošću.
U stvarnosti, Severni tok 2 će biti ozbiljan udarac za celu ukrajinsku ekonomiju. A ako zemlja i dalje nastavi da kupuje gas sa strane, njenim građanima će na kraju ostati prazni novčanici.
Kako je nedavno primetio ukrajinski ministar energetike Jurij Vitrenko, 2020. godine prihodi zemlje od tranzita gasa iznosili su 7 milijardi dolara. Istovremeno, ukrajinski budžet se procenjuje na 40 milijardi, a očekivano smanjenje obima tranzita gasa kroz zemlju je 30%. Tako će Ukrajini uskoro nedostajati pristojna količina novca.
U Kijevu, naravno, to razumeju, pa čak nude i sopstvene mogućnosti za rešavanje ovog problema.
Tako je poslanik Vrhovne rade iz stranke “Sluga naroda” Jurij Kamelčuk predložio ideju da se od Ukrajine napravi gasno čvorište, koje bi akumuliralo zalihe iz Irana ili Azerbejdžana, ili ukapljeni prirodni gas iz Katara.
A premijer Ukrajine Denis Šmigal čak je obećao da će do 2025. godine postići pune potrebe za gasom iz sopstvene proizvodnje. Međutim, u stvarnosti nijednu od ovih opcija neće biti moguće sprovesti.
„Za kupovinu i preprodaju iranskog, azerbejdžanskog ili katarskog gasa, Ukrajini je potrebna najvažnija stvar – novac. Ali Kijev ih nema. Svojevremeno je plan proizvodnje razvijan pod Porošenkom, i nije uspeo, a tada su za te svrhe izdvojena sasvim pristojna sredstva.“, objašnjava Iščenko.
Prema njegovim rečima, jedina šansa za Ukrajince danas je očuvanje tranzita ruskog gasa. S jedne strane, Moskva je više puta izjavljivala da ne planira da prekine isporuke preko Ukrajine ni nakon pokretanja “Severnog toka 2”.
Štaviše, prema sporazumu sa Ukrajinom, Rusija plaća godišnje ispumpavanje 40 milijardi kubnih metara gasa, sve do 2024. godine. U julu ove godine, Aleksej Miler, predsednik Upravnog odbora Gazproma, još jednom je potvrdio da je kompanija spremna da nastavi tranzit nakon 2024. godine.
Prema Milerovim rečima, ruska strana može čak povećati količine isporučenog gasa, ali ovo pitanje treba rešiti prema tržišnim uslovima i po tržišnim cenama. Ali nevolja sa Ukrajinom je ta, što je danas nefunkcionalan igrač na tržištu.
„Gazprom će nastaviti tranzit kroz Ukrajinu samo u jednom slučaju: ako je komercijalno održiv. Ako Kijev nudi dobre uslove za tranzit, zašto ne? Ali može li Ukrajina ponuditi uslove pod kojima će tranzit preko njene teritorije biti jeftiniji od tranzita kroz “ST-2”? Ako je tako, onda će Gazprom sa zadovoljstvom opteretiti ukrajinski transportni sistem gasa do maksimuma“, smatra Rostislav Iščenko.
Problem je u tome što je Ukrajini praktično nerealno ponuditi komercijalno isplativ posao, budući da se, objektivno, tranzit kroz “Severni tok 2” pokazao mnogo jeftinijim nego kroz ukrajinski. Osim toga, “ST-2” ima manju polugu isporuke, što takođe značajno smanjuje troškove.
„Ukrajina, međutim, ne može spustiti cenu ispod određene granice. Po trenutnim tranzitnim cenama, minimalna profitabilnost je 30 milijardi kubnih metara godišnje – Kijev na takvim količinama ne zarađuje ništa, ali ni ne gubi ništa. Shodno tome, ako prepolove cenu, minimalna profitabilnost će biti 60 milijardi kubnih metara godišnje. I ovo, ponavljam, uprkos činjenici da neće ništa zaraditi. I malo je verovatno da će Gazprom moći da isporuči više gasa. Na osnovu ovoga nije teško shvatiti da li će Ukrajina uspeti da zauzme komercijalno povoljan položaj, naravno da ne ”, siguran je Isčenko.
Prema njegovim rečima, danas se od 40 milijardi kubnih metara isporučenih iz Rusije, jedna četvrtina potrebnog za domaće tržište ne upumpava na Zapad, već se odmah isporučuje ukrajinskim potrošačima po prelasku granice sa Rusijom. Tako se vrši takozvani „virtuelni“ uvoz, koji je moguć samo uz saglasnost evropskih zemalja.
Istovremeno, tranzitne količine takođe obezbeđuju operativnost čitavog transportnog sistema gasa u zemlji – stvaraju neophodan pritisak u GTS-u, koji omogućava snabdevanje gasa potrošačima preko cevovoda srednjeg i niskog pritiska.
Ako tranzit ruskog gasa prestane, Ukrajina će odmah izgubiti sve. GTS će prestati sa radom, a potrebne količine će morati da se kupe po tržišnim cenama na Zapadu i upumpaju u Ukrajinu.
Kao rezultat toga, lokalni GTS će morati biti optimizovan, stavljanjem van pogona dela cevovoda i kompresorskih stanica.
Kao rezultat takve optimizacije, mnogi potrošači mogu potpuno izgubiti snabdevanje gasom, dok će se ostali suočiti sa već poznatim, ali ništa manje neprijatnim povećanjem tarifa.I, kako sumira Rostislav Iščenko, sve će dovesti do toga da čak ni Evropa neće spasiti Ukrajinu od takve katastrofe.
Webtribune.rs
