ČITAVU NOĆ SEDEO UZ UMIRUĆEG OCA: U zoru je usledio totalni šok…

Medicinska sestra je vodila umornog, teskobnog muškarca do kreveta u odeljenju hitne medicine. „Vaš sin je ovde“, rekla je starijem čoveku i na krevetu. Morala je to više puta ponoviti pre nego što konačno otvorio oči.

Pod teškim sedativima zbog srčanog udara, kroz maglu je video uniformisanog muškarca. Podigao je ruku, muškarac je stisnuo njegove onemoćale prste. Bio je to stisak ljubavi i ohrabrenja.

Sestra je privukla stolicu kako bi muškarac mogao da sedne. Čitavu noć, sedeo u slabo osvetljenoj sobi, držao za ruku starca i šaptao mu.

S vremena na vreme, sestra je pokušala da nagovori muškarca da se malo odmori. Nije hteo.

Svaki put kad je sestra došla na odeljenje primetila je kako je muškarac posve nesvestan zvukova oko sebe – zveckanja boca sa kiseonikom, udaljenog smeha dežurnog osoblja, stenjanja drugih pacijenata …

Povremeno ga je čula kako starcu govori nežne reči. Umirući starac nije sinu rekao ni reč. Samo ga je stiskao za ruku.

Negde pred zoru, otac je preminuo.

Sin je pustio ruku i otišao reći sestri. Dok je sestra radila što se mora, on je čekao. Konačno, vratila i kada je sinu htela izreći saučešće, muškarac ju je prekinuo. „Možete li mi reći ko je bio taj čovek?“

Sestra je na trenutak zastala – „pa vaš otac“.

„Ne, nije. Prvi puta u životu sam ga video „rekao je. „Pa zašto niste nešto rekli kada sam vas odvela njemu“, pitala je sestra.

„Odmah sam znao da je došlo do greške. Ali isto tako sam znao da je tom čoveku trebao sin, a sina nije bilo. Kad sam shvatio da je previše bolestan i da ne može da prepozna da li sin ili ne, ostao sam. Znao sam da me treba.

Ja sam ovde došao kako bih obavestio Vilijama Greja da mu je sin poginuo u Iraku „, objasnio je marinac i pitao:“ Ali ipak, možete li mi reći kako se zove ovaj gospodin “

„Villiam Grei“ – rekla je kroz suze sestra.