Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
“Stanovanje za pomoć“ je projekat koji u vremenima astronomskih stanarina pomaže u Nemačkoj onima s plićim džepom da dođu do krova nad glavom.
Velika, prazna kuća
Penzionerka Adel i student Gena već četiri godine žive zajedno.
“Moj suprug je umro sasvim iznenada i odjednom sam bila potpuno sama“, kaže Adele. Sama u ogromnoj kući u kojoj u 46 godina koliko u njoj živi nikad nije bila usamljena. Tada joj je jedna prijateljica ispričala o projektu „Stanovanje za pomoć“. Adele se odmah svidela ideja.
“Htela sam nekog iz Španije kako bih poboljšala svoj jezik, ili iz Kine, gde smo moj suprug i ja uvek boravili“, priča penzionerka.
Međutim nije dobila ni Španca ni Kineza nego Kazahstanca. Oko pola studenata koji su preko studentske kancelarije u Kielu došli do stana kroz ovaj projekt su stranci.
Stan za šetnju psa
“Pogotovo je stranim studentima teško pronaći stan“, kaže Aleksandra Drejbah iz studentske kancelarije. Kil je jedan od 40 studentskih gradova u Nemačkoj koji nude ovakvu vrstu programa.
Ideja je jednostavna: studenti pomažu u domaćinstvu onoliko sati mesečno koliko im kvadrata stoji na raspolaganju.
Poslovi se kreću u rasponu od radova u vrtu, izvođenja pasa u šetnju ili manjih popravki u kući.
Međutim većina penzionera se prijavljuje u ovaj program ne zbog pomoći u kući nego zbog toga da kuća ne bude pusta.
Adel ima troje dece koja “rasuta” žive po Evropi. Adelina kuća je prostrana, u prizemlju od 60 kvadrata sa zasebnom kuhinjom i kupatilom, sada živi Genadij.
Stan je bio i potpuno opremljen nameštajem što je još jedna pogodnost za 31-godišnjeg studenta iz Kazahstana. Njegovi kod kuće nikada ne bi mogli da mu priušte finansiranje studija u inostranstvu.
Gennadiy radi uz studiranje, ali to ne bi bilo ni približno dovoljno za stan u skupom Kilu. Stanarinu kod Adel plaća šetajući Viskeja, kućnog ljubimca.
Luksuzna četvrt umesto studentskog doma
Viša škola na kojoj Genadij studira elektrotehniku, udaljena je petnaestak minuta vožnje autobusom koji staje odmah ispred Adeline kuće. Preko puta je i mala samousluga, a kilometre uokolo porodične kuće i mnogo zelenila.
Svuda vlada mir i tišina, prilično netipično za studentski život.
“Ja volim mir, on mi je potreban za učenje“, kaže kazahstanski student.
Život sa Adel i nije poput života u tipičnom studentskom stanu gde se sve prostorije dele.
“Na zajedničko kupatilo ne bih pristala. To je moj prostor”, kaže Adel i dodaje kako je kuhinja „ipak nešto drugo”.
Adel kuva, Gena pere posuđe. Penzionerka a je srećna što može da pomogne studentu.
“On baš i nema novca, zašto ne bih za njega i kuvala“, kaže Adele.
Gena zauzvrat stoji na raspolaganju 24 sata na dan.
„Kad mi je pukla vodovodna cev, Gena je stvari preuzeo u svoje ruke”.
Međutim, isto tako je i Adele pružila Geni podršku kada je svega nekoliko meseci nakon njegovog useljenja usred noći stigla tužna vest iz domovine gde je iznenada preminuo Genadijev otac.
“Prvo što sam učinio je da sam otišao gore, pokucao kad Adel“, priseća se on. „Bilo mi je jasno kako mu je”, kaže Adel.
Nakon četiri godine zajedničkog života Adel i Genadija veže više nego puka potreba za stanovanjem. Iako svako vodi svoj život, povezanost je veća nego u pukom odnosu stanar-stanodavac.
Za sada im se čini kako je nemoguće da Gena iseli jednog dana. Međutim, njegove studije se približavaju kraju.
(Vestinet.rs)
