Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Srpska pravoslavna crkva i vernici danas slave svete mučenike Anikitija i Fotija.
Car Dioklecijan je jednom prilikom posetio grad Nikomidiju sa zlom namerom, da u njemu potpuno istrebi hrišćane.
Kada je počeo da sprovodi svoj zli naum i bezdušno da muči vernike, pojavi se pred njim sveti Anikita, jedan od gradonačelnika, i ispovedi pred carem svoju veru u Hrista Gospoda, Boga ovaploćenog u telu radi našeg spasenja.
Uz to je rekao za statue idola da su gluvo i nemo kamenje i da je klanjanje njima nedostojno razumnog čoveka.
Razjaren car je naredio, da mu odseku jezik.
No Anikita je silom Božjom i dalje zadržao moć govora. Tad car pusti lava na njega, ali lav poče da se umiljava oko njega.
U tom času Anikita sruši Herkulov hram ali cara to ne pokoleba i on nastavi sa najstrašnijim mučenjem.
Fotije, Anikitin rođak, kada je video muke Anikitijeve, poljubi ga i reče caru: „O idolopokloniče, postidi se, bogovi su tvoji ništavila!”
Na to car naredi da ga odmah mačem poseku. Ali dželat, dignuvši ruku na svetog Fotija, sam sebe udari mačem i umre.
Posle dugih muka baciše ih obojicu u tamnicu, u kojoj su proveli tri godine. Nakon toga ih izvedoše i baciše u ogromnu, zažarenu peć. Tada mnogi hrišćani, ljudi, žene i deca svojevoljno uđoše za njima u oganj uzvikujući: „Hrišćani smo! Poštujemo Boga jedinoga“ I iz ognja se začu hrišćanska molitva, kojom su zahvaljivali Bogu za smrt mučeničku.
Sveti Nikita i Fotije prizivaju se u molitvama pri jeleosvećenju i vodoosvećenju i u narodu se veruje da na današnji dan treba izgovoriti svojevrsnu besedu kako bi vam “krenulo nabolje”.
Ovo je beseda koju bi, ako ste vernik, obavezno trebalo da izgovorite danas:
“Nauči se poštovati i voleti male i proste ljude. Takvih je najviše na zemlji, takvih je najviše i u carstvu Božjem. Kod njih nema gordosti, tj. osnovnog bezumlja, od koga boluju duše bogatih i silnih ovoga sveta. Oni izvršavaju svoju dužnost u ovome svetu često savršeno, pa ipak im izgleda smešno, kad ih neko hvali za to; dok velikaši traže pohvalu za svako svoje delo, često i nesavršeno izvršeno”.
(EPK)
