Home / ZANIMLJIVOSTI / EVO kako TREBA da SPOMINJEMO naše PREMINULE i šta to njima ZNAČI

EVO kako TREBA da SPOMINJEMO naše PREMINULE i šta to njima ZNAČI

A Bog nije Bog mrtvih, nego živih; jer su Njemu svi živi (Lk. 20, 38), – rekao je Hristos Spasitelj sadukejima koji nisu verovali u vaskrsenje mrtvih. Da li su neophodne naše molitve za preminule?
svece
Jesu, neophodne su, zato što za njih predstavljaju veoma veliko dobročinstvo. Radi se o tome što posle smrti postoje dve večnosti: ili večno blaženstvo pravednika, ili večno mučenje grešnika.

Poznato je i to da na zemlji nema čoveka koji je živeo, a da nije zgrešio. Tako da je tačna tvrdnja da se u grehovima rađamo, u grehovima provodimo život, u grehovima i završavamo svoje zemaljsko postojanje.

Ali da li svi oni koji greše prinose potpuno i iskreno kajanje pre smrti? Jer, ponekad smrt zadesi čoveka koji se nalazi u stanju tako teške bolesti kad gubi sećanje i kad je njegova duša sasvim onemoćala. I jasno je da u takvom stanju čovek ne može da se seti svih svojih pogrešnih postupaka i da se pokaje za njih, – i umire s grehovima. Često smrt čoveka pogodi iznenada i on ne prinevši nikakvo pokajanje takođe odlazi s grehovima.

I sam sebi više ni na koji način ne može da pomogne. Čovek može da promeni svoju sudbinu samo dok je živ čineći dobra dela i moleći se Gospodu za svoje spasenje. Upravo u takvim slučajevima je molitva za pokojnike veoma potrebna i predstavlja izuzetno dobročinstvo za njih.

Mnogih nama bliskih ljudi već odavno nema na zemlji, ali srce puno ljubavi ne može da ih zaboravi, stremi ka njima, čak možda i više nego ka živima. Na sličan način i preminuli s onog sveta gledaju prema nama goreći od ljubavi prema onima koji su njihovom srcu bili naročito bliski. A ako je neko od umrlih opravdan pred Bogom on nam, uzvraćajući na našu ljubav ljubavlju, šalje odozgo nebesku pomoć, a onome ko još nije dostigao opravdanje naša molitva može mnogo da pomogne u olakšavanju njegove zagrobne sudbine.

Doći će vreme kad ćemo se videti s njima. Kako ćemo se obradovati kad od njih čujemo reč zahvalnosti za molitvu! Reći će: ‘Eto, sećao si me se, nisi me zaboravio, i pomogao si mi kad sam bio u nevolji. Hvala ti.’ I naprotiv: kako će onima koji se nisu molili za umrle biti teško kad čuju reči prekora: ‘Eto, nisi me se setio, nisi se molio za mene, nisi mi pomogao u zao čas, prekorevam te.’

Stanje preminulih je slično situaciji u kojoj se nalazi čovek koji plovi vrlo opasnom rekom. Molitva za preminule je kao konopac za spasavanje, koji čovek baca bližnjem koji se davi.

Kad bi se na izvestan način pred nama otvorila vrata večnosti i kad bismo ugledali ove stotine i hiljade miliona ljudi koji streme ka mirnom pristaništu – čije srce ne bi bilo pogođeno i skrušeno videći svoje istoverne i istokrvne bližnje, koji nemo vapiju za našu molitvenu pomoć!

U vezi s tim koliko su neophodne molitve za preminule i o tome da postoji opštenje sa zagrobnim svetom sad ću vam navesti čudesnu, ali istinitu priču iz života jednog hrama naše Ruske Crkve. U selu Lisogorka se upokojio sveštenik. Na njegovo mesto je poslat drugi sveštenik – mlad, koji je za vreme službe neočekivano preminuo – u samom oltaru.

Poslat je još jedan sveštenik, ali se i njemu desilo isto: prvog dana njegovog služenja, nakon što su otpevali „Oče naš“ i zapričesni stih, sveštenik dugo nije izašao sa Svetim Darovima i kad je predsednik crkvenog odbora ušao u oltar ugledao je sveštenika kako u potpunom odjejaniju leži mrtav pred Svetim Prestolom. Svi su se užasnuli saznavši za ovu tajanstvenu smrt i ne znajući koji je njen uzrok, govorili su da je parohija obremenjena nekim velikim grehom, ako su kao žrtva zbog njega pala dva mlada i nevina života. Glasine o tome su se proširile po čitavom okrugu i niko od sveštenika se nije usuđivo da ode u tu parohiju.

Pristao je samo jedan starac-monah. «Svejedno ću uskoro umreti. Idem tamo da služim prvu i poslednju Liturgiju, niko neće ostati siroče ako ja umrem.»

Za vreme službe, kad je već nastupilo vreme da se poje «Oče naš» instinkt samoodržanja je ipak došao po svoje i starac je naredio da otvore i bočna vrata i Carske dveri. Za vreme zapričesnog stiha video je iza Gornjeg mesta neku siluetu.

Ova silueta je bila sve jasnija i jasnija i odjednom se iza Prestola pojavio mračni lik sveštenika u odjejaniju s rukama i nogama u okovima. Drhteći od straha monah je brkao reči molitve. Ali je posle izvesnog vremena prikupio snagu, ohrabrio se i izašao je da pričesti vernike. Svi su shvatili da se desilo nešto loše.

A avet je još uvek stajala zveckajući sindžirima i okovanim rukama je pokazivala prema kovčežiću koji je stajao u oltaru. Po završetku Liturgije jeromonah je pozvao predsednika crkvenog odbora i otvorili su kovčežić u kojem su našli… ceduljice za pomen duše.

Radi se o tome što su ljudi davali pokojnom svešteniku ceduljice za pomen, a on ih nije čitao, već je to odlagao za kasnije. Sad je starac shvatio uzrok vizije i počeo je svakodnevno da služi parastose i da čita ceduljice koje su se nakupile.

U sledeću nedelju je već služio Liturgiju za pokoj duše preminulog sveštenika. Kad su zapevali zapričesni stih silueta umrlog sveštenika se ponovo pojavila.

Ali on više nije bio tragičan i strašan kao prvi put kad se pojavio, već svetao, veselog lica i bez okova na rukama i nogama. Kad se starac-jeromonah koji je služio pričestio Svetim Tajnama avet se pokrenula, poklonila mu se do zemlje i nestala je.

Na ovom primeru vidimo koliko su molitve za preminule od koristi pokojnima i kako olakšavaju njihovu sudbinu. I nije slučajno što o tome govorimo upravo danas.

Zato što danas Sveta Crkva obeležava poseban dan, koji se naziva zadušnicama u mesopusnu nedelju i okuplja pravoslavce radi zajedničke molitve pred Prestolom Božijim za našu istovernu braću koja su otišla u večni život.

A sutra Sveta Crkva pominje strašni Drugi dolazak Gospoda i svršetak sveta.

Podstičući svoju decu da budu spremna za Strašni sud, Sveta Crkva nas moli da se pomolimo Pravednom Sudiji za naše preminule srodnike, da im se oproste sva sagrešenja i da se očisti pred njima put za prelazak iz mračnog podzemlja u svetle obitelji Oca Nebeskog.

Stoga uznesimo, draga braćo i sestre, molitvu Hristu Bogu i iz sveg srca zavapimo:So svjatimi upokoj, Hriste, duši rab Tvojih, idježe njest bolezan, ni pečal, ni vozdihanije, no žizan beskonečnaja. Amin.

(oslobodjenje.rs)

Check Also

GUBITE KONTROLU NAD ŽIVOTOM I NIŠTA VAM NE IDE OD RUKE? PROČITAJTE OVE MUDRE REČI, PAMTIĆETE IH ZAUVEK!

Profesor je stajao pred grupom studenata na času filozofije i držao neke predmete iza sebe… …