Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Pišući o otporu koji je srpski narod pružao turskoj vojsci, strani novinari su izveštavali da Srbi čine čuda od junaštva u prisustvu Žane Merkus, uz dozu neverice da jedna žena, krhka i bledunjava, služi za primer kršnim Hercegovcima – umesto da je u bolničkim redovima
Foto: Wikimedia/Public domain
Kao prva žena dobrovoljac, Holanđanka Žana Merkus priključila se Bosansko-hercegovačkom ustanku (1875–1878) oko Božića i u njega uložila više nego što su ulagali srpski velikani. Izdavala se za pobožnu ženu, želeći da svojim bogatstvom, u novcu i duši, pomogne potlačenom hrišćanskom narodu da se reši Osmanlija. Govorilo se da je lično Đuzepe Garibaldi, koga je upoznala u Italiji, pismom garantovao za njen prijem među hercegovačke borce.
O prkosnoj Holanđanki u muškoj hercegovačkoj nošnji, s crnogorskom kapom na glavi, brzo se pročulo i van Hercegovine, koju je jula 1875. godine zahvatio ustanički plamen. Pišući o otporu koji je srpski narod pružao turskoj vojsci, strani novinari su izveštavali da Srbi čine čuda od junaštva u prisustvu Žane Merkus, uz dozu neverice da jedna žena, krhka i bledunjava, služi za primer kršnim Hercegovcima – umesto da je u bolničkim redovima.
Na Turke je jurišala bez straha, tik uz barjaktara koji je bio omiljena meta u bojevima. Ustanici su joj se divili zbog smelosti, ali su, po ugledu na junaštvo koje je ispoljavala češće nego ostali, bili i kritikovani zbog kukavičluka.
Prvo ratno iskustvo stiče tokom boravka u Francuskoj, gde je zatiče Pruski rat (1870–1871) i strašna nemačka opsada Pariza. Krvava borba koju je posmatrala u bolničkoj uniformi postaje teško breme s kojim se nosi kroz humanitarni rad. Od garibaldinaca u Italiji uči o revoluciji, a u Jerusalimu se suočava sa terorom osmanlijskih vlasti nad pokorenim stanovništvom. Tada se i rađa ideal koji je dovodi na Balkan – oslobađanje hrišćanskih naroda.
Ostale su zabeležene priče da je u Bosansko-hercegovačkom ustanku vešto minirala mostove, navlačila turske vojnike u zasede, da je pokušala da digne u vazduh jedno tursko utvrđenje. Neprijatelji su je dočekivali uz psovke i pogrdne poruke, a njena neustrašivost na bojnom polju inspirisala je Turke da je nazovu “Crveni đavo”.
Nakon bitke kod Ljubinja 1876, Žana je proglašena za najhrabrijeg borca, a prema nekim izvorima, ponela je i “čin” najvećeg od svih junaka, kako je o njoj govorio sam kralj Petar Prvi Karađorđević, koji je u ustanku učestvovao pod pseudonimom Petar Mrkonjić.
Foto: Wikimedia/Public domain
Osim junaštvom u Bosansko-hercegovačkom ustanku (1875–1878), a potom i u Srpsko-turskom ratu (1876–1878), Žana se isticala i velikodušnošću. Pored bogatih darova, ustanicima je od evropskih poznanika pokušala da nabavi najsavremenije topove, koji, iako plaćeni, nikada nisu stigli u Hercegovinu. Međutim, iz Evrope je uspela da dovede više stotina dobrovoljaca da se bore na strani srpskog naroda.
Tadašnji zemunski list Gradinar pisao je da je uložila 2.000 dinara za ratne ciljeve, dvostruko više od donacije braće Krsmanović, koji su do Žaninog dolaska bili najveći finansijeri ustanka. Takođe je i znatan deo novca dala Crvenom krstu, a koliko je bila brižna i nesebično razmišljala o sudbini mladih vojnika, ministru vojnom ostavila je novac da podeli “među sirotne familije beogradskih vojnika koji bi poginuli u ratu”.
Da je svim srcem bila za ustanak, svedoči i priča o njenoj ljubavi prema jednom od vođa Mići Ljubibratiću. On je bio eksponent Kneževine Srbije u ustanku, a ona njegova desna ruka. Austrougari su ih presreli pri prelasku iz Hercegovine u Bosansku Krajinu i, zajedno sa još nekoliko ustanika, uhapsili. Žana je odvojena od Ljubibratića, sprovedena u Linc, gde je, prema istraživanju koje je sproveo holandski istoričar Rene Gremo, imala izvesne pogodnosti – verovatno zbog svog porekla.
Posle nekog vremena, krajem marta 1876. došla je u Beograd, gde joj je priređen spektakularan doček. Uskršnja povorka zaustavila se pred hotelom “Staro zdanje”, u kojem je boravila, i uzvikivala hvalospeve o mladoj dobrotvorki, koja je svojim delima zadužila srpski narod.
List Zastava, koji je izvestio o dobrodošlici priređenoj Žani Merkus, pisao je da ju je profesor filozofije na Velikoj školi nazvao “prijateljicom slobode” – čije ime je Beograd s ljubavlju i poštovanjem slavio. Ipak, najpoznatiji su stihovi velikog pesnika Đure Jakšića, koji se i danas kazuju kada se pomene Žana Merkus, ili Dženi Merkus, Janja Markusova… kako su je sve zvali oni koji su naširoko veličali njena dela.
O njenom boravku u Beogradu piše i istoričar Slobodan Jovanović.
Foto: Wikimedia/Miroslav Cika
– To je jedna mlada, bogata, ali nikako lepa Holanđanka… Pročula se kao amazonka Hercegovačkog ustanka. Beograd je ludovao za tim ženskim uskokom – prenosi njegovo pisanje mnogo godina kasnije Rene Gremo, koji je istraživao život zaboravljene zemljakinje.
Bili su to veliki dani za budućnost srpstva. Pod pritiskom javnosti (što se očitava u Zmajevoj Bojnoj pesmi), srpska vlada zajedno sa Crnom Gorom objavljuje rat Turcima 30. juna 1876. godine. Narod u Srbiji oduševljeno je pozdravio objavu rata, za koji se pripremao mesecima ranije.
Dobrovoljci su, naravno, bili poželjni – svi osim Žane Merkus. Kada je krenula na Drinski font, i to kao počasni ađutant, general Ranko Alimpić činio je sve da njen dolazak spreči. Ipak, molbe ministru da njegova vojska bude pošteđena takve “počasti”, nisu uslišene. Žana je, kako je pisao dopisnik bečkog lista Prese, bila u samom komandnom vrhu, tik uz trećeg čoveka Dobrovoljačke brigade – kapetana Paju Putnika.
Spisi do kojih je došao Gremo pokazuju da se stav komandnog vrha prema tada već slavnoj ženi u vojničkim čizmama nije promenio. General Alimpić se, kako se zaključuje iz dnevnika njegove žene Mileve Alimpić, nije pomirio s tim da je, nauštrb tradiciji, glavni junak njegove brigade žena. O njoj je govorio da “ništa drugo ne radi, samo što se u šarenom ruvu šeta, nosi pušku i revolver, ne pali, ali pomaže gledati”. Iz istih spisa vidi se da je ubrzo došlo do konflikta između generala i Žane, kada joj je saopštio da mora bezuslovno da napusti front.
Kao zvaničan razlog za njen odlazak iz rata navodi se dojava srpskog diplomatskog zastupnika u Carigradu ministru spoljnih poslova. Slobodan Jovanović piše da je jedan ruski diplomata rekao za Žanu da je “špijun Čivutin austrijski”. Međutim, za takve optužbe nije bio nikakvih dokaza, osim toga da je Žana često pisala.
Gremo smatra da je okidač Alimpićevog strpljenja bila uvreda, a moglo bi se reći i muška sujeta. Analizirajući okolnosti pod kojima je Holanđanka oterana sa Drine, ističe da ona na frontu nije morala da se bori samo protiv neprijateljske armije, već i protiv najezde predrasuda o “ženskim riterima”. Navodi i da su Alimpić i Putnik imali teškoće sa Žanom jer je oštro kritikovala državnu politiku nedelovanja prema Bosni.
– Putnik je, osim toga, bio kritičan i što je širila komunske ideje među saborcima – navodi Remo u istraživanju koje je preraslo u knjigu “Fatalna ratna muza”.
Foto: Wikimedia/Public domain
Istoričar je pribeležio i da je Žana javno osudila nemoral u vojsci i generalovo ašikovanje na bezbednoj srpskoj strani Drine, dok su preko reke njegovi vojnici ginuli. Ono što joj Alimpić nije mogao oprostiti jesu reči da nije nikakav general i da treba da podnese ostavku.
Pošto je odbila da ode sa fronta, na silu i uz vojničku pratnju, prebačena je do Šapca odakle je nastavila brodom ka Beogradu. Da je bila špijun Žana bi, smatra Gremo, otišla preko Save na austrougarsku obalu. Međutim, sama i proterana, neosnovano optužena, Žana više nije bila poželjna u Srbiji. Mlada Holanđanka se “slomljenih krila” vraća nedovršenom snu koji je ostao u Jerusalimu.
Istoričar Nenad Urić, Hercegovac koji je mnogo slušao o njenom učešću u ustanku, smatra da je upravo to što se Žana priključila srpskom ogranku ustanika uslovilo njenu vojničku sudbinu. Sa propašću Miće Ljubibratića, propada i njena snaga, kaže Urić.
Osim kao hrabru, Žanu opisuje i kao “pomalo razmaženu” jer je, tvrdi, očekivala da će je holandska diplomatska služba izvući ukoliko nešto krene po zlu.
Ipak, ono što je učinila bilo je revolucionarno za jednu ženu na tom prostoru. Osim za slobodu potlačenog naroda, borila se i za mesto žene van kuće i lečilišta. Na udarce je otresito odgovarala, a svojim “muškaračkim” ponašanjem (već od punoletstva pušila je tompuse i graciozno jahala konje), intrigirala je svakog ko je o njoj samo čuo, a kamoli gledao kako ne posustaje na bojištu. Takva žena, smatra Urić, bila je poželjna u ustanku.
– Ustanicima godi da se pojave ljudi sa strane, to je propaganda. Pre ćete podršku dobiti od ljudi iz razvijenih zemalja, nego u konzervativnim krugovima, a Žana je u borbi srpskog naroda u BiH rizikovala život, ali i podržala slobodu – kaže Urić ističući da se ne može bez međunarodne podrške.
A, ova strankinja nije bila samo podrška, već i iskreni prijatelj hrišćanskog naroda – kojem je posvetila ceo svoj život.
Foto: Wikimedia/Miroslav Cika
Kao devojčica divila se Jovanki Orleanki, što objašnjava zašto se odrekla porodice i potpuno okrenula revolucionarnom radu. Kao dobrovoljac u Crvenom krstu lečila je i zbrinjavala ranjenike i bolesnike u Francuskoj. Prvi put suočena sa ratnim užasom, vidi kako glad i bombardovanje uništavaju zemlju i od nasleđenog novca otvara mrežu narodnih bolnica za siromašne.
Kada se prognana iz Srbije vratila u Svetu zemlju, već je potrošila skoro sav imetak. Gradnja Hrama spasa je stala, ali to nije bilo dovoljno za osvetu turkoj vlasti koja, kako je pisala otomanska štampa, pamti “ludu ženu koja protiv Osmanske imperije ratuje na Balkanu”.
Vojska je porušila sve do tada izgrađeno, uhapsila čoveka kojem je Žana prepustila gradnju, a radnike rasterala. U takvom raspoloženju, jedan od dobavljača vidi idealnu priliku da se okoristi i tuži je zbog neplaćenih dugovanja, iako su sve nabavke bile izmirene. Žana je bankrotirala, a ruševine njenog hrama videle su se još mnogo decenija, sve dok sedamdesetih godina na tom mestu nije izgrađen hotel.
Žana se vraća na francusku rivijeru, bez para i imanja. Neko vreme je živela kao beskućnik u Parizu, a prema nekim tvrdnjama, jedan lekar ju je pronašao na ulici u blizini bolnice koja je izgrađena njenim novcem.
Rodbina za Žanu, koja je u međuvremenu obolela od demencije, nije želela ni da čuje. Jedan od braće ju je smestio u psihijatrijsku bolnicu za siromašne u Utrehtu, ne želeći da snosi troškove njenog boravka i lečenja.
Poslednje dve godine života provela je tamo – sama i zaboravljena umrla je u 58. godini. O njenom grobu se više od 30 godina niko nije brinuo, sve dok generalni konzul Kraljevine Jugoslavije u Roterdamu, pesnik i književni kritičar Sibe Miličić, nije od gradskih vlasti izdejstvovao da se njen grob obnovi i redovno održava.
U Srbiji nije ostao ni trag od Žane Merkus, a prošlo je 140 godina od kada se njeno ime slavilo na beogradskim ulicama. Oni koji danas pišu o “Nevesinjskoj pušci” i ratu protiv Turaka, ne mogu da izostave dobro poznati amanet dobrotvorke iz Holandije.
– Ako poginem u borbi sav ostatak svog imetka zaveštavam srpskom narodu. Pamtite me po ljubavi mojoj – poručila je Žana pred polazak na Drinski front.
Njena ljubav prema srpskom narodu danas se slabo pamti. O Žani se retko govori – i to ili kao o špijunu ili kao o velikoj ljubavi slavnog vođe Hercegovačkog ustanka. A, bila je junakinja koja je potlačenom srpskom narodu udahnula snagu i pomogla mu da se bori za svoju slobodu. Čistog srca i punog džepa, Holanđanka Žana Merkus, u narodu prozvana Jovanka Merkusova, srpska Orleanka, svoje ideale je istrošila na Balkanu.
(Telegraf.rs /rts.rs)
