Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
– S jedne strane nalazile su se žrtve koje su samo htele da žive i rade na svojim ognjištima, a s druge strane netrpeljivi progonitelji koji su sve činili da ih ometu u tome.
Nisam dugo oklevao i stao sam na stranu Srba – iskren je Francuz koji je do sada svojom fondacijom obezbedio oko 3.5 miliona evra pomoći.
Bio je neoprezan. Kada su dva naroda u sukobu, ako pomognete jednom, zar vas drugi neće smatrati neprijateljem? Nije brinuo o opasnostima. Nije znao jezik, ali je bio krajnje motivisan da krene na Kosovo – ne znajući kakve ga opasnosti čekaju.
Poslednjih 13 godina, zahvaljujući njemu, na Kosovo je stiglo 40 konvoja humanitarne pomoći u vrednosti od 3.5 miliona evra. Kroz direktne investicije uloženo je 1.2 miliona evra u obnovu 24 škole, obnovu bolnica, crkava i manastira.
Ulaganjem u farme i plastenike oživeo je ekonomiju na Kosovu pa ljude više ne žive samo od humanitarne pomoći, već od svog rada. Sve ovo uradio je jedan čovek, vođen samo ljudskom željom da pomogne.
Arno Gujon je rođen u Grenoblu u Francuskoj. Od oca i dede pred spavanje je slušao priče o srpsko-francuskom prijateljstvu i još kao dečak osećao se blizak narodu s kojim nije imao nikakav kontakt. Godine u kojoj je NATO bombardovao Srbiju – bio je tinejdžer, 13-godišnjak koji nije shvatao zašto strani mediji od Srba prave monstrume. Dosta je čitao, istraživao, kako bi uspeo da sazna istinu.
– Kad je Srbiju zadesila ogromna nesreća i nepravda, mi smo u porodici često pričali o tome, ali iz potpuno drugačijeg ugla od onog koji su nam nudili francuski mediji. Oni su tada bili veoma pristrasni. Posle nekoliko dana od bombardovanja RTS-a, moj profesor istorije je organizovao debatu u kojoj je opravdao ovaj zločin.
Tvrdio je da je ta medijska kuća bila legitiman cilj jer je emitovala “propagandni program”, ali ja sam ustao i rekao da medijska kuća, kakva god da je, ne može da bude vojni cilj i da ne činimo humanitarno delo tako što ubijamo civile.
Hteo je da me izbaci sa časa – priseća se Arno. Pogrom Srba na Kosovu 2004. godine duboko ga je pogodio. I dok su drugi samo osuđivali ova dešavanja, Arno je i reagovao. Između reči i akcije koja je trebalo da usledi, zjapio je veliki jaz.
– To je bio okidač koji me je naterao da dođem i da uradim nešto konkretno što bi imalo uticaj na život tih ljudi – kaže Francuz. Te 2004. godine imao je samo 19 godina, i osnovao je organizaciju “Solidarnost za Kosovo”.
Tek nekoliko meseci ranije dobio je vozačku dozvolu. Bila je zima, pred Novu godinu, Srbija zavejana, a on za volanom pretovarenog kamiona kojim je upravljao 2.000 kilometara, od Francuske do Kosova. Postao je izaslanik napaćenog naroda koji živi u enklavama, i već u prvom odlasku najviše su ga pogodila izgubljena detinjstva.
– Jedna slika koja mi ostaje u sećanju je kad sam dao lutku jednoj devojčici, a njeno lice se raširilo u veliki osmeh, toliko je bila srećna. Posle sam saznao da je to njena prva lutka u životu. To me je dosta potreslo – iskren je. Ubrzo je shvatio da ljudima na Kosovu znači i samo njegovo prisustvo. Prelazio je 2.000 kilometara da bi im doneo sve što im je potrebno za život, ali i da bi im rekao da nisu sami. Primali su ga jednostavno, kao što brat prima brata: ljubazno, radosno i srdačno.
– Kad vidite ljude koji nemaju ništa, a mi im donesemo šporet, njima to mnogo znači. Takođe, kad upoznate jednog starca koji živi u enklavi koji nikoga nije video mesecima ili nikada nije razgovarao sa jednim strancem, mnogo mu znači što smo tu i što smo došli baš zbog njega. Narod na Kosovu podseća ga na hrast.
Možete ga testerisati, seći i kršiti, ali se on nikada neće saviti. Iako je do sada na Kosovo poslao nebrojano puno konvoja pomoći, obnovio škole, crkve, manastire, i gazdinstva, nekad se oseća nemoćno što tom i takvom hrabrom narodu ne može pružiti više. A već je dao mnogo, rizikovao i život.
– Kad je zima, veoma je teško stići na Kosovo. Doživeo sam mnogo toga: zapalili su mi se točkovi na kamionu, jednom sam čak i proklizao, pokušao sam da se popnem na brdo do jedne enklave kamionom, ali nisam uspeo iako sam imao lance na točkovima.
Kamion je počeo da ide nazad, ja sam kočio, i završio sam u kanalu – priseća se. Iako nikad nije razmišljao kojoj strani da se prikloni, konačnu odluku doneo je kada je prvi put kročio u jednu od srpskih enklava.
– S jedne strane nalazile su se žrtve koje su samo htele da žive i rade na svojim ognjištima, a s druge strane netrpeljivi progonitelji koji su sve činili da ih ometu u tome. Nisam dugo oklevao za koju ću se stranu odlučiti. Na Kosovu sam naučio šta znači biti slobodan jer pre toga nikad nisam video nekoga ko nije slobodan – kaže nam Arno.
Da bi se upoznao jedan narod, potrebno je poznavati njegov jezik. Iako sada često u šali kaže da govori srpski da bi ga ceo svet razumeo, kada je počinjao sa učenjem, nije mu bilo do šale.
– Kada sam počeo, prvo sam kupio knjigu za decu “Meda peva bluz”, a prvu ozbiljnu knjigu koju sam čitao u Srbiji je “Na Drini ćuprija”. Nastavljam da učim srpski kroz knjige jer to je najbolji i najednostavniji način – kaže Arno koji se naljuti na sebe svaki put kad pogrešno izgovori neku srpsku reč. Sve što je saznavao o Srbima približilo ga je odluci da se preseli u Beograd. Napisao je i knjigu pod nazivom “Svi moji putevi vode u Srbiju”.
– Život u Beogradu mi se veoma sviđa, ovde je sve mirno, ljudi su vrlo simpatični, i veoma sam se brzo uklopio. Obožavam parkove, zemunski kej, a naročito Kalemegdan u čiji kamen je urezana istorija. Svaki put kada moja porodica dođe u Beograd, ja ih vodim tamo da im pokažem kako je lepo ovde živeti.
Takođe, srpska hrana je veoma dobra, ali što se tiče sireva, mislim da su Francuzi jedan korak iznad – kaže Arno kroz osmeh. Suprugu Ivanu sreo je u Zvorniku kada su posle prelaska mosta naleteli jedno na drugo. Zanimljivo je da je ona živela u Francuskoj, na samo 80 kilometara od Grenobla, ali je život hteo da se sretnu u Bosni.
– Zaprosio sam je Gračanici, među ikonama, i to je bio divan trenutak jer za nju kao Srpkinju Kosovo predstavlja mnogo toga.
Posle toga smo se venčali u Visokim Dečanima, gde smo krstili i ćerkicu Milenu – priča nam. Zbog svega što je do sada uradio za Srbe na Kosovu, dobio je srpski pasoš, ali i orden od predsednika Nikolića.
– Bio sam veoma počastvovan jer je to neka vrsta priznanja za sav moj trud, nisam ništa tražio, a dobio sam više nego što sam mogao da zamislim. Srbi su promenili moj život i kad bih radio još 100 godina, ne bih mogao dovoljno da vam se odužim za to – kaže skromni Francuz.
Od prvog dana kada je stigao na Kosovo, znao je da nikad neće prestati da pomaže. Kada je počeo, organizacija je imala desetak donatora, a danas ih je 8.000. Zahvaljujući, tome, između ostalog, deca sa Kosova svakog leta idu na more.
– Nismo promenili svet, ali smo pružili pomoć ljudima. Omogućili smo nekim neznanim đacima da mogu učiti na miru i u toplom, učinili smo da nekim zaboravljenim starcima bude manje hladno tokom zime, vratili smo osmeh nekoj deci, svima smo pokazali da nikada ne treba očajavati i da solidarnost nije isprazna reč – poručio je Arno na kraju razgovora.
(Telegraf.rs)
