Ispovest devojke koja se udala za čoveka osuđenog na smrt..

Jedno je sigurno, Džindžer Birap nije imala venčanje o kakvom je maštala još kao devojčica. Nije nosila belu venčanicu, nije razmenila burme sa svojim voljenim, i nije poljubila mladoženju.

Umesto toga, kada se udala za Patrika Birapa, on je stajao s druge strane debelog siguronosnog staklenog zida, i nakon kratke ceremonije sklapanja braka, on se vratio u svoju ćeliju u jednom od najčuvanijih zatvora u Arizoni, gde čeka izvršenje smrtne kazne.

Uprkos neobičnim okolnostima pod kojim se udala, Džindžer (31) nikad nije bila srećnija, kako je rekla u ispovesti za „Daily mail“. Dok sa strepnjom razmišlja o danu kada će se zauvek rastati od Patrika (34), ona se priseća kako je njihova veza počela.

„Sa sadašnjim suprugom upoznala me je najbolja drugarica koja je udata za njegovog brata. Znala sam dobro o kome se radii, pošto je njegov lik tih dana bio u svim televizijskim vestima i bio je glavni predmet ogovaranja u gradu“.

U februaru 2002. godine, Patrik je uhapšen zajedno sa dva prijatelja, pod optužbom da su opljačkali, a potom bejzboj palicama pretukli i sa dva hica iz oružja usmrtili njihovog sugrađanina. Osuđen je na doživotnu robiju 2003, godine, za ubistvo prvog stepena.

Džindžer ispred kapije zatvora u Arizoni gde njen muž čeka izvršenje smrte kazne za ubistvo prvog stepena
Džindžer se seća da je o tom slučaju čitala u novinama.

„Patrik je bio okarakterisan kao monstrum koji je, kako se tada pisalo, odsekao prst žrtvi da bi uzeo prsten. I zato sam bila šokirana kada mi je drugarica predložila da se upoznam s njim. Ideja da poklonim srce nekom ko je osuđeni ubica zvučala je sumanuto.

To sam joj i rekla. Međutim, ona je tvrdila da je Patrik sjajan momak, da je nepravedno optužen i uveravala me je da će nakon uložene žalbe ubzo biti oslobođen. Jednom prilikom bila sam kod njih na večeri, kada je Patrik iznenada došao kući na dopust.

Proveli smo neko vreme u prijatnom razgovoru i kada sam krenula zamolio me je da mu ponekad pišem. I tako je počela naša platonska veza. Redovno smo se dopisivali i ja sam osetila da mogu sa njim da podelim svaku svoju emociju i strepnju.“

Džindžer je postala jedina Patrikova veza sa spoljašnjim svetom. U jednom od pisama, detaljno joj je napisao šta se sve dešavalo te kobne noći kada je uhapšen i preklinjao je da mu veruje da on nije počinio ubistvo.

Odlučila je da ga poseti u zatvoru, iako još uvek nije bila načisto sa sobom zbog čega sve to radi i kuda to vodi.
„Moje srce je htelo da iskoči iz grudi svaki put kad bih ugledala Patrikovo pismo. Pitala sam se da li sam zaljubljena ili luda.“

U prvu posetu otišla je 2004. godine gde su je, kako je ispričala u ispovesti, dočekali veoma neljubazno.
„U zatvorskom krugu sve je izgledalo zastrašujuće, čuvari su nemilosrdni. Patrika su mi predstavili kao najkrvožderniju životinju u zoološkom vrtu“, seća se.

„Nikada neću zaboraviti trenutak kada se pojavio u prostoriji iza debelog stakla. Nosio je prugastu zatvorsku uniformu, a ruke i noge su mu bile vezane debelim lancima. Predstavljali su mi ga kao monstruma, ali on je za mene bio kao Kazanova.“

Džindžer je u beloj venčanici pozirala fotografu „Daily maila“
Od kada je počela redovno da ga posećuje u zatvoru, njihova veza je procvetala, kaže Džindžer.

Sreću u njihov odnos ulivala je nada da bi Patrikov slučaj ponovo mogao da se nađe pred sudom.
„Počela sam da maštam o našem zajedničkom životu, i verovala da ćemo jednog dana moći da se volimo bez ikakvih ograničenja.“

Tri godine kasnije, Džindžer je primila zastrašujuću vest – Patrik je osuđen na smrtnu kaznu.
„Bila sma potpuno slomljena. Verovala sam da je nevin i nisam znala šta je pošlo naopako.

Preispitivala sam sebe i shvatila da on nije samo moj momak, već da smo u međuvremenu postali i prijatelji i da ne mogu sada kad mu je najteže da ga ostavim na cedilu. Kada sam ga sledeći put posetila u zatvoru, priljubili smo obraze na staklo i plakali zajedno.“

Iznenada, Patrik ju je zaprosio.
„Pristala sam i rekla mu da ću biti uz njega do kraja“.

Venčali su se mesec dana kasnije, po zavorskim pravilima. To je podrazumevalo da mladenci ne smeju biti u istoj prostoriji, da se, opet, mogu gledati samo kroz staklo, kao i to da mlada ne sme biti oskudno odevena, već da mora nositi garderobu koja potpuno pokriva ruke i noge.

Venčanje sa osuđenikom na smrt pokrenulo je lavinu komentara u mestu u kome Džindžer živi.
„Ljudi me pitaju kako brak može da opstane bez ličnog kontakta i seksa, ali ja im kažem da seks nedostaje u većini brakova danas. Takođe, mislim da Patrik i ja provodimo više kvalitetnog vremena zajedno, imamo za sebe šest sati nedeljno, koje koristimo da bismo jedno drugom pružili emotivnu podršku.“

Ipak, tužno dodaje Džindžer, ni prevelika ljubav koju osećaju jedno prema drugom ne može da promeni činjenicu da njega čeka smrtna kazna.
„To je teret sa kojim se svakodnevno suočavam. Biću sa njim dok nas smrt ne rastavi. Ljudi me pitaju kako sam mogla da se udam za nekoga koga čeka takva sudbina, ali moj odgovor je jednostavan – ja ga volim.“

Danas, Džindžer provodi vreme u sakupljanju papirologije neophodne za ulaganje ponovne žalbe na presudu, u nadi da će njen muž imati još jednu priliku da dokaže svoju nevinost.
„Iako je jedna žalba već odbijena, ja ne gubim nadu. S druge strane, pripremljena sam i na to da ću prisustvovati izvršenju kazne i njegovim poslednjim trenucima života. Koliko god da mi to slama srce, bar znam da ću tog dana konačno moći da dodirnem Patrika i poljubim njegove usne.“