Home / ZANIMLJIVOSTI / KAKO SU POLJACI SPASLI HILANDAR PRE 500 GODINA: Ovakve stvari ne smemo zaboravljati! (FOTO)

KAKO SU POLJACI SPASLI HILANDAR PRE 500 GODINA: Ovakve stvari ne smemo zaboravljati! (FOTO)

Malo je poznato da srpski kaluđeri za vreme Turaka nisu samo u Rusiji tražili pomoć koja bi im omogućila da opstanu u teškim vremenima turske okupacije. Poljska je bila jednako važna destinacija, a zna se pouzdano da je HIlandaru mnoštvo tamošnjih kraljeva izdavalo „gramate“. Darodavci su slali novac, ali i štampane knjige

poljska-zastava-hilandarFoto-ilustracija: Profimedia/AFP, Flickr/pantevski

Usled geografske udaljenosti Srba i Poljaka, do koje je došlo nakon razlaza Slovena iz svoje prapostojbine (gde god ona bila), kontakata u srednjem veku između nas i njih nije bilo mnogo. No, ipak ih je bilo.

Dugo su stručnjaci muku mučili da identifikuju “Leđane” iz narodne pesme “Ženidba Dušanova”, i tek je nedavno shvaćeno da se radi o Lehu i Leškoj, kako smo nekada nazivali Poljake i Poljsku. (Naravno, otvorena je mogućnost da je cela ta pesma anahrona i da je nekog pređašnjeg lika zamenio car Dušan.)

Zna se da je poljska kraljica Jadviga po majci Jelisaveti bila Srpkinja iz roda Kotromanića, a time i u srodstvu sa Nemanjićima putem kralja Stefana Dragutina (u svakom slučaju, po obe dinastije Srpkinja). Ona je značajna zato što je iz njenog braka sa litvanskim velikim knezom Jagelom došlo do stvaranja dinastije Jagelovića i personalne unije između Poljske i Litvanije, koja će na kraju rezultirati Poljsko-litvanskom republikom (koja nije bila republika u današnjem smislu te reči).

Sama Jelisaveta (inače ugarska kraljica) po svojoj je majci bila iz poljske dinastije Pjast, a takvih primera mešanja srpskog plemstva sa poljskim je verovatno bilo još samo što su ostali nezabeleženi.

Već smo opširno pisali o tome da je najveći poljski junak Zaviša Crni, njihov “Miloš Obilić”, poginuo u boju s Turcima baš u Srbiji, kod Golupca 1428. godine. Samo koju deceniju kasnije, poljski (a potom i ugarski) kralj Vladislav III na čelu velike krstaške vojske koje je deo bio i despot Đurađ Branković, pokušava da oslobodi Balkan, no, uprkos velikim pobedama, sve propada nakon osmanlijskog trijumfa u Bici kod Varne.

Bitno je pomenuti i husare, kada pričamo o ovom periodu. Husari su posebna konjička formacija koja se razvila prvo u Srednjoj Evropi krajem srednjeg veka, a potom proširila na ceo kontinent. Svuda je bila laka konjica, osim u Poljskoj, gde je postala teška i verovatno najmoćnija ratna mašinerija svog vremena, koja je mlela (skoro) sve pred sobom.

Bitka kod Varne, slika Jana Matejka. U središtu kompozicije je poljsko-ugarski kralj Vladislav III. Foto: Wikimedia Commons/Daroui RaidBitka kod Varne, slika Jana Matejka. U središtu kompozicije je poljsko-ugarski kralj Vladislav III. Foto: Wikimedia Commons/Daroui Raid

U kakvom je to vezi sa nama? Pa, svi srednjevekovni srpski vladari muku su mučili sa drumskim razbojnicima koje tada nismo zvali hajducima već gusarima. Sa dolaskom Turaka na Balkan, gusari postaju efektivno oružje u borbi protiv Osmanlija, a kao takvo polako počinju da prelaze i u Ugarsku, pa i mnogi Mađari postaju gusari, svi u službi kralja Matija Korvina.

“G” prelazi u “h” i oni postaju husari, ali su i dalje većinom Srbi, pa tako u Poljskoj za njih koriste naziv “Racovje” što znači “Rašani”, odnosno, “Srbi”. Iz “Rašana” će se razviti slavna poljska husarija – koju će i u vremenu Opsade Beča mnogi poetski nazivati “Racovje” – koja je na oklopu na leđima imala krila, tako da su izgledali baš kao anđeli koji se bore protiv demona.

Negde oko 1468. godine u Poljsku stiže i naš Konstantin Mihailović, rodom iz Ostrovice (otvoreno je pitanje da li se misli na onu kod Rudnika ili onu kod Novog Brda) koji beži iz janičara i u Krakovu nalazi svoj novi dom. Kasnije će verovatno čak biti u poslanstvu koje je išlo francuskom kralju Šarlu VIII, a danas je poznat zahvaljujući knjizi “Janičarove uspomene” (ili “Letopis o turskoj upravi”) koje je napisao i posvetio poljskom kralju Janu I Olbrahtu. Ovo delo je ne samo hronika njegovih pustolovina u Otomanskoj imperiji, već i knjiga o istoriji Srba.

Sprski guslari se na poljskom dvoru kralja Vladislava II pominju već početkom 15. veka, a kasnije sve više i više; i mnogi tamošnji pesnici ih pominju, pa tako 1612. godine jedan kaže da će “srpski guslari i gajdaši zasuti Pokladni utorak” (verski praznik u sedmoj nedelji pre Vaskrsa) a pola veka kasnije drugi pominje “pevanje uz srpske gusle”.

Spuštanje barjaka, slika Jozefa Branta. Prizor - na kome se vide husari - je iz 16-17. veka, nakon poljsko-litvanske pobede u nekoj od brojnih bitaka koje su vodili sa Osmanlijama. Foto: Wikimedia Commons/pinakoteka.zascianek.plSpuštanje barjaka, slika Jozefa Branta. Prizor – na kome se vide husari – je iz 16-17. veka, nakon poljsko-litvanske pobede u nekoj od brojnih bitaka koje su vodili sa Osmanlijama. Foto: Wikimedia Commons/pinakoteka.zascianek.pl

Tokom turskih pokušaja da pokori Poljsku tokom 17. veka, imamo priličan broj beleški naših monaha i ljudi iz crkve sa tim u vezi. Tako, nakon velikog poraza sultana Osmana II u Bici kod Hoćima, jedan naš anonimni prepisivač trijumfalno i entuzijastično beleži na margini: “Va leto 7129. (1621.) hodiše Turci na Leha i ne poluči ničto i vazvratiše se drehli, Gospodi pospeši“, čime ne samo što slikovito i srećno opisuje tursko poniženje (“drehli” bi se moglo shvatiti kao “obezgaćeni”) već iskazuje i očigledno nadanje da će uskoro doći i njegovo oslobođenje od jarma.

Zatim se u našim (zbog turskog ropstva oskudnim) zapisima pominju i osmanlijski napadi na Poljsku za vreme kralja Jana III Sobjeskog 1676-77. godine, pa tako u jednom rukopisu manastira Mileševe stoji: “I va ta leta mnogo vojevanije bist ot prokletih Agaren na Kazaka i Leha”.

Nema dvojbe na čijoj je strani osoba koja je to zapisala, što je uostalom i logično. Poljaci jesu rimokatolici, ali su hrišćani, a to je najbitnije.

To koliko je normalna bila međuhrišćanska saradnja u tim teškim godinama najbolje govori živo zanimanje za Poljsku koje je vladalo na Svetoj Gori još od 16. veka, a najviše zapisa vezanih za poljsko-turske ratove i Poljsku generalno ima baš u našem Hilandaru.

Manastir Brešenovo na Fruškoj gori. Foto: Tanjug/Jaroslav PapManastir Brešenovo na Fruškoj gori. Foto: Tanjug/Jaroslav Pap

I ne samo za to. Malo je poznato da su naši monasi išli po Poljskoj, Ugarskoj, Austriji, Ukrajini i Rusiji, da traže finansijsku pomoć ne bi li opstali, a za tako nešto su morali da imaju pismenu dozvolu i preporuku vladara sa ciljem uspešnijeg prikupljanja milostinje.

Stoga Hilandarci poljskom kralju Stefanu Batoriju krajem 16. veka šalju sveštenoinoka Grigorija sa pismom u kojem piše: “I molimo tvoju svetluju milost, što bi dal bratijam našim tvoju kraljevskuju gramatu dobrovoljnuju, po tvojej kraljevskoj države dlja milostinji, da bismo ju imeli i u prednjaja vremena prihoditi do tvojeg svetlog kraljevstvo”. Verujemo da ne moramo da prevodimo, jasno vam je.

U istom pismo se ističe da su i raniji poljski kraljevi davali iste privilegije srpskim monasima iz Hilandara, što je takođe značajno. Toliko su bili česti odlasci naših kaluđera ka “Leškoj zemlji” da je izrađen čak i obrazac za takva pisma (danas bismo kompjuterskim žargonom rekli “templejt”).

1668. godine znamo da je poljski kralj Jan II Kazimir pismeno preporučio ruskom caru erdeljskog mitropolita Savu II Brankovića (brata grofa Đorđa Brankovića), a ovaj je zauzvrat igrao ulogu u (kratkotrajnom) pomirenju dve slovenske države.

Poljski kralj Jan III Sobjeski šalje pismo pobede papi posle Druge bitke kod Beča, na slici Jana Matejka. Foto: Wikimedia Commons/quantaoflight.wordpress.comPoljski kralj Jan III Sobjeski šalje pismo pobede papi posle Druge bitke kod Beča koja je hrišćanstvo i Evropu spasila od islama, na slici Jana Matejka. Foto: Wikimedia Commons/quantaoflight.wordpress.com

Od koga su naši manastiri skupljali novac? Darodavci su bili “pravoslavni hristijane” i generalno gledano “hristoimeniti ljudije”; dakle i pravoslavni i rimokatolici, možda i protestanti (Poljsko-litvanska država je bila čuvena u Evropi po svojoj verskoj toleranciji, jedinstvenoj u tom vremenu).

Zna se da je vlastela iz te države darivala ne samo novac, već i knjige, koje je štampala o sopstvenom trošku. Tako je, recimo, fruškogorski manastir Vrdnik 1692. godine posedovao “Jevanđelije iz Poljske”, a tri godine docnije prima na dar štampani “Triod cvetni” iz Lavova, “va države blagovernago kralja Jon. Sobeckago Leškije zemlji”. Da nije bilo te pomoći iz bratskih zemalja kao što su Poljska, Rusija, Litvanija, ali i Austrija, Ugarska i Češka, pitanje je da li naše svetinje uspele da prebrode osmanlijsko doba.

Kralj koji se spominje je Jan III Sobjeski, čovek koji je sa svojim husarima spasio Evropu tokom opsade Beča 1683. godine i time omogućio i Srbiji da se oslobodi vek i kusur kasnije (pošto je ta bitka prekretnica u hrišćansko-osmanlijskim ratovima). Ako se setite onog malopređašnjeg pominjanja husara i toga da su oni zapravo nastali od srpskih jedinica, videćete u tome moćnu simboliku.

Foto-montaža: Wikimedia Zeljkokiss/MOSSOTFoto-montaža: Wikimedia Zeljkokiss/MOSSOT

I nemojte misliti da je ova saradnja išla samo u jednom smeru. Naša žitija, rukopisi, zbornici, jevanđelja, prepisi, imaju snažan odjek u Poljskoj-litvanskoj republici, što se najbolje očituje u Suprasaljskom zborniku iz 1507. godine, napisanom u tamošnjem istoimenom Blagoveštenskom manastiru.

U njemu radi u tom periodu i naš slikar Nektarije, a uticaj srpskog srednjevekovnog slikarstva se čak vek ranije vidi na freskama u Vislici, Lublinu, pa čak i u kapeli krakovskog Vavelskog zamka, kraljevske rezidencije. Ovo bi mogla da bude možda čak i naznaka da su naši “moleri”, kako su se tada nazivali, radili u Poljskoj.

Kao što možete da vidite, premda nemamo taj utisak, sudbina Srba i Poljaka je duboko isprepletana, a našim precima je ova slovenska zemlja bila daleko bitnija nego što mislimo.

(O. Š. / Izvor: Rastko.org.rs, Zbornik Matice srpske za slavistiku, 1980)

Check Also

BEG IZ POLICIJE: RUS SKOČIO KROZ PROZOR SA RADIJATOROM ZA KOJI JE BIO VEZAN LISICAMA! (VIDEO)

Muškarac iz Rusije koji beži iz policijske stanice iskačuči kroz prozor sa radijatorom u ruci postao je potpuni …