KOME I KADA PALIMO SVEĆE? 8 RAZLOGA Zašto kandilo treba da gori u kući, i šta nam donosi ta žrtva? (VIDEO)

Bog je svetlost. On živi u svetlosti nepristupačnoj. Hristos je „Sunce pravde“. On je i „tiha svetlost“, i „nezalazna svetlost“.

U Crkvi i u kući se pred molitvu pali kandilo koje gori tokom liturgije i molitve. Mnogi vernici se pitaju zašto se to pali kandilo pred ikonom, koja je svrha kandila i koje značenje ima upaljeno kandilo pred ikonom Isusa Hrista, Bogorodice ili svetitelja kome se molimo. Tekst Svetog Vladike Nikolaja Velimirovića o značaju kandila u kući vernika.

Prvo zato što je vera naša svetlost. Rekao je Hristos: Ja sam svetlost svetu. Svetlost kandila opominje nas na svetlost kojom Hristos obasjava duše naše.

Drugo, da nas podseti na svetlost karaktera onog svetitelja, pred kojim palimo kandilo. Jer su sveci nazvani: sinovi svetlosti.

Treće, da nam služi kao ukor za tamna dela naša, i zle pomisli i želje, i da nas pozove na put jevanđelske svetlosti. Da bi se potrudili tako sa revnošću oko zapovesti Spasiteljeve: tako da se svijetli vaše vidjelo pred ljudima, da vide vaša dobra dela.

Četvrto, da to bude mala žrtva naša Bogu, koji se sav žrtvovao za nas. Jedan majušni znak velike blagodarnosti i svetle ljubavi naše prema Onome, od koga u molitvi prosimo i život i zdravlje i spasenje i sve ono što samo bezgranična nebeska ljubav može dati.

Peto, da to bude strašilo zlim silama, koje nas napadaju ponekad i pri molitvi i odvode nam misli na drugu stranu od Tvorca našega. Jer zle sile vole tamu i tržu se svake svetlosti, naročito od one koja je namenjena Bogu i Njegovim ugodnicima.

Pored navedene simvolike, svetlost koju daje sveća ili upaljeno kandilo označava i svetlost novozavetnog, evanđelskog učenja, koja nam osvetljava životne puteve i staze u ovome životu. Sa svetlošću, upaljena sveća odaje i toplotu, te time označava toplotu naše molitve i naše ljubavi za onoga za koga sveću palimo.

Šesto, da nas podstakne na samopregorenje. Kao što jelej i fitilj gore u kandilu, pokorni volji našoj, tako neka gore i duše naše plamenom ljubavi u svima stradanjima, pokorni vazda volji Božijoj.

Sedmo, da nas nauči, da kao što kandilo ne može da se zapali bez naše ruke tako ni srce naše, to unutrašnje kandilo naše, ne može se zapaliti bez svetog ognja Božije blagodati, ma bilo ispunjeno svim vrlinama. Jer sve su vrline naše kao gorivo, a od Boga je oganj, koji ih zažiže.

Osmo, da nas opomene, da je Tvorac sveta pre svega stvorio svetlost, pa onda sve ostalo po redu. I reče Bog: neka bude svjetlost. I bi svjetlost. Tako mora i na početku našeg duhovnog života prvo da se zasija unutra u nama svetlost Hristove istine. Od te svetlosti Hristove istine posle stvara se i niče i raste u nama svako dobro. Svetlost Hristova neka i Vas osvetli.

Uz to, paljenje sveća i kandila jeste i materijalna žrtva (košta to) koja udružena sa iskrenom i toplom molitvom ima veliki značaj pred Bogom.

No, kome i kada treba da se pale sveće i kandila? Nemoguće je nabrojati sve slučajeve kada to pravoslavni hrišćanin čini, kao što beše i u vezi krsnoga znaka. Pa ipak, sveće se uglavnom pale u hramovima, kada lično prisustvujemo crkvenim bogosluženjima, osobito za vreme svete Liturgije.

Paljenje sveća (i kandila) obično prati molitva Bogu za zdravlje, spasenje i napredak u duhovnom životu bilo nas samih ili naših živih srodnika i prijatelja, bilo molitva za upokojenje duša naših dragih pokojnika. Ako se ima mogućnosti i sredstava, onda se za svaku osobu upali po jedna (omanja) sveća, ako se to ne može, onda se uz jednu sveću mogu pomenuti mnoga imena bilo živih, bilo upokojenih.

Sveće (i kandila) se pale i u spomen pojedinih Svetitelja i Ugodnika Božjih, kojima mi uz sveću upućujemo naše molitve, proseći njihovo molitveno zastupništvo pred Tvorcem našim i Bogom, ili pak njihovu pomoć i zaštitu u iskušenjima i nevoljama kojima smo izloženi.

No paljenje sveća u hramovima ne treba vršiti napadno i u pojedinim momentima kada se obavljaju najsvetije radnje (za vreme čitanja Evanđelja, Velikog Vhoda, Kanona Evharistije, Pričešća). Neka nas naša revnost dovede u hram pre početka bogosluženja, pa mirno i spokojno obavimo svoje duhovne potrebe paljenja sveća i lične molitve, a za vreme bogosluženja budimo pažljivi i ne ometajmo druge u molitvi našim kretanjem po hramu i guranjem napred da bismo sveće upalili.

Ali neka niko ne pomisli da je paljenje sveća (i to u velikim količinama) neka obaveza ili prinuda, te ako nismo u stanju da kupimo sveće i upalimo ih onda izbegavamo i u crkvu da idemo. To je već zamka nečastivoga, da nas preko našeg siromaštva i nemaštine udalji od bogosluženja. Ako nemamo novac za sveću, prinesimo Bogu naše čisto srce kao najmiomirniju voštanicu, i naše tople molitve, koje će Bogu biti ugodne i bez sveća. Sveće nisu suština, one su samo simvol onoga što se u nama događa. Ali ako naše unutrašnje stanje ne izrazimo putem simvola, ono se time ne umanjuje.