LEVO ILI DESNO: Ima li na Zemlji Božje pravde

Čovekov put ka spasenju je veoma uzan. Idući putem spasenja u susret Spasu često nailazimo na rskrsnice iskušenja. Tada nam se lukavo nameće mogućnost skretanja sa uskog puta spasenja na široke puteve – levi ili desni.

Lukavi nam pažnju preusmerava na procenu koji je put od ta dva širi, komforniji i prosperitetniji. Čemu nastaviti dalje pravo po uskom i klizavom putu spasenja na kojem često padamo u blato i blatnjavi ustajemo!? Nameće nam se lažna dilema – levo ili desno.

Analogno tome, podela na političku levicu i desnicu je jedna od najvećih zabluda i laži koje rastakaju čovečanstvo evo već treći vek. Već sama definicija da je politička levica posvećena ovozemaljskom odnosno horizontali, a politička desnica vertikali je obmana jednih i drugih.

Zapravo političku levicu možemo poistovetiti sa štapom koji je bez oslonca i uvek pada u blato dok je politička desnica samo jedan običan kolac poboden u zemlju koji strči u nebo. Samo narodi sa verom u Boga mogu horizontalni štap izdići iz blata i postaviti ga tamo gde mu je i mesto tvoreći krst sa vertikalom.

Krst kao simvol čine horizontala u vidu čistog i poštenog ovozemaljskog truda čvrsto vezana za vertikalu koja nas drži na putu ka spasenju.

Postoji li socijalna pravda?

Neka sve bude po Božjoj Pravdi! Ne samo danas, već vekovima unazad mnogi ljudi na ovu izreku samo odmahnu rukom dok joj se pragmatičari otvoreno rugaju i podsmevaju. Božja Pravda ishodi iz života po Božjim Zakonima, dok socijalna pravda može imati uporište samo u državi slobodnoj da brine o blagostanju naroda. A takvu državu planeta Zemlja još nije porodila.

U današnjem svetu socijalna pravda predstavlja samo bezlično pravo pojedinca na „socijalnu pomoć” koja zapravo ima za zadatak da “dezinfikuje” marginalizovane tako što će ih učiniti podnošljivijima ostatku zajednice – odnosno pripadnicima oligozajednice. Naravno, “dezinfekcija” se izdaje za “levičarenje” koje verno služi očuvanju “higijene” uspešnih i ostvarenih članova zajednice dok se “desničarenje” ogleda u brizi za nekakvog apstraktnog a ne konkretnog živog čoveka. I jedni i drugi su uspostavili sanitarni kordon prema marginalizovanim grupama građana. Kordon je sve čvršći i sve se teže može probiti.

 

Ni levičari ni desničari članove društva ne vide kao svoje bližnje već samo kao pristalice kaobajagi njihovih “levih” ili “desnih” ideja osmišljenih u jednom te istom propagandnom centru. Otuda je svima jasno da samo “opredeljeni” članovi zajednice mogu i smeju računati na kriškicu socijalne pravde. Ono koji ne stignu do kriškice, ili im se ona uskrati, padaju u očima bližnjih kao gubitnici ili po naški postaju “socijalni slučaj”.

Biti “socijalni slučaj” ili socijalni preduzetnik?

Alternativa socijalnoj pomoći postoji i treba je tražiti u ekonomskoj sferi. Nažalost, državne politike u ekonomskoj sferi se ne zasnivaju na načelima solidarnosti, zajedništva i služenja pojedinca svom bližnjem i društvu u celini, već za stvaranje povoljnog ambijenta za bogaćenje elita. Jači grabe tuđe, a slabiji otuđuju sopstvene resurse. U tako kreiranom ambijentu ne postoje uslovi za razvoj društvene (socijalne) ekonomije kao principa privređivanja u široj zajednici sa većom uzajamnom pomoći oslobođena od otvorene ili prikrivene marginalizacije.

 

Iz tog razloga je i mogućnost izbora “socijalna pomoć ili socijalno preduzetništvo” još jedna lažna dilema. Mogućnost izbora za siromašne i marginalizovane ne postoji. Socijalna pomoć je jedino čemu je siromašnima dozvoljeno da streme. Insistiranje marginalizovanih na socijalnom preduzetništvu je unapred osuđeno na propast, ne zbog njihovog siromaštva, nestručnosti, neznanja ili lenjosti, već zbog toga što iza njih uopšte nema nameru da stane Država!

Treba li razvijati društvenu (socijalnu) ekonomiju?

Kapital sadržan samo u finansijskoj moći je ništa drugo no prenaduvana smrdljiva mešina. Sa druge strane, kapital sadržan u intelektualnoj moći oličen je u razvoju radnih veština i mogućnosti da se novim generacijama putem učenja produži i dalje razvijaju delatnosti bitne za društvo u celini. Intelektualni i humani kapital čini temelj društvene (socijalne) ekonomije i njoj svojstvenog socijalnog preduzetništva.

 

Vrednosti društvenog (socijalnog) preduzetništva su pre svega ravnopravnost, pravedno nagrađivanje, bratska i drugarska podrška, što je odlika ne samo radne već i društvene (socijalne) organizacije. U okviru tih socijalnih organizacija, pa i šire, nije neophodno plaćati samo novcem već je to moguće i poželjno činiti i razmenom dobara. Na ovaj način bi uposleni u okviru socijalne ekonomije bili izuzeti od uticaja jednog nehumanog aksioma političke ekonomije – “opstanka ekonomski najsposobnijih”.

Za to je potrebno da sa jedne strane postoji dobra volja i podrška države koja ima moć i novac, a sa druge društveni (socijalni) preduzetnik koji bi sopstvenom inventivnošću i/ili inovativnošću pokrenuo i organizovao malu društvenu zajednicu posvećenu ne samo ekonomskom već intelektualnom i duhovnom napretku.

Za marginalizovane više ne postoji dilema treba li razvijati socijalnu ekonomiju već kako je razvijati u uslovima nemoći intelektualne, i potpune dezorijentacije političke elite. Zaista, kako razvijati socijalnu ekonomiju u uslovima dužničkog ropstva i potpunog izostanka makar simbolične državne pomoći? Bespredmetno je neprestano korigovati pali sistem vrednosti. Potrebno je i neophodno spaliti posrnuli sistem vrednosti i na njegovom pepelu izgraditi novi.

Intelektualni ili finansijski kapital?

Što pre prihvatimo činjenicu da je od ekonomske smrti društva daleko opasnija intelektualna smrt društva to će nam gubitak finansijskog kapitala biti podnošljiviji i neće nas paralisati. Jedno društvo se relativno brzo može ekonomski slomiti, za svega par godina, ali uništavanje intelektualnog kapitala društva traje i po nekoliko decenija.

 

Intelektualni kapital čine sva akumulirana znanja i veštine jednog društva koja se stavljaju u službu realizacije društvenog proizvoda a ne samo ona oličena u tzv. intelektualnim i političkim elitama. Znanje tih elita predstavlja samo podskup sveukupnog intelektualnog kapitala društva, tj. vodi sa na samo jednom računu (kontu) obimnog društvenog računovodstva. Čemu pun voz naučnika, ekonomista, političara i umetnika kada nemate mašinovođu koji ume da pokrene i upravlja lokomotivom?

Intelektualni kapital čine sva akumulirana znanja i veštine jednog društva koja se stavljaju u službu realizacije društvenog proizvoda a ne samo ona oličena u tzv. intelektualnim i političkim elitama. Znanje tih elita predstavlja samo podskup sveukupnog intelektualnog kapitala društva, tj. vodi sa na samo jednom računu (kontu) obimnog društvenog računovodstva. Čemu pun voz naučnika, ekonomista, političara i umetnika kada nemate mašinovođu koji ume da pokrene i upravlja lokomotivom?
Dalje, društvena (socijalna) a ne ekonomska efikasnost predstavlja najveći izvor društvenog legitimiteta.

Ekonomska efikasnost predstavlja samo najracionalniji put do društvenog proizvoda. Po ekonomskoj teoriji ona se postiže samoregulacijom “slobodnog tržišta”. Ali kad bogati govore o “slobodnom tržištu” oni pod tim zapravo podrazumevaju “slobodnu distribuciju beneficija a ne dobara”. Na taj način se tržišni sistem transformiše u politički sistem. Ova transformacija etiku i narodnu demokratiju dovodi do besmisla jer politika ne poznaje javne i slobodne razgovore već samo zatvorene i iznuđene pregovore.

Kako snaga racionalnih i etičkih argumenata nije dovoljna da inicira pregovore ostaje da samo pretnja izazivanja krize postaje bitan preduslov za komunikaciju. S toga ne možete sa nikim pregovarati ukoliko nemate snage da ga primorate na pregovore. Iniciranje pregovora na bazi dobre volje je nešto što svet još nije video. Imaju li zagovornici socijalne ekonomije, budući da su i sami marginalizovani, snage da izvrše dovoljno snažan pritisak na političke aktere koji bi ih do te mere uplašio i tako primorao da otpočnu pregovore?

Koje ljudske vrednosti baštiniti?

Čovek zapadne civilizacije nastoji da živi novoverni život po 3D formuli: 3D = dostojnost + doslednost + dostojanstvo. Proizvode te i takve civilizacije definisao je veliki srpski filosof Predrag Dragić Kijuk kao 3P trijadu – profit, prestiž i progres. Na dostizanje tako zahtevnog i istina nepotrebnog proizvoda civilizacije, čoveka Zapada pokreću jake sile straha i pohlepe.

Strah od “socijalne smrti” učvršćuje čoveka Zapada u uverenju da je dostojan samo dok je bogat, dosledan samo ukoliko se održi na strani dobitnika i dostojanstven samo ukoliko je pobednik. Pohlepa mu kao pravo jačega daje za pravo da po potrebi dostojnost transformiše u nadčovečnost, doslednost u pragmatizam i dostojanstvo u gordost. U današnjem svetu nadčovečnost je definitivno pregazila dostojnost a pragmatizam doslednost.

 

Od potpunog sloma civilizaciju Zapada još uvek drži samo tanka nit dostojanstva. Samo to malo preostalog dostojanstva u čoveku Zapada još uvek ne priznaje apsolutno pravo jačeg i samim tim sprečava da ljudsko društvo Zapada od sadašnjeg kontrolisanog ne preraste u najobičniji nekontrolisani zverinjak. Monolitno dostojanstvo je bezuslovno i ne zavisi od životne situacije i trenutnih okolnosti. Nažalost, čovek Zapada se u ovom veku ubrzano oprašta od ljudskog dostojanstva budući da je već uveliko atomizirano. Sa njim prestaje da postoji još jedan od ključnih dokaza da je čovek Božje stvorenje.

Pravoslavni Hrišćanin živi po formuli Čovek = ljubav + razum + osećanja . Civilizaciju Istoka pokreće još i sila ljubavi uz palom čoveku neizbežne dve pomenute sile straha i pohlepe. Čovek Istoka nije imun na strah i pohlepu ali on nije pao u blato i okaljao dostojnost, doslednost i dostojanstvo kao što je to požurio da učini čovek Zapada. Hrišđanin ni na samom kraju ovozemaljskog puta ka spasenju nije u stanju da samospoznajom sazna jeli zaista dostojan života u Carstvu Božjem.

Tu odluku predaje u ruke svome Tvorcu. Zato sebe ovozemno uvek smatra nedostojnim. Doslednost vidi samo na istrajavanju na putu ka spasenju duboko svestan da nikakvom zaslugom ne može zadobiti spasenje osim milošću Božjom. Razumom nastoji da kontroliše osećanja koja bi bez takve kontrole veoma lako dostojanstvo pretočila u potrošnu robu sa cenom koja se formira po zakonima ponude i potražnje ili još gore, ko da više.

Socijalna pravda nikada ne može biti ni nalik pravdi Carstva Božjeg. Samo pravda koja nalazi dom u srcu pojedinca može tvoriti pravdoljubivu zajednicu. Pravdoljubivog čoveka siromaštvo ne pritiska tako tragično kao čoveka sviklog da ugađa samo sebi. Nemanje ga mobiliše da nešto konačno preduzme pokrećući tako i sebe i zajednicu na delatnu akciju. Njemu za pokretanje na akciju neće biti presudan finansijski kapital samo ukoliko je zaista dostojan sopstvenog humanog i intelektualnog kapitala.

Danas su zaista retki dostojni ljudi koji slobodno i svesno žrtvuju svoje interese radi dobrobiti zajednice. Dostojne ne pokreću strah ili pohlepa, dostojne jedino pokreće ljubav. A ljubav, na čudesan način rešava sve socijalne probleme. Međutim, oni koji su državu raspolutili na levo i desno “mudro” ćute i kao svaki iskusan bokser čekaju dostojnog čoveka da sam naleti na “levicu” ili “desnicu”. Kojom će ga nokautirati hirurški preciznim udarcem – njima je svejedno.

(Srbin.info)