OVAKO SE REŠI GREŠNIH MISLI KOJIMA OSUĐUJEŠ SVOGA BLIŽNjEG: Ovo je lek za sujetu!

U svetu ogrezlom u veštačke podele i nejednakosti, Božji hram u vreme bogosluženja, a pogotovo tokom Svete Liturgije, jedino je mesto na kome su svi jednaki: bogat i ubog, učen i neuk, muško, žensko, staro, mlado… svi su jedna duša i jedno telo kome je glava sam Isus Hristos.

U vekovima robovanja i ratovanja, bez hramova i sveštenika, narodni duhovni život je opstajao pomoću improvizacija (npr. lomljenje slavskog kolača kod kuće, gde domaćin ili neko od ukućana izgovara molitvu onako kako zna i ume). Kada se na to doda i pola veka pod komunizmom, postaje jasno zašto mnogi deklarisani pravoslavci danas svoje učešće u crkvenom životu svode na povremene dolaske u hram, u kome se zadrže tek toliko da celivaju ikonu i upale sveće. To je dobro, ali ne i dovoljno jer suština Pravoslavlja nije individualizam, već sabornost: Gde su dva ili tri sabrana u Moje ime, veli Gospod Isus Hristos, onde sam i Ja među njima… I za šta se uzmole, daće im Otac Moj koji je na Nebesima (Mt.18, 19-20).

Treba, dakle, dolaziti na bogosluženja, prvenstveno na Božansku Liturgiju, koja osmišljava sva ostala duhovna preduzimanja. Često se desi da oni koji nisu baš najrevnosniji u dolaženju na bogosluženja, svojim ponašanjem izazovu negodovanje ostalih. Povodi su brojni: prolazak kroz crkvu u najvažnijim trenucima Sv. Liturgije, glasan razgovor sa prodavcem sveća, pa zvrjanje neisključenih mobilnih telefona, neprikladna garderoba, itd. Pravnički rečeno, prigovori su uglavnom osnovani.

Međutim, postupamo li u takvim slučajevima uvek kako treba? Da li su naše reakcije primerene? I još važnije, jesu li one motivisane iskrenom željom da poučimo one koji se, iz neznanja, ogreše o crkveni “kućni red”, ili bi tu možda valjalo tražiti neke druge motive? Konačno, možemo li se i mi “redovni” podičiti uvek i u svemu sopstvenim vladanjem u hramu? Naša odomaćenost u “našoj” crkvi često ume da poprimi neželjene oblike, a tom iskušenju smo izloženi svi bez razlike: i sveštenici, i “oni koji se trude” u hramu, i vernici koji nemaju nikakvo poslušanje.

Međutim, posmatrajući ponašanje nekih aktivnih učesnika u svakodnevnom crkvenom životu, ne možemo se oteti gorkom utisku da ih u hram, pored zajedičarenja u molitvi, dovode i neki drugi motivi. To se prvenstveno odnosi na one koji u hramu Gospodnjem traže mogućnost za ostvarivanje nekih svojih ambicija koje, verovatno, nisu uspeli da dovoljno utole u svetu. Zamislimo da na vrata crkve ulazi čovek koji, posle godina duhovnih lutanja, iz bilo kog razloga oseti potrebu da dođe u hram. Nesiguran je, lomi se, sve mu je novo i nepoznato. Odjednom, sa svih strana ga salete povici: “Sram te bilo, kako si se to obukao!”, “Ne umeš ni da se prekrstiš kako treba!”, “Celivaj ikonu!”… Jesu li prigovarači u pravu? Svakako, jesu. A, da li će se onaj čovek odlučiti da ponovo dođe u crkvu? Teško.

Lokalni “tipikari” uopšte ne razmišljaju o tome koliko je napora verovatno uložio taj nesrećnik da bi samoga sebe ubedio da dođe u crkvu. Oni likuju što su “očuvali čistotu hrama”, a to što je čovek pobegao glavom bez obzira, nikom ništa. A, iza ugla čekaju sektaški “misionari” sa svojim šarenim lažama, koji svojim pristupom kod njega neće izazvati strah, osećaj krivice ili kolebanje, nego će ga, naprotiv, ohrabriti da im pristupi. Kao da smo se, pre početka Časnog posta, uzalud podsećali Priče o fariseju i cariniku i Priče o bludnom sinu, mnogi od nas u svakodnevnom crkvenom životu i dalje biraju da budu farisej iz prve, odnosno, stariji brat iz druge priče.

Samozvani “crkveni redari” često se ne ustručavaju ni da glasnim grdnjama zavode red za vreme bogosluženja, određuju ko šta sme ili ne sme da radi u oltaru i u pevnicama, a istovremeno se dodvoravaju sveštenoslužiteljima, u nadi da će im ovi zbog toga tolerisati takvo ponašanje. Ako ne dobiju to što traže, onda, podrazumeva se, sveštenik ili episkop ne valja.

Ako je Gospod, Svojim neistraživim putevima, uputio nekoga u sveti hram, sa kakvom drskošću neko sebi sme dati za pravo da ga uputi u suprotnom smeru? Isplati li se davati tako skup danak sopstvenoj sujeti ako imamo na umu reči Gospodnje za sve one koji, našom nemarnošću, završe u bezakonju: Onaj će bezbožnik poginuti za svojega bezakonja, ali ću krv njegovu iskati iz tvojih ruku (Jzk. 3,18).

Oduprimo se zato pogubnim iskušenjima da svojim ponašanjem odgonimo ljude od hrama. Postoji bezbroj prikladnih načina da se bližnjem skrene pažnja ako učini nešto nedolično, pa nema razloga da se opredeljujemo za onaj najgori način. Sećajmo se uvek Gospodnje reči: Ko hoće da bude prvi, neka bude poslednji od svih i svima sluga (Mk.9,35) i zauzdavajmo svoje nedostojne porive za prvenstvom, kad god ih osetimo. Gospodnji hram je ipak mesto za zajedničku molitvu i duhovno svetkovanje, a ne arena slavoljublja, vlastoljublja i častoljublja.

(saborna-crkva.com)