Home / ZANIMLJIVOSTI / Ovo je najsrečniji narod na svetu: Bebe spavaju napolju, dečji vrtići su u šumi, ne dižu se krediti, sve zatvoreno do 18 h! Kako je to moguće?!

Ovo je najsrečniji narod na svetu: Bebe spavaju napolju, dečji vrtići su u šumi, ne dižu se krediti, sve zatvoreno do 18 h! Kako je to moguće?!

Danci su, prema izveštaju o sreći koje su napravili stručnjaci njujorškog Univerziteta Kolumbija po narudžbi UN-a, najsrećniji narod na svetu, iako im zima traje duže nego ostala tri godišnja doba zajedno i mrak većinu godine pada već u 16 ​​sati, prenosi jutarnji.hr .

Danska ima 5.400.000 stanovnika, nalazi se na severu Evrope, BDP po glavi stanovnika iznosi gotovo 44.000 evra, što je drugi najveći BDP u Evropskoj uniji. Statistika pokazuje da sa svojom zaradom žive 25 posto bolje od prosečnog stanovnika EU. Za socijalnu zaštitu izdvajaju čak 35 posto BDP-a. Zaposleno je oko 76 posto stanovništva u dobi od 20 do 65 godina, a nezaposlenost je u krizi dosegla zabrinjavajućih 7,5 odsto.

Hrvatska je, s druge strane, prekrasna državica na jugu Evrope, ima odličnu klimu, krasno more, mnogo sunca i svetla i krajnje opušten način života. BDP po glavi stanovnika je 10.300 evra (peti najlošiji u EU), mogu si priuštiti 40 posto manje od proseka građana EU, radi tek polovina radno sposobnog stanovništva, nezaposlenost je 15,9 odsto.

drukčiji koncept

Tako kaže statistika. Evidentno je da je – osim klime – statistički najveća razlika u bogatstvu hrvatskog i danskog naroda. Međutim, ono što je zaista najveća razlika – iz koje, po svemu sudeći, proizlaze sve druge razlike, pa i one u bogatstvu – jest razlika između južnjačkog i sjevernjačkog mentaliteta.

Kad se Zagrepčanka Kristina Volsperger Danilovski s porodice početkom 2009. godine preselila u Kopenhagen, bila je svesna da odlazi u naprosto drukčiju državu. Njen je suprug poslom vezan uz danski glavni grad Kopenhagen te su razmišljali o mogućem preseljenju. Krajem 2007. godina rodila je sina, a još tokom porodiljskog odsustva počeli su planirati život u Kopenhagenu. Kad je i ona, danas 40-godišnja mr. sc. hemije, koja je u Zagrebu radila na Institutu Ruđer Bošković, a potom u Plivi, dobila posao u farmaceutskoj industriji u Kopenhagenu, odlučili su se na preseljenje.

– Htela sam da žive vani i probati nešto drugo i nisam požalila – kaže Volsperger Danilovski.

Prvi susret s potpuno drugačijim konceptom života bio joj je vezan uz upis deteta u jaslice.

Recept za sreću

Arhitektura Kopenhagena je prekrasna i očekivala je vesele, šarene, tople jaslice i zainteresovane, posvećene tete. Međutim, dete je upisala u zgradicu nalik baraki, sa sivim zidovima i podovima, bez boja, igračaka i crteža, a čuvale su ga tete koje jedva da su se bavile detetom.

– Danci veruju da decu od ranih nogu treba odgajati da budu individualci, da se trebaju brinuti sami o sebi i animirati se. Danske mame ne trče za svojom decom i ne viču „nemoj, nemoj, pazi, past ćeš“. One veruju da mora pasti i da će tako naučiti. U prvim jaslicama mojeg sina, koji je jedva imao dve godine, smatrali su da je u redu da izlazi bez kape po snegu i kiši te da promrzne i pokisne jer sledeći put sigurno neće zaboraviti kapu – priča Volsperger Danilovski.

Našem mentalitetu to je teško prihvatiti, no Kristina upozorava: Danci odrastaju u sretne, zdrave i odgovorne ljude. Njihov je pristup samo drukčiji.

mailovi prijateljicama

– Nema tu ocene što je bolje ili lošije – to je naprosto različito. Je li bolje stalno skakati oko dece kao što mi činimo? Je li bolje to što naši vrtići moraju biti roza i plavi i puni cveća? Je li to objektivno bolje? Je li naš mentalitet u kojem se zadnja kuna daje za decu bolji? Je li bolje da roditelji nemaju ništa, ali deca nose markiranu odeću i slave skupe rođendane? Ne znam! Toga, recimo, u Danskoj postoji. Odeća se kupuje samo kad se mora, i to jeftina, igračke su retke, kao i slatkiši. Verovatno je najbolji put negde u sredini – kaže Kristina Volsperger Danilovski.

Svoje dogodovštine u Kopenhagenu na zabavan i ležeran način redovno je u mailovima opisivala svojim prijateljicama u Hrvatskoj. To dopisivanje, kaže, bila joj je duhovna hrana.

Nakon tri godine porodica se vratila u Zagreb, u kojem je Kristina pokrenula svoj posao. Na osnovu mailova koje je pisala prijateljicama i pričica koje je još u Kopenhagenu napisala da bi ih jednom dala svom sinu, odlučila je napraviti knjigu koju će za Božić pokloniti tim prijateljicama. Knjigu je nazvala Danci i stranci. Međutim, knjiga je neviđenom brzinom prešla iz kruga prijatelja u knjižare. Radi se o pijaćom, zabavnom i nepretencioznom štivu.

ležeran opis

– To je moj doživljaj drugih i nas samih i ništa drugo, ležeran opis mog tamošnjeg života i uviđanja koliko ima odličnog u Danskoj, a koliko toga u Hrvatskoj. I kako nema idealnog. Nadam se da će ovog Božića moji zapisi nekoga uveseliti – kaže autorka.

1. Pravila, pravila i – bez izuzetka – pravila

Plastična žuta kartica

Da bi postojao u Danskoj, da bi mogao imati ime, adresu, kupiti auto ili televizor, platiti struju, pozajmiti knjigu u biblioteci ili upisati u fitness klub – moraš imati žutu karticu. Malu plastičnu žutu karticu sa desetoznamenkastim poreskim brojem reanimacije-om. Svaka sličnost sa našim OIB-om je, kaže Kristina, sasvim slučajna i nenamerna. Jer taj je broj poput Big Brother kamere – zna sve, baš sve o tebi i prati svaku, i najmanju promenu: ta kartica „zna“ gde živiš, jesi li oženjen is kim, koliko imaš dece, u koji vrtić ili školu idu, gde radiš, kolika ti je plata, koliko imaš računa iu kojim bankama, što poseduješ u Danskoj, a što u inostranstvu, ko ti je doktor, imaš li mesečnu kartu za podzemnu … i to je jedina karta koju Danci imaju – to je i lična, i pasoša, i zdravstvena knjižica. I s njom obavljaš sve. Nema papirologije koja ti treba da bi nešto obavio – nema, na primer, venčanih ni rodnih listova, ni čekanja na njih, „ne starijih od šest meseci“. Dovoljna je žuta kartica. Danska birokratija funkcioniše besprekorno. Bez izuzetka – besprekorno. Oduševi to u prvom trenu strance s juga, izluđene beskonačnim čekanjima na bezbrojnim šalterima i plaćanjima pustih biljega i naknada. Međutim, upravo je ta besprijekornost deo na koji se teško naviknuti: besprijekornost ne trpi izuzetke. Ako zakasniš sa uplatom sat vremena, ako rok pada u nedelju, a ti platiš u ponedeljak ranom zorom – žuta kartica to zna. I platit ćeš kaznu. Iako taj sat vremena ne igra nikakvu ulogu. Jer pravila su pravila.

2. Koliko i kako Danci rade

Porez na rad posle radnog vremena

Danci su bogat i radišan narod, ali s merom. Sa naglaskom na meri. Dobro je raditi i ne zabušavati, ali u radno vreme. Dobro je da zarađujem puno, ali pokazivati bogatstvo je nepristojno. Smatraju da su dovoljno opterećeni 38-časovnim radnim vremenom (pauza im nije plaćena) te im šest nedelja godišnjeg (koji koriste kada i kako hoće i šef ga ne mora odobriti – samo primiti na znanje) ne nudi utehu. Radi se u radnom vremenu, najčešće od 8 do 16. I ni sekunde duže. Nikada. Poslovni laptop ostaje na poslu – ako ga nosiš doma i radiš, plaća se posebni porez. Kao i na prekovremeni rad i na korišćenje službenog mobilnog telefona van radnog vremena. Poslovna hijerarhija je prilično apstraktna i svi se moraju osećati jednakima. Poslovno odevanje ne postoji. Nema neplaćenih prekovremenih sati. Petkom ujutru se ne radi, kolektivno se doručkuje. Kristinu je u tri godine šef nazvao jedan jedini put van radnog vremena: da je podsjeti da u petak ona organizuje doručak.

Stranci se uglavnom čude ovakvim radnim navikama jednog od najbogatijih naroda. Osobito je teško to prihvatiti Britancima, naučenima da se radi 24/7. Takva je bila i članica uprave kompanije u kojoj je radila Kristina. Doručci petkom održavali su se na konferencijskom stolu u njenu ličnom kancelariji! Globalna, korporativna poslovna žena to naprosto nije mogla prihvatiti. Imala bi u tom terminu telekonferencije, primala goste i održavala sastanke, ali danski radni kolektiv nije mogla smesti. Naprosto su je nadglasavali mljackanjem i neprekidnim nuđenjem kruhom, maslacem i listićima čokolade. Dok nije odustala i organizovala si posao van kancelarije svaki petak ujutro.

Danskog je radnika vrlo lako otpustiti, jer nema otpremnine. Ali je vrlo lako naći i posao – 700.000 Danaca godišnje promeni posao.

Život do 18 sati

Prosečnom Hrvatu, naviknutom da gotovo svaku uslugu može dobiti i u 22 sata, čini se da u Danskoj sve radi kao odeljenje za izdavanje potvrda o nezaposlenosti – i frizeri, i pedikeri, i dućani, i biblioteke – sve se zatvara oko 18 sati. Čekate li u dućanu i sat vremena u redu ne biste li platili robu, kad istekne radno vreme – moraćete napustiti trgovinu i vratiti se sutra. Izlazak nakon 18 sati pomalo je nepristojan. Danci u 18 sati imaju zajednički obrok, svojevrsnu ručak-večeru, a u 19 sati danska deca već spavaju. Takav je red. Dugo najavljivani i očekivani kulturni događaj – gostovanje nemačke filharmonije – u Kopenhagenu je zakazan za 17.30 sati. Jednom je Kristina odlučila isprobati dansku strpljivost. Zajedno sa dve prijateljice s juga otišla je proslaviti 8. mart u restoran na kasnu večeru u 19.30 i čvrsto odlučila ostati što je duže moguće. Od 21 sat nadalje konobari su oko njih prali pod, raspremili su sve stolove, mrzovoljno im doneli račun koji nisu tražile, ali nisu se dale. U 22 sata doslovce su ih izbacili napolje.

Pola-pola

Polna ravnopravnost u Danskoj zaista živi. U kućnim i roditeljskim obavezama pol nije bitan, sve se deli popola. Jedan je Danac u multinacionalnoj kompaniji obaviješten da bi za par nedelja trebao na dvonedeljni službeni put. Odmah je tražio razgovor sa šefom strancem i zatražio „finansijsku naknadu za ženin prekovremeni rad kod kuće zbog njegove odsutnosti“. Objasnio mu je da će žena sad morati promeniti sve svoje planove, preuzeti na sebe i njegovu polovinu obaveza, kuvanja, razvozenje dece. Zašto bi na to pristala? Stranci su ostali u neverici. Ali nakon par sati konsultacija, odlučili su da je bolje Dančevoj ženi platiti naknadu.

3. Novac, porezi, štednja

Krunama je mesto u – novčaniku

Danci su izuzetno štedljiv narod i štede na svemu. Namirnice se kupuje petkom, jer se subotom dolaze nove pošiljke te se petkom stara pošiljka prodaje po akcijskim cenama. Budući da preferiraju sirovu hranu – dobiju sve što im treba. Danci retko kuvaju, ali obrok van doma smatraju rasipništvom i luksuzom. Pa jedu rav food. Nenamjenski krediti, koji se kod nas masovno dižu kad trošimo preko mere, u Danskoj su izuzetno, izuzetno retki. Kamate su najviše 3 odsto, ali kredit jednostavno ne možeš dobiti bez krajnje dobrog razloga: banka – koja neminovno zarađuje na takvim kreditima – takve kredite u pravilu ne odobrava ni kad je platežna moć za njihovo vraćanje neupitna. Umesto nenamenskih kredita banka nudi – kurs upravljanja sopstvenim novcem! Danci koncept minusa, odnosno „dozvoljenog prekoračenja po tekućem računu“ uopšte ne razumeju.

Sebi kupiš jedan auto, državi platiš još dva

Porezi su u Danskoj neverovatni. Na luksuzne automobile – 180 odsto. Dakle, na cenu automobila platiš još gotovo dvostruko toliko poreza. Osim ako ne ukloniš zadnja sedišta – onda je to dostavno vozilo, pa je porez samo 60 posto. Na stan koji ti ostave roditelji – koji su na njega, pri kupovini, platili pristojan porez – platićete porez. I to od 40 do 75 posto!

4. Vaspitanje dece u Danskoj

Terapeutski učinak spavanja na putu

U mračno jutro, šibana hladnim sjevercima i praćena prvim kapima kiše, Kristina je prolazila pored desetak kolica parkiranih u dvorištu jaslica u kojima će ponovo ostaviti svog uplakanog 1,5-godišnjeg sina, kad začuje stenjanje i tihi plač. Misleći da umišlja, nagne se nad 1 kolica, kad tamo ugleda zavezanu bebu jasličke dobi kako plače. U devet od deset kolica spavale su bebe, na nordijskoj hladnoći, bez nadzora! Kristina još nije znala da Danci duboko veruju u terapeutski učinak spavanja dece na otvorenom, uglavnom bez nadzora. I zaista ne razumeju zašto ostatak sveta panično zove policiju i centar za socijalnu zaštitu kad naiđe na kolica na putu u kojima plače beba. U danskim je jaslicama takvo čuvanje dece standard: ako slučajno nema u Šumiju dvorište, moraju imati osiguranu terasu za dečju spavaonicu na otvorenom!

Najbolje je decu ostaviti u sumi

Danci ekstremno drže do ekologije i zdravog života. Danska deca retko dobijaju slatkiše, a pazi se da redovno jedu sirovu hranu. Ne kupuju im se igračke bez kraja i konca, trebaju biti kreativni i igrati se napolju, bez uplitanja odraslih. Zato su izuzetno popularni šumski vrtići – „ustanove“ zbog kakvih bi u Hrvatskoj sasvim sigurno digli na noge pravobraniteljicu za decu, Ministarstvo prosvjete i Ministarstvo socijalne politike te zahtevali kazneni progon vlasnika. Radi se o vrtiću koji se, u građevinskom smislu, sastoji od sklepanog sanitarnog čvora na livadi uz šumu van grada. A vrtićke sobe, sala za sport i ples, hodnik sa ormarićima za stvari i ostali uobičajeni inventar nalazi se – u šumi. Pelenaši, dakle dvogodišnjaci, idu u grupu Hrast, a predškolci u SMREKE. Osam sati svaki dan ta deca borave – u šumi, bez nadstrešnice, bez zgrade, bez igračaka, bez radijatora. I to u državi u kojoj jaka zima traje od kraja septembra do sredine maja. Sa sobom nose lunch pakete, pretežno sirove hrane.

Osnovno je pravilo da se jasličarima moraju animirati sami, bez uplitanja pedagoga. Nakon osmočasovne smene, busevi decu odvode nazad u grad.

Teško je zamisliti zagrebačku mamu kako pristaje da joj netom prohodalo dete osam sati dnevno samo tumara šumom na minus 10. Ali isto tako nema zagrebačke mame – za razliku od kopenhaške – koja ne zna što su vrtićke boleštine. U šumskim vrtićima nema ni virusa ni bakterija. Ta su deca – zdrava kao dren.

Beba ima temperaturu? Pa ostavite je golu na snegu …

Danci ne nasjedaju prevarama farmaceutskih lobija i ne troše lekove bez veze jer – od većine se stvari ne umire. To je mantra ne samo prosečnih Danaca već i njihovih lekara.

Nakon dugo godina otpora, prihvatila ju je i teta Ankica, izbeglica iz Bosne, koja već 20 godina radi kao teta u tamošnjem vrtiću. Teta Ankica dugo je smirivala Kristinu koja je dobila slom živaca kad je u vrtiću svog deteta videla bebu skinutu do pelena postavljenu pokraj otvorenog prozora usred zime.

Bila je tamo jer joj se tako prirodno spušta temperatura! Čepiće, sirupiće i obloge, prvu pomoć svake hrvatske mame, danske mame najčešće preziru. Kao što se generalno preziru bespotrebni odlasci lekaru, zbog, recimo, visoke temperature ili vodenih kozica. Budući da se kod lekara ne dolazi bez Internet ili telefonske najave, do njih je gotovo nemoguće doći s tako običnim simptomima. Kristina je na kraju za svojeg bolesnog mališana zvala zagrebačke lekare, koji bi joj ili pomogli telefonski ili bi je podučili kako da predimenzioniraju simptome da bi u Kopenhagenu došla do svog termina u ordinaciji.

Danci vole imati decu

Danska je jedna od retkih zemalja u Evropi koja nema ozbiljnih problema sa natalitetom. Njihove žene prosečno rode 1,8 dece tokom života, a hrvatske žene rode jedva 1,4 deteta. I to je vidljivo već na ulici – deca su svagdje, roditelji ih uvek vode sa sobom jer su dadilje najčešće neprihvatljive, a neobično su česta dvostruka kolica za blizance: Danska je pri vrhu zemalja po udelu žena koje se podvrgavaju medicinski potpomognutoj oplodnji.

5. Biti star u Danskoj

Kopenhagen – grad bez staraca

Dok su dečja kolica na svakom koraku, starci u Kopenhagenu ne žive. Nordijski tip porodice ne poznaje baka i deda servis, a deca napuštaju roditeljski dom gotovo čim im to zakon dopusti, sa 18 godina. U starijoj dobi, danski umirovoljenici najčešće prodaju svoj stan – ne ostavljaju ga deci jer bi im porez pojeo do tri četvrtine vrednosti stana – i sa tim novcem, što je lepa svota jer je Kopenhagen izuzetno skup, odlaze na neko jeftinije mesto za život. Najčešće se radi o Francuskoj ili Španiji ili danskoj provinciji. Državne penzije su vrlo niske s obzirom na tamošnje cene i – sve su jednake! Bez obzira na to gde radili, osnovna je penzija svim penzionerima ista. Nešto su veće tek one kojima su firme uplaćivale i drugi stub, no retki su penzioneri koji u Kopenhagenu mogu lepo živeti od penzije. Međutim, taj novac u Španiji vredi mnogo više i garantuje pristojan život. Zamislite hrvatsku baku i djeda koji su prodali svoj stan i neće ga ostaviti detetu, otišli ​​da žive na drugi kraj kontinenta i ostavili dete da se samo brine o dvoje unučića. I tamo uživaju u dugim šetnjama, a decu pozovu eventualno za Božić?

6. Zdravo, eko i maki

Na frizuru u Zagreb

Ulazak u neku drogeriju i pomno biranje šampona ili gela za tuširanje sitne su i uobičajene radosti dobrog dela žena u Hrvatskoj. U Danskoj nas smatraju sumanuti. Kod njih je važno da je zdravo, eko i u maki pakovanju. Kao da sam se vratila na početak 80-ih u Jugoslaviji, kaže Kristina. Nema šarenih polica ni mirisne ponude: pakovanja su petlitarska, bez mirisa i aditiva. Ne pene se – to im je zajedničko. Kao toliko puta ranije, njeno je čuđenje naišlo na nerazumevanje: ne zagađuje vodu, što biste više hteli? Još se nije pomirila sa kupanjem bez pene i mirisa kad je shvatila da njen uobičajeni frizerski tretman – sivo-srebrni pramenovi svaka tri meseca – u Kopenhagenu naprosto nisu mogući, čak ni kad bi odlučila za njih dati pola plate. Jer takva moćna hemija kojom bi se dobili zadovoljavajući pramenovi naprosto je neprihvatljiva: tamo se mogu dobiti jedino eko natural pramenovi. Tražila je i u skupim frizerajima, a stala je kod ponude od 5000 kruna. Dok nije shvatila: jeftinije je otići u Zagreb i napraviti pramenove, a usput kupiti i mirišljave tromesečne zalihe gelova za tuširanje. Avionska karta košta 1000 kuna, a najbolji pramenovi 600 kuna. Činila je tako pune tri godine života u Kopenhagenu: svaka tri meseca dolazila je u Zagreb – frizeru.

 

7. Slobodno vreme

Kavica? Može, s nogu

Sate provedene na kafi – dakle u kafiću gde vas služe ljubazni konobari koji spravljaju trilion različitih kombinacija kafa s mlekom – Danci ne praktikuju. Niti razumeju taj naš običaj, tu nasušnu potrebu. U danskim kafićima kafa se uzima na šanku, čeka se u redu da se kupi i tada se traži mesto među retkim stolovima. Onda se ide po šećer i vodu, koji stoje na drugom kraju prostorije: voda stoji u vrču i leva se u plastične čaše. Ako se nađe slobodan sto – koji si najčešće gost sam očisti od nagomilanih šoljica – nije uobičajeno da se sedi dugo i priča. Kristini nije preostalo ništa drugo nego da s prijateljicom Tamarom, takođe iz ovih krajeva, i japanskim turistima povremenu kavicu pije u Copenhagen Roialu te da espresso plaća 10 i više evra. Jedino tamo rade konobari.

Individualci, ne društvenjaci

Sprijateljiti se s danskom porodice – onako da si upadate u kuću, zovete se na večere, idete na pića, zovete ih u zadnji čas kad vam nema ko čuvati decu i ne brojite si usluge – jako, jako je teško. Oni su nepopravljivi individualci. Kristina si je pak baš to dala u zadatak. U početku je bez kraja i konca nakuhavala i zvala kolege i roditelje sinovih prijatelja na večere. Svi su uredno dolazili, ali niko ih nije pozvao nazad. Sve dok je jedna koleginica iznenada nije pozvala na parti, malo druženje kolega kod nje kod kuće povodom unapređenja, na kojem će – svako raditi sam svoj suši. Bilo je prijatno i ležerno. I dok je zabava već pala u zaborav, Kristinu je jedan dan na stolu dočekala poruka: dužna je 100 kruna. Za sastojke.

 




Check Also

EKSKALIBUR NIJE U BRITANIJI NEGO U REPUBLICI SRPSKOJ: SREDNJOVEKOVNI MAČ ZABODEN U STENU U RECI VRBAS (VIDEO)

Arheolozi su u četvrtak iz reke Vrbas nedaleko Banjaluke izvukli srednjovekovni mač koji je bio …