OVO SVAKO TREBA DA PROČITA: Evo kako je nastala reč crkva i šta znači!

Grci koriste svoju reč „eklezija“, a to je takođe i reč koju koristi Latinska crkva sa sedištem u Rimu, i svi romanski narodi u Evropi. Sloveni i Germani koriste izvedenice iz grčke reči „kiriake“. Ove dve grčke reči nemaju istovetno značenje u originalu.

Crkva. Kao institucija u celini i kao građevina ponaosob, od tolike je važnosti za sve evropske narode da tu reč svi koriste i tretiraju kao svoju sopstvenu, kao da je istekla iz baš njihovog jezika.

Isto činimo i mi. „Crkva“ je toliko odomaćena u našem jeziku da uopšte i ne razmišljamo o tome da li je u pitanja naša reč, uzimamo to zdravo za gotovo. „Crkva“ je srpska reč. Međutim, nije.

Grčka reč „eklezija“ doslovno znači „sabrati, sazvati, pozvati“ i označava zajednicu ljudi koja se u gradu ili selu ili drugde, skupila iz nekog posebnog razloga. U slučaju hrišćanske vere, iz religijskih razloga, najčešće liturgije.

Interesantno, prvobitno su je koristili helenizovani Jevreji, paralelno sa drugom grčkom rečju „sinagoga“ (što znači „skupština“) koja je postala jedina kada su hrišćani „uzurpirali“ ovu prvu.

Romanski i keltski jezici u Evropi upravo ovu grčku reč, „ekleziju“, ili njene izvedenice koriste za ono što mi nazivamo „crkvom“. Pravoslavni Grci takođe kažu „eklezija“.

Reč „crkva“ dolazi takođe iz grčkog, od „kiriake“ što znači „od Gospoda“; u pitanju je prisvojni oblik imenice „kirios“ odnosno „Gospod, Gospodar“. U smislu „crkve“ je verovatno počela da se koristi skraćivanjem sintagme „kiriake oikia“ što znači „kuća Gospoda“ ili „eklezija kiriake“ što znači „zajednica Gospoda“.

(Inače, grčka reč „kirios“ dolazi od proto-indo-evropskog korena „keue“, što znači „oteklo“ dakle „snažno, moćno“.)
Već u IV stoleću počele su crkve na grčkom istoku Rimskog carstva da se nazivaju „kiriakon“, ali su „eklezija“ i „bazilika“ bile mnogo češće. Sticajem okolnosti, upravo je ta reč (veruje se preko Gota) ušla među Slovene i Germane i – ostala.

„Kirche“ u Nemačkoj, „Cirkev“ u Češkoj i Slovačkoj, „Cerkov“ u Rusiji, „Kirken“ u Danskoj, „Kyrkan“ u Švedskoj, „Cerkev“ u Sloveniji, „Kirkja“ na Islandu, „Kyrkja“ u Norveškoj, „Crkva“ u Srbiji, Hrvatskoj, Bugarskoj.

Zanimljivo je što Rumuni koriste reč „biserika“, dok Litvanci i Letonci kažu „baznica“. Ugrofinski narodi se ne slažu: Ugri (Mađari) kažu „egyhaz“ dok Finci kažu „Kirkko“ a Estonci „kirrik“, tako da kod prvih etimologija ide od „eklezije“ dok kod potonjih vuče iz „kirijake“.

Elem, stiče se utisak da reč „eklezija“ koju koriste Grci i romanski narodi mnogo bolje opisuje suštinu i Crkve i crkve nego sama reč „crkva“, odnosno, „kiriake“.

Treba imati u vidu da se „crkva“ pominje u jevanđeljima samo dva puta, i to oba puta u Jevanđelju po Mateju i oba puta u formi „eklezija“.

Prvi put se ono što Hristos kaže Svetom Petru odnosi na Crkvu kao opšteljudsku zajednicu: „A i ja tebi kažem: ti si Petar, i na ovom kamenu sazidaću crkvu svoju, i vrata paklena neće je nadvladati“. Drugi put, Hristos koristi reč „eklezija“ u odnosu na konkretnu crkvu, pojedinačnu bogomolju, pa kaže: „Ako li njih ne posluša, kaži crkvi; a ako li ne posluša ni crkvu, da ti bude kao neznabožac i carinik“.

Da ne bude zabune, treba imati u vidu da se Isus Hrist svojim učenicima obraćao na aramejskom jeziku, kojim je ceo Bliski istok u tom trenutku pričao na svom maternjem, pa čak i Jevreji kojima je hebrejski u potpunosti ispao iz svakodnevne upotrebe (koristili su ga još samo za religijske obrede; kasnije su mu se vratili). Ali, u prvim vekovima hrišćanstva jevanđelja i poslanice i svi važni crkveni dokumenti su pisani na grčkom (i ponekad možda na latinskom).

Tu se treba vratiti i na Simbol vere, i to specifično na deo koji govori o samoj Crkvi; u ovom najbitnijem crkvenom dokumentu vernik se slaže da veruje „u jednu, svetu, sabornu i apostolsku Crkvu“.

Reč „saborno“ u grčkom originalu (jer je Simbol vere prvobitno dogovoren na grčkom) glasi „katoliken“, pa upravo tu leži objašnjenje naziva Katoličke crkve, ali i naše Pravoslavne crkve koja se zvanično zove Pravoslavna katolička (mi Srbi kažemo katoličanska, da ne bi bilo zabune) crkva. Iz reči „katoliken“ dolazi i reč „katedrala“ koja imenuje hram u kome stoluje episkop; mi za to koristimo sintagmu „saborna crkva“.

Dakle, reči „eklezija“ i „katolikin“ su komplementarne i skoro da znače istu stvar, dok je reč „kiriake“ možda malo nepotpuna i nedorečena, naravno, samo u tom prvobitnom grčkom značenju; danas je to nešto potpuno drugo, budući da reči imaju ona značenja koja im mi dajemo, tako da je “crkva” sada u punom smislu značenja „eklezija“, jer ona to znači na srpskom jeziku, nevezano za prvobitnu grčku reč iz koje se razvila.

Uostalom, ni „katolikin“ se nigde ne pominje u Novom zavetu (prva zabeležema upotreba je kod Sveštenomučenika Ignjatija Bogonosca – koga SPC slavi 20. decembra i 29. januara po julijanskom kalendaru – koji je 107. godine u „Poslanici Smirnjanima“ napisao: „Gde god nastupa episkop, onde neka bude i narod; kao što i gde je Isus Hristos, tamo je katoličanska – dakle, saborna – crkva“).

Ne možemo ipak na kraju da se otmemo utisku da su Rusi u celoj toj priči najpametniji. Oni koriste jednu reč, savršenu reč, za sve saborne crkve („kafedrale“ na ruskom), ali i za svaku veliku ili značajnu crkvu. Oni jednostavno kažu „sabor“, odnosno: „sobor“. Tako imate Kazanski sabor, Trojicki sabor, i tako dalje. Vrlo praktično, i vrlo suštinski dosledno.

(beograd.in)