Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Nakon što završe sa poslom, majke žure kući da skuvaju, operu, opeglaju i da uz sve to nađu vreme da se posvete deci. Tempo života koji iscrpljuje, čini majke nesrećnim, te zaboravljaju da deci treba samo ljubav i pažnja.
Ona ne traže da majke budu žrtve njihovog odrastanja, već samo da budu srećne, zadovoljne i nasmejane.
Majke, nemojte robovati svom životu, neka on robuje vama, budite srećne kako bi vam i deca bila takva. Uz pismo koje je objavljeno na blogu devetmeseci.net, podsetite se šta vam je bilo potrebno kad ste bile male, pa to i pružite svojoj deci.
Pismo prenosimo u celosti:
„Ti si moja mama. Ti si me u sebi nosila i čuvala devet meseci, brinula šta jedeš, kako i koliko dišeš, kuda se krećeš, na kom boku spavaš, koga slušaš, od koga se sklanjaš. U tebi sam rasla.
Trudila si se, više nego ikad, da budeš srećna i kada ti se plakalo, da bih ja osetila tu sreću. Strepila si svaki put kada bi doktor prelazio preko želatinastog stomaka i treptala kada bi na ekranu videla moje maleno srce kako bubnji.
Obilazila si prodavnice, ponosno birala još u petom mesecu sve ono što ćeš mi u danima kada se konačno upoznamo oblačiti. Navikavala si se na svoje novo uvećano telo. Na usporenije pokrete. Na teže disanje. Mazila si me i pričala mi. Ruka ti je srastala za stomak.
I donela si me me na ovaj svet, nikad jača, nikad hrabrija, lepa, nikad lepša, dobra, najbolja, moja.
Gledam te danas. Ponovo radiš iste stvari. Trudiš se da budeš najbolja, toliko se trudiš da već vidim kako sagorevaš u toj želji. Vučeš snagu iz umornog tela ko da mi sutra nećeš trebati. Umorićeš se, slomićeš se, rastužićeš se, počećeš da mrziš sebe jer osetićeš i sama kako kopniš.
Grubo zapostavljaš sebe, zbog mene. Tako se često smeješ na silu, a znam da bi ponekad plakala skrivena u onom tvom uglu i digla ruke od svega. Vidim ti u očima. Osetim preko dodira, mene ne možeš da prevariš.
Budi iskrena sa emocijama, jer ako ih budeš sputavala probiće te ko nejaku branu u jednom momentu. I ko onda može znati kako ćeš se nositi sa tom bujicom?
Idi kod frizera, idi na kafu, prošetaj sama, kupi sebi kupaći, nalakiraj nokte, upiši se na aerobik, pa skači. Sve to ne znači da si manje požrtvovana, da si sebi bitnija, da ne mariš za mene. Tvoja sreća se preliva na mene. Baš kao i tvoje nezadovoljstvo.
Trčiš kući, trčiš u prodavnicu, trčiš na posao, sa posla, trčiš na pijacu, sa pijace, do pekare. Proklinješ život što ti nije dao više ruku i nogu. Toliko si toga nabacala na svoja leđa, suludo verujući da sve „najbolje možeš sama“. I da sve moraš. A ne moraš. Neće svet iščeznuti, niti tvoja ljubav prema meni, ako jedan dan digneš noge na sto. Biće nam svima dobro, biće nam najbolje.
I ne moraš da radiš sve ono što druge mame rade. Jer druge mame nisu moja mama, one su neku drugu decu rodile, a ti si rodila mene. I ta druga deca nisu ja. I ono što njih raduje, možda bi mene rastužilo, ono što ona odbacuju, ja bih možda prigrlila.
Nemoj da me odgajaš prema knjigama, odgajaj me prema svom srcu. Prema onome što čuješ u njemu, što ti tvoj instinkt šapuće.
Nemoj da budeš tužna zbog toga što me voziš u pozajmljenim kolicima čiji prednji točak pravi osmicu. Uvek smo svuda stigle cele i na vreme. Nemoj da si potištena kada kraj tebe prođe majka sa bebom u nekim velelepnim kolicima. Ona je mogla i htela takva, ti nisi mogla ili nisi želela i to je u redu. Nijedna kolica, ni pozajmljena ni ganc nova, ne mogu da zamene udobnost tvojih ruku, i to je jedina istina.
Nemoj da veruješ u priče i savete koje čuješ. Veruj meni. Mom snu, mom apetitu, mom osmehu i plaču. Mom razvoju i pokretu. To neka ti bude jedino merilo da li sam zadovoljno dete. Niko osim tebe ne može bolje da zna moje potrebe, šta volim i šta je ono što me tišti.
Nemoj da se nadmećeš sa majkama i njihovom decom.
Nemoj da padaš u očaj što kažem samo „mama“, a druga deca već viču „daj mleko“, „dođi av av“. Ne prebacuj mi to. Nemoj da me manje voliš zbog toga. Možda misliš da ja ne razumem još uvek sve tvoje reči, ali ja ih osetim. A to je mnogo gore. Ne želim da se pretvorim u nesigurno dete, jer si me uvek sa nekim drugim detetom upoređivala.
Nemoj da preko mene nesvesno ispravljaš neke svoje ranije greške, dokazuješ se, pokazuješ se ili svetiš. Da preko mene isteruješ pravdu.
Nemoj prolaznicima da pravdaš moj plač. Da govoriš „izlaze zubići“ kada se pobunim što mi se neko unosi u lice. Ne mora svako da mi prija, i to nije razlog da se sramiš, da te obliva ladan znoj, i da me sa milionijednim, uglavnom pogrešnim, razlogom pravdaš. Ni tebi ne prija svako. Ali ja to poštujem.
Nemoj da misliš da si loša jer nisi član nijedne grupe „Mama i beba“. Jer nemaš vremena za diskusije unutar njih, jer nisi okačila nijednu fotografiju mog superhranljivog obroka. Niti si manje dobra što si mi juče namrvila kiflu u jogurt.
Nemoj da se nerviraš što me sa pet meseci nisi vodila na more. Biće vremena, more neće nikuda iscureti.
Nemoj da ti merila koliko si dobra majka budu poremećena, jer ćeš onda i mene naučiti da je uspeh u nekim ludim, pogrešnim stvarima. Nemoj da misliš da sam manje srećno dete, jer nemam sve ono što si videla da druga deca imaju. Meni ne treba instant, gotov svet, ja svoj svet hoću sam da stvaram, od rolni toalet papira, kutija, kesa, pertli. Nauči me da maštam i da od ničega čuda napravim, biće mi lakše i lepše u životu. Ne sputavaj me, već me hrabro prati.
Nemoj da se jedeš što nemaš veliku pomoć. Što ti se čini da su svi samo dvorske lude u prolazu koje me malo zabave, nasmeše, štipnu za obraz i odu. To je dobar filter da znamo ko treba da je u mom i tvom krugu, a ko izvan njega. Nemoj da si zbog toga ogorčena ili besna, jer tako me učiš gorčini i besu.
Nemoj da drugim mama zavidiš, jer me tako učiš zavisti. Nemoj biti nesigurna, učinićeš mene nesigurnim. Nemoj da ostaješ zbog mene, ako ti nije dobro. Ako ti se duša kruni i nestaješ. Dug put je pred nama, potrebna si mi jaka i poletna, a ne tužna i oslabljena. Nemoj da trpiš bilo koga i bilo šta zbog moje „dobrobiti“, jer to ćeš moći da gutaš jedno vreme, na duže staze će te ubiti, tebe, pa mene.
I možeš ti mama da me nosaš u naramku ko neko „siroče“, i da plačeš što ne možeš bolje i više, i možda ćeš prebacivati sebi što nemaš dovoljno novca, pa da mi obezbediš nov dušek, suv zid, veliku sobu, auto na baterije, lutku koja se ne gasi od priče, slanu morsku vodu, svež planinski vazduh, svaki mesec nove cipele, veliko dvorište, požrtvovanog tatu, više vremena, al jedino što ću ja pamtiti jeste tvoja ljubav. I snaga. Ne broj sati koje si provela sa mnom, već kako si ih provela.
To je jedino što mogu i želim da osetim, tebe nasmejanu, iskrenu i srećnu, tebe otvorenu koja me golicaš na bilo kakvom dušeku, bilo kakve sobe. Bez griže savesti da si negde omanula.“
(Devetmeseci.net)
