Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
„Meni je super. Žao mi je što to nismo napravili i ranije“, odmah na početku kaže Marina Graho Popović, 33-godišnjakinja koja je pre godinu dana zajedno s troje dece došla u Nemačku za suprugom.
Marinin suprug Ljubo je otišao prvi. U Minhenu je našao posao u struci, kao automehaničar. U međuvremenu je promenio poslodavca, a i plata je nešto porasla.
Nemački jezik je već poprilično svladao, pri čemu mu je pomoglo i to što su mu sve kolege na poslu Nemci.
Marina je po zanimanju frizerka. Još nije našla posao u struci, ali je preko jedne internetske platforme upravo našla posao čišćenja kod jedne obitelji.
Biće uredno prijavljena, što čak ni u Nemačkoj nije uvek samo po sebi razumljivo, jer mnogi čistačicu radije žele zaposliti na crno.
„Uskoro ću prepodne početi da čistim, a uveče na kurs jezika. To će biti naporno: ujutro posao, popodne deca, uveče kurs, ali to će tako ići samo nekih godinu, godinu i po. A onda se nadam poslu u struci“, optimistična je Marina.
I dodaje: „Posla u Nemačkoj ima, ali za onoga ko zna jezik.“
Ona je već pohađala kurseve nemačkog, ali kaže da nisu bili kvalitetni i da je zato malo naučila. Zato se sada prijavila za tzv. integracijski kurs koji nudi Savezni ured za migracije i izbeglice.
Na njemu se ne uči samo jezik, nego i sve ono što je važno za život u Nemačkoj: političko uređenje, prava i obaveze građana, kultura i običaji…
Najvažnija su bila deca
Marini i Ljubi je bilo najvažnije da se deca dobro snađu. Najviše su se brinuli zbog najstarije ćerke, 12-godišnje Sare. Njoj je selidba najteže pala.
No pokazalo se da razloga za brigu nije bilo: „Devojčice u razredu su se jako potrudile oko nje, često se druže.
To je sigurno puno pomoglo. Ona nije želela da ide u Nemačku, ali sad kad smo za Božić išli u Petrinju, pitala je moramo li baš cele praznike provesti u Hrvatskoj“, priča Marina.
Devojčice su se odlično snašle u školi. Kod 9-godišnje Lare prilagođavanje je išlo nešto sporije, jer je u razredu imala jednu devojčicu iz Hrvatske, pa je s njom sve vreme govorila samo hrvatski.
No i ona sad sve bolje govori nemački.
Najlakše je bilo 7-godišnjoj Tei koja je u Nemačku doselila u veoma mala. Sada ide u prvi razred i prati nastavu bez problema.
Nisu se pokajali
Svi članovi porodice su se očito dobro snašli. No kako izlaze na kraj s novcem?
Naime, često se čuju priče razočaranih Hrvata koji se vraćaju iz Nemačke kući budući da ne uspevaju da prežive od plate.
Jer nemačke plate jesu znatno veće nego hrvatske, ali su veći i pojedini troškovi života, pogotovo stanarina.
„Mi možemo pristojno da živimo“, odgovara Marina i priča da su čak kupili automobil na kredit, a da su prošlog leta mogli da priušte i odlazak na more.
Na pitanje ima li ipak nešto što im u Nemačkoj nedostaje, ona odgovara: „Nedostaje nam porodica. Brat mi je u Petrinji živio u komšiluku, mama nekoliko kilometara od nas.
A i deca su često bila kod bake na selu. To im nedostaje, pogotovo mlađim ćerkama.“
No i u Nemačkoj su našli prijatelje, dve hrvatske porodice koje stanuju u blizini. A i u selu u kojem žive su jako dobro prihvaćeni.
„Kad sam stigla u Nemačku imala sam predrasude o Nemcima kao o hladnima i zatvorenima, a naišla sam ovde na čistu suprotnost. Za sada sa komšijama govorim engleski“, oduševljena je Marina i dodaje da su ona i njena porodica jedini stranci u selu.
„Možda sve zavisi i o sreći, ali i o prioritetima. Meni su najvažnija bila deca, da se dobro snađu. One su se stvarno dobro uklopile“, kaže Marina i ističe da bez obzira na sve početne poteškoće, nije se pokajala zbog odlue o odlasku u Nemačku.
(Dojče vele)
