Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
I prvo i drugo bugarsko carstvo su se tokom svojih vrhunaca prostirali od Dnjepra na istoku do Jonskog mora ili Jadrana na Zapadu i od Budimpešte odnosno Vukovara na severu do Peloponeza na jugu. Ljudi koji se igraju vatrom pozivajući se na istorijsko pravo bazirano na Dušanovom carstvu morali bi da znaju da je to mač sa dve oštice
Prvo bugarsko carstvo tokom vladavine cara Simeona I krajem 9. i početkom 10. veka. Foto: Wikimedia Commons/Todor Bozhinov
Pozivati se na istorijsko pravo – što sticajem nekih ludih okolnosti svi narodi Balkana rade – uvek je bilo mač sa dve oštrice, zbog čega treba imati u vidu dve stvari.
Pre svega, istorija se bavi prošlošću, a samo je sadašnjost važna. Drugo, ko će da odredi koliko je duboka prošlost zapravo relevantna? Obično je relevantno ono što odgovara onima koji se na istorijsko pravo pozivaju, što znači da je u pitanju subjektivni a ne objektivni stav na čemu svako pravo mora da počiva.
Što se tiče mača sa dve oštrice, vrlo lako može da se desi da se onaj koji se poziva na istorijsko pravo opeče na vatri koju sam potpaljuje, da upadne u jamu koju drugome kopa, i da se zato provede kao bos po trnju.
“Mi nećemo ništa novo, samo carstvo Dušanovo” je krilatica sa početka devedesetih koja nije ostvarena, pre svega zato što niko na svetu ne želi da podrži stvaranje velikih država na Balkanu na kome ne postoje jasne etničke granice; savremeni svet na stvari gleda drugačije od prosečnog Balkanca, gleda ga iz građanske a ne iz nacionalističke perspektive. Konačno, nije ni bitno kolike su ti granice ako narod živi normalno i u sređenoj državi, a mi nismo mogli (i ne možemo) da sredimo ni ovo što imamo a hoćemo još. To važi za sve narode našeg krasnog poluostrva.
Prvo bugarsko carstvo na svom vrhuncu, stavljeno u evropsku perspektivu. Foto: Wikimedia Commons/Vaskots7 & NuclearVacuum
Ali, hajde da se ne bavimo time već da se pozabavimo ovim dvoseklim mačem pozivanja na istorijsko pravo i padanja u jamu koju sam kopaš. Naime, Dušanovo carstvo premda poslednje veliko hrišćansko carstvo na Balkanu pre dolaska Osmanlija, nije bilo najveće ne-grčko carstvo u srednjem veku na našem podneblju. Bugari su u dva navrata imali carstva koja su tokom svojih vrhunaca bila veća od našeg, a i mnogo su duže trajala.
(Digresija: prostranstvo jednog srednjevekovnog carstva ne znači da su svi koji na toj teritoriji žive pripadnici naroda koji daje ime državi; etničko jezgro Bugara je uvek bilo u ovim granicama u kojima je i savremena bugarska država, a pored toga, Bugari su originalno turkijsko pleme koje je vlast nametnulo Slovenima, samo se slaviziralo a njima dalo svoje ime.)
Prvo bugarsko carstvo je osnovano 632. godine u zemljama blizu delte Dunava i širilo se postepeno, osvajalo goleme teritorije, pa ih gubilo, pa ih vraćalo, pa ih gubilo. Na vrhuncu moći prostiralo se od današnje Budimpešte do Crnog mora i od Dnjepra do Jonskog mora, za vreme vladavine cara Simeona I (893-927. godine).
Drugo bugarsko carstvo na svom vrhuncu za vreme cara Jovana Asena II 1218-1241. godine. Foto: Wikimedia Commons/Kandi
Na kraju 10. veka pada pod Vizantiju koja zavodi strahovladu, što dovodi do ustanka Makedonskih Slovena koji pod carem Samuilom stvaraju novu državu, koju bugarski nacionalistički istoričari (i pod njihovim uticajem dobar deo svetskih) tretiraju kao Zapadnobugarsko carstvo. Ima argumenata i za jedno i za protiv takvog gledišta, ali imajte u vidu gorenavedenu digresiju.
Sledećih vek i po Bugari će biti pod Grcima, nakon čega 1185. godine obnavljaju državnost i stvaraju Drugo bugarsko carstvo koje će postojati do 1396. godine. Priča je ista: širilo se, opadalo, širilo se, opadalo. Na vrhuncu je bilo za vreme cara Jovana Asena II u periodu 1218-1241. godine kada se prostiralo ponovo od Dnjepra pa sve do Jadrana, Jonskog i Egejskog mora, i od Crnog mora do Vukovara. Prestonica joj je bila u Velikom Trnovu, a imalo je i svoju patrijaršiju, koju su dobili pre nas.
Naravno, ni mi pre Nemanjića nismo mirovali, i mi smo za vreme dinastije Vlastimirovića u 8. i 9. veku imali golemu državu čiju kartu možete da vidite ispod. Šta na to govori?
Da je sve i svačije i ničije, da je prošlost prošlost, sadašnjost sadašnjost, i da bismo svi na Balkanu i u Evropi trebalo da živimo u miru i slozi (pre nego što nas predatori sa drugih kontinenata pokore jednog po jednog) umesto da polažemo istorijska prava na tlo na kome smo izmešani do maksimuma.
(Telegraf.rs)
