Pravoslavna Pouka: Nepravda je veliki greh (ČITANJE 2 MIN., MUDROST ZAUVEK)

Nije mala stvar kad čovek ima blagoslov Božiji! To je pravo bogatstvo. Sve ono što ima blagoslov – stameno je, ne ruši se. Ono što nema blagoslov – propada. Sve gresi imaju neko opravdanje, a nepravda ga nema; izaziva gnev Božiji.

Oni koji čine nepravdu, kao da stavljaju oganj na svoju glavu. S jedne strane vidiš ljude koji čine nepravdu, i uopšte ne mare što s druge strane njihovi bližnji umiru. Kako ljudi mogu uz toliku nepravdu da napreduju?

Čine to što čine, otvaraju vrata đavolu, i zato kasnije prolaze kroz iskušenja, snalaze ih bolesti i tome slično, i još govore: “Moli se za mene da budem dobro.“

Većina zala koja se dešavaju potiču od učinjene nepravde. Kada se, na primer, imovima nepravedno stekne, ljudi neko vreme žive kao gospoda, a posle sve što su sabrali daju lekarima. Šta kaže psalam: “Bolje je malo u pravednika,nego bogatstvo mnogih bezbožnika“.

Vetar sabrao, vetar razneo. Sve što saberu nestane; sve odleti. Retko, kod vrlo malog broja ljudi, dešava se da bolesti, dugovi i slično, budu iskušenja od Boga im poslata. Oni će imati čistu platu. U takvom slučaju bogate se, kao Jov. Ali dosta ljudi poboljeva i strada zato što su učinili neku nepravdu.

Onaj ko je nepravedan, i uopšte – svaki krivac kad ne traži oproštaj, muči se od sopstvene savesti i od ogorčenosti onoga kome je učinio nepravdu. Jer kad onaj kome je učinjena nepravda ne oprašta i ropće, tada nepravedan čovek strada, muči se. Ne može da spava. Kao da ga bacaju talasi, vitlajući ga na sve strane. Roptanje bližnjeg tumba ga tamo-vamo! I da je daleko, u Australiji, u Johanesburgu, ne može da se smiri, kad je neko ogorčen na njega.

Ne misli da neosetljive ne grize savest! Mogu da pribegnu nekoj zabavi da bi se zavarali. Može, opet, onaj koji je pretrpeo nepravdu da oprosti krivicu, a da je u njemu, ipak, ostalo malo ogorčenja. Tada se i on donekle muči, ali se krivac muči mnogo više zbog ogorčenja svog bližnjeg. Ali ako krivac traži oproštaj, a onaj koji je nepravdu pretrpeo ne oprašta, taea se on muči. Nema veće vatre od te, kada duša iznutra gori od griže savesti.

Muči ga i neprestano ga grize crv u ovome životu, a razume se, još više će ga gristi “neuspavljivi crv“ u drugom životu, u večnosti, ako se čovek ovde ne pokaje i ne isplati nepravde prema bližnjima svojim, makar i dobrim nastrojenjem, onda kada se to nemože na neki drugi način.

Sećam se jednog advokata koji je učinio mnoge nepravde, i toga kako se mučio na kraju života. Službovao je u jednoj oblasti gde je bilo mnogo pastira. Razume se, tamo je bivalo i dosta šteta na njivama, i mnogi čobani su hitali ovom advokatu, jer je raznim lukavstvima pridobijao i nadzornika njiva i sudiju za prekršaje.

Tako siroti zemljoradnici mnogo puta ne samo da nisu nalazili pravdu za ono što su posejali a što su im stada oštetila, već su samo još više umnožavali svoje probleme. Svi su znali tog advokata i niko mu se od čestitih ljudi nije približavao.

Da vidite šta je duhovnik savetovao jednom duhovno istančanom pastiru. Taj pastir je imao malo stado ovaca i jednu kučku. Kada se kučka oštenila, štenad je razdelio, a nju je zadržao. Tada se izgubila jedna ovčica ostavivši za sobom svoje jagnje koje je još sisalo.

Ono je, pošto majku nije imalo, trčalo za kučkom i sisalo nju, a i sama kučka je od toga osećala olakšanje. Tako su se ove dve životinje navikle na to, da su uvek tražile jedna drugu.

Siroti pastir je pokušavao da ih razdvoji, ali su one i pored toga opet nalazile jedna drugu. Pošto je pastir bio osetljiv, mislio je da pita duhovnika može li na kraju da se jede meso te ovce, ili ne? Duhovnik, imajući u vidu da je pastir bio siromašan, zamislivši se malo, rekao je: “Ta ovca, dete moje, ne bi trebalo da se jede jer je sisala kučku, ali znaš šta da radiš? Pošto svi drugi čobani nose ovom advokatu darove, ovce, sir, odnesi mu i ti tu ovcu, pa neka je on pojede. Samo on ima blagoslov da je jede, jer sav svet zna da je nepravedan“.

Kada je taj nepravedni advokat već ostario i pao u postelju, godinama je patio od košmara ne mogavši da spava. Oduzeo se, te nije mogao ni da govori. Duhovnik je pokušavao da ga ubedi da bar napiše svoje grehe, ali je ovaj tad već potpuno izgubio kontrolu nad sobom.

Duhovnik je bio prinuđen da mu čita molitvu Sedmorice mladića, ne bi li bar malo zatovorio oči i zaspao; čitao mu je i egzorcizme da bi se koliko-toliko umirio. Advokat se upokojio, a duhovnik je nastavio da se moli Bogu, ali sada za istinski pokoj duše.

A što se vradžbina tiče, ako se čovek kaje i ispoveda, vradžbine nemaju uticaja.

Da bi magija mogla da deluje, čovek treba prvo da za to ostavi prostor, da je učinio nepravdu. Tada bi trebalo da se pokaje, da traži oproštaj, da se sredi i ispravi ono što je učinio.

U suprotnom, čak i da mu sveštenici čitaju egzorcizme, magije se neće osloboditi. Ali, čak i da mu vradžbine nisu pravljene, dovoljna je samo tuga one duše kojoj je naneo nepravdu, da bi se mučio.

A tek nepravda učinjena u ratu! Znaš li kako u ratu metak sustiže one koji su nemoralni?

Tamo tek možeš da vidiš silu božanske pravde, zaštitu Božiju. Beščašće se u ratu ne trpi.

Nemoralnog čoveka će sustići metak. Jedanput smo išli sa našim vodnikom da zamenimo jednu četu. Ali, u međuvremenu su nas napali, i tako se obretosmo u borbi. Sećam se, neki vojnik iz čete je dan ranije učinio jedno nečasno delo; silovao je trudnu ženu, sirotinju. E, u toj borbi samo je on poginuo!!!

Kasnije su svi govorili: “Bednik, dobro je što je poginuo!“ Naročito onima koji čine zlo, koji gledaju da se izvuku, na kraju spasa nema. Primetno je da su i tela onih koji su verujući, i naravno – žive čestito, hrišćanski, čašću zaštićena od opasnosti, veše nego li da na sebi nose Časni krst.

(Agencije)