Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Bog je zapravo „blistavi oblak svetlosti“, a Isus Sin Božiji poslat na zemlju da podseti ljude na zaboravljenu istinu da spasenje leži u grljenju unutrašnjeg Boga i da nema veze sa spoljašnjim manifestacijama vere. Juda nije izdao Isusa: Juda je samo radio ono što mu je Isus naredio da uradi
Juda Iskariotski ljubi Hrista da bi ga izdao. Foto: Wikipedia / Giotto
Pred vama je priča o antičkom tekstu, Jevanđelju po Judi, za koje su crkveni velikodostojnici verovali da nikada više neće biti pretnja njihovoj slici Boga i vere.
Mislili su da su sve uništili, i baš kao i za druga gnostička jevanđelja, nadali su se da je njegov konačni kraj došao u 4. veku kada je Crkva postala državna institucija Rimskog carstva i kada je odlučeno da su baš ova jevanđelja koja se danas nalaze u Bibliji ona kojima ljude treba podučavati a da sva ostala treba spaliti.
Međutim, kako to obično biva, mnoga su ostala skrivena u rupama, zakopana, i zaboravljena. I sačuvana. I polako su stoga počela da isplivavaju na površinu, što se posebno intenziviralo tokom 20. veka. Mnoga apokrifna jevanđelja, ona koja nisu našla svoje mesto u Novom zavetu, tada su otkrivena; o nekima smo već pisali, ali o ovom do sada nikada nismo na ovaj način.
Pojavilo se kao kožni svezak papirusa na koptskom jeziku sedamdesetih godina prošlog stoleća, u blizini Beni Masara u Egiptu. Prvi put je preveden početkom ovog veka, a stručna analiza ugljenika utvrdila je da potiče s kraja 3. veka. Međutim, ovo je samo kasni prepis starijeg dela; to znamo zato što je već sredinom 2. veka Irinej Lionski pisao o njemu, i kritikovao ga.
Jevanđelje po Judi (ono što je od njega sačuvano) sadrži 16 poglavlja (na 13 stranica, prvobitno je bilo 31) koja dokumentuju Isusova učenja o duhovnoj materiji i kosmologiji, a Juda je po njemu navodno jedini koji ispravno razumeva reči Gospoda, i prima stvarnu istinu njegove poruke.
U njemu se nalaze ideje koje idu direktno protiv onih o kojima su pisali rani oci Crkve. Bog je u suštini “blistavi oblak svetlosti” koji postoji u večnom carstvu. Adamas, duhovni otac čovečanstva, stvoren od strane Boga po njegovom liku, takođe živi u ovom carstvu.
Na početku vremena, Bog je stvorio grupu anđela i nižih bogova, a dvanaestorica anđela su bila spremna da pođu da zavladaju haosom i podzemljem. Potom su anđeli dobili zadatak da stvore fizičko telo za Adamasa koji je postao prvi čovek Adam. Postepeno, ljudi su zaboravili božansko poreklo i počeli da veruju da je nesavršeni pojavni svet totalnost kreacije, izgubivši tako znanje o Bogu i večnom carstvu.
Isus Hrist je zato poslat na zemlju kao Sin istinitog Boga, ne kao jedan od nižih bogova. Njegova misija je bila da prikaže da spasenje leži u povezivanju sa Bogom u čoveku; kroz grljenje unutrašnjeg Boga, čovek može da se vrati večnom carstvu.
Judino jevanđelje je, treba na ovom mestu kazati, setijansko po orijentaciji zato što vidi Adamovog sina Seta kao duhovnog pretka ljudi. Kao i u drugim dokumentima ovog tipa, Isus je izjednačen sa Setom, pa se kaže: “Prvi je Set koji je nazvan Hrist”.
Preostalih jedanaest apostola koje je, pored Jude, Isus izabrao da hodaju svetom i da šire njegovu poruku bili su opsednuti fizičkim svetom i potpuno pogrešno shvatili njegovu poruku.
Nastavili su da prinose žrtve, što je zadovoljavalo niže bogove ali nije doprinosilo povezivanju sa istinitim Bogom; zbog svega toga su pogrešno verovali da će oni koji umru mučenički u ime Hristovo biti vaskrsnuti.
Suprotno tome, Isus Hristos je uspeo da poduči Judu pravoj istini. Čovečanstvo je podeljeno u dve grupe: one koji imaju večnu dušu, kao Juda, koji će spoznati Boga i ući u večno carstvo kada umru, i na one koji su kao preostali apostoli koji neće ući u večno carstvo i koji će umreti i duhovno i fizički na kraju svog ovozemaljskog života (dakle, ne postoji pakao).
Svi obredi koji su koncentrisani na fizički svet, prinošenje žrtava ili pričest koje je opisano kao simulacija kanibalizma zbog simboličnog uzimanja u sebe Isusovog mesa i krvi, osuđeni su kao odvratni. Smrt nije nikakav veličanstveni događaj već puki način bekstva u večno carstvo iz ovog prolaznog sveta u kome je duša zarobljena u mesu.
Ključno je autorovo shvatanje Isusove smrti. Dok kanonska jevanđelja tvrde da je Isus morao da umre da bi okajao grehe čovečanstva, Judino jevanđenje kaže da ovakva zamenska pravda zadovoljava samo niže bogove i anđele, ali da je istiniti Bog milostiv i da ne traži nikakve žrtve. Autor ovog teksta Isusovu smrt vidi jednostavno kao način da Sin Božiji napusti carstvo mesa i da se vrati u blistavi oblak.
Postoji još nekoliko bitnih stvari koje se trebaju naglasiti. Najzanimljivija je svakako ta što u Judinom jevanđelju nije Juda taj koji izdaje Isusa već onaj koji radi po njegovom naređenju; drugim rečima, sam Isus je izabrao Judu da ga preda jevrejskim sveštenicima i Rimljanima, i da za to primi novac, govoreći mu da će biti proklet generacijama ali da će na kraju vladati svima njima, da će biti iznad njih.
– Gle! Sve ti je rečeno. Podigni oči i pogledaj oblak i svetlost u njemu i zvezde oko njega. Zvezda koja predvodi je tvoja zvezda – kaže Isus Judi u ovom dokumentu.
Judino jevanđelje ne govori ništa o Judinoj sudbini (u Bibliji se obesio), ali u jednom trenutku Juda kaže Isusu da je imao viziju u kojoj su ga ostali učenici Isusovi kamenovali.
Još jedna zanimljiva pojava u ovom antičkom dokumentu je i činjenica da je za razliku ne samo od kanonskih jevanđelja, nego i od svih apokrifnih (onih van Biblije), Isus u stanju da izađe iz svog tela i da uzme bilo koji drugi oblik, i da recimo postane dete. U jednom trenutku on napušta svoje telo, odlazi u večno carstvo i potom se vraća nazad.
Za razliku od četvorojevanđelja na kojima je sagrađena Crkva, koje narativno prate tok Isusovog života, prevashodno njegovih poslednjih godina, Judino jevanđelje ima formu dijaloga između samog Isusa i Jude ali i između Isusa i preostalih jedanaest apostola. Ovakva forma jevanđelja je bila popularna u ranim vekovima hrišćanstva, naslanjajući se na starogrčku tradiciju, koja je često bila izložena na isti način; šta više, kanonska jevanđelja koja se nalaze u Novom zavetu jedina su preživela jevanđelja u narativnoj formi.
Mnogi danas veruju da se u skrivenim, tajnim riznicima Vatikana krije celokupno Jevanđelje po Judi, ali da rimske pape ne žele da ga objave. Ne postoji dokaz za takvu tvrdnju, ali je ona daleko od nemoguće.
(O. Š.)
