PSOVANjE JE HULA NA BOGA: Ništa gore! Ne postoji ništa gore od psovke! Nijedan greh ne može se porediti sa njom

Ništa gore! Ne postoji ništa gore od psovke! Nijedan greh ne može se porediti sa njom. Niti išta drugo toliko srdi Boga, kao psovanje Imena njegovog.

Stoga ne treba niko da je nemaran, da ne dopusti da bude lično uvučen, ali i da ne bude indiferentan kada čuje svoga prijatelja ili neprijatelja da psuje. Ovaj greh proizvodi svako zlo, uznemirava i smućuje ceo naš život i na kraju nam priprema pakao kome nema kraja i nepodnošljivu kaznu. Ništa gore!

Ne postoji ništa gore od psovke! Nijedan greh ne može se porediti sa njom. Niti išta drugo toliko srdi Boga, kao psovanje Imena njegovog. Stoga ne treba niko da je nemaran, da ne dopusti da bude lično uvučen, ali i da ne bude indiferentan kada čuje svoga prijatelja ili neprijatelja da psuje.

Ovaj greh proizvodi svako zlo, uznemirava i smućuje ceo naš život i na kraju nam priprema pakao kome nema kraja i nepodnošljivu kaznu. Čovek koji je nepobožan i psuje Boga, koji se suprotstavlja njegovim zakonima i ne želi nikada da napusti ovu paranoičnu želju za pobedom, liči na pijanog i ludog. Ponaša se gore od onih koji se nalaze u stanju ludila i izgubili su svoj razum, makar da i sam izgleda da to ne oseća.

Psovanje i govorenje ružnih reči ako i potiču iz duše, ne ostaju, međutim, u njoj, nego prljaju i jezik koji ih izgovara, prljaju i sluh koji ih podnosi. Kao i drugi otrovi, truju i dušu i telo.

ZAŠTO PSUJEŠ?

Postoje neki koji čim nešto pogreše, ili ih iznenada neko izgrdi ili se razbole ili ih nešto zaboli, odmah psuju. Na takav način, međutim, niti ispravljaju svoju pogrešku, niti se svete onome ko ih je izgrdio, niti ublažuju bol svoje bolesti, nego povrh svega gube i duhovnu korist od trpljenja.

Reci mi, čoveče, zbog čega psuješ i izgovaraš gadnu reč? Možda će ti bol biti lakši? ali, ako čak i pretpostavimo da bi bol bio lakši, zar bi smeo da žrtvuješ spasenje duše svoje da bi dobio olakšanje za telo svoje?

Šta to činiš, čoveče moj? Zar Spasitelja i dobrotvora i zaštitnika i staratelja svoga psuješ? Ili zar ne osećaš da trčiš ka provaliji i guraš samoga sebe u ponor najgore katastrofe? đavo sve udešava da te baci u taj ponor. I ako primeti da u bolesti psuješ, odmah će ti uvećati bol i učiniće ga težim, da bi te doveo u očajanje.

Međutim, ako vidi da bol podnosiš hrabro i ukoliko se bol povećava da sve više blagodariš Bogu, odmah te (đavo) napušta jer vidi da te uzalud opseda. I događa se ono što i psu koji čuči pored stola. Ako on vidi čoveka koji jede da mu baci nešto sa trpeze, neprekidno čuči tamo. Međutim, ako jedan ili dva puta ne dobije ništa, udaljuje se, jer shvata da je nekorisno da više čeka.

Tako i đavo; uvek ima ostvorena usta prema nama. Ako mu baciš, baš kao psu, jednu hulnu reč, kada je ugrabi, opet će da navaljuje. Međutim, ako nastaviš da blagodariš Boga, ostavio si ga gladnog, i primorao si ga da se odmah udalji.

PROTIVOTROV – BLAGODARNOST

Umesto, dakle, da psuješ u teškim momentima, ti blagodari. Umesto da padneš u beznađe, slavoslovi Boga. Otvori srce svoje Gospodu, zovi snažno moleći se, zovi snažno i slavosloveći Boga. Tako i tvoja muka se ublažuje, jer đavo beži daleko od blagodarenja, i pomoć Božja dolazi tebi i štiti te. Ako opsuješ, izgubićeš i savezništvo Boga, i đavola ćeš još više razbesneti protiv sebe, ali i samom sebi ćeš najviše naškoditi. Ni jedno dobro se ne može ravnati sa blagodarnošću, tačno onako kao što ništa nema gore od psovke.

Blagodarnost je velika riznica, veliko bogatstvo, nepotrošivo blago, moćno oružje. Suprotno tome, psovka je ono što svako zlo čini gorim i zbog onoga što smo izgubili čini nas da izgubimo još više. Izgubio si novce? ako blagodariš Boga, okoristio si dušu svoju i stekao veće bogatstvo, zato što si zadobio blagonaklonost Božju. Ako, međutim, budeš psovao, pored stvari koje si izgubio, gubiš i svoje spasenje.

Tako, niti izgubljeno nalaziš, i dušu upropašćuješ. „Ali gle“, pokušaćeš da se opravdaš, „povuče me u teškim momentima i gubim kontrolu.“ Ne, za to nisu krive okolnosti, nego tvoja nemarnost. Ali, možda je krivo siromaštvo? Ni siromaštvo nije uzrok psovki.

Jer, tada bi trebali svi siromasi da psuju. Međutim, vidimo mnoge da žive podnoseći i veliku oskudicu da neprekidno blagodare (Boga), dok, vidimo druge, koji iako uživaju bogatstvo i udobnosti, ne prestaju da grde i psuju. Nemojmo, dakle, govoriti, da nas na psovku primoravaju siromaštvo, bolest i teške okolnosti. Ne siromaštvo, već glupost; ne bolest, nego prezir; ne učestale nevolje, nego odsustvo pobožnosti vodi i u posvku i u svako zlo, one koji ne paze.

PRIMER – JOV

Dokaz svemu ovde rečenome jeste blaženi Jov, koji iako se nalazio u velikoj bedi, ne samo da nije pohulio, nego je slavoslovio Boga i govorio: „Gospod dade, Gospod uze. Kao što se pokazalo dobro Gospodu, tako je i bilo. Neka je blagosloveno ime Gospodnje u vekove“ (Jov 1, 21).

Kada je, dakle, đavo pomislio da je pobedio Jova, tada je krenuo da beži posramljen ne mogući ni reč da kaže. „Stani, đavole“. Zašto bežiš? Zar nije bilo sve kako si hteo? Nisi li mu uništio sva stada? Nisi li usmrtio decu njegovu? Nisi li ubogaljio i svo telo njegovo? Zašto, dakle, bežiš?“ „Bežim“, odgovara đavo, „zato što iako se desilo sve što sam hteo, ipak ono glavno što sam želeo, i zbog čega sam sve ovo isplanirao, to nisam uspeo.

Bežim, zato što Jov nije pohulio. Naneo sam mu tolika stradanja, da bi ga naveo da pohuli. Pošto, dakle, to nisam uspeo, ništa nisam dobio; umesto da ga uništim, učinio sam ga još svetlijim i još slavnijim“.

Jov se, dakle, pohvaljuje ne zato što je mnogo postradao, nego što je sve to podneo blagodareći Boga. Drugi čovek postrada mnogo manje, pa ipak huli i psuje, negoduje, proklinje ceo svet, gnjevi se na Boga… Takav čovek osuđuje se ne zato što je postradao, nego zato što je hulio. I nisu ga naterale nevolje da huli, jer tada je trebalo i Jov da huli. Hulio je isključivo zbog svoje bolesne volje. Analogno, dakle, našem raspoloženju, sve biva ili podnošljivo ili nepodnošljivo.

JEDNA RUŽNA NAVIKA

Često po navici otima se jezik da kaže ružnu reč. Tada, dakle, pre nego što izustiš psovku, ujedi se jako zubima za jezik. Bolje je da sada poteče i krv, nego da u drugom životu poželiš jednu kap vode a da ne možeš da dobiješ ni tako malu utehu. Bolje je sada pretrpeti privremeni bol, nego doživeti tada večnu kaznu, tačno onako kao što i jezik bogataša iz jevanđelske priče, koji iako je goreo u plamenu, nije našao nikakvu utehu. Koji oproštaj ćemo imati ili koji izgovor, ako i hiljade puta navedemo naviku kao opravdanje?

Priča se da je neki stari besednik (misli na Demostena) imao naviku da hodajući neprekidno mrda desnim ramenom. Međutim, pobedio je tu naviku na sledeći način: Obesio je iznad svojih ramena dobro naoštrene mačeve i tako, iz straha da se ne poseče, izlečio se od ružne navike. Sećaj se toga i ti da ukrotiš tvoj jezik. I umesto da obesiš mač, stavi iznad jezika strah od kazne Božje i sigurno ćeš pobediti. Jer je nemoguće da budemo pobeđeni bilo kada, ako se pobrinemo da sa pažnjom i usrđem vodimo ovu borbu.

VELIČANSTVO BOŽIJE

Bog je zapovedio da voliš neprijatelje svoje, a ti se odvraćaš od Boga koji te voli? Zapovedio je da govoriš dobre reči za one koji te grde i da blagosiljaš one koji rđavo o tebi govore, a ti zlo govoriš za dobrotvora i zaštitnika tvoga iako ti ništa nažao nije učinio? Valjda ne bi mogao da te odmah oslobodi iskušenja zbog kojeg sada huliš. Međutim, nije to učinio, da bi ti postao dostojniji.

Nije li, dakle, nerazumno da mi bez razloga uzimamo u usta sa nepobožnošću i prezirom ime Gospoda, svetih anđela, u momentu kada nebeske anđelske sile izgovaraju sveto Ime njegovo sa strahom, ushićenjem i divljenjem?

„Videh Gospoda“, veli prorok Isaija, „da sedi na prestolu visoku, i Serafime koji lete okolo njega i kliču jedan drugom i svi skupa i govore: Svet, Svet, Svet si Gospode sila; puno je nebo i zemlja slave Tvoje“ (Is. 6, 1-3). I dok, kad zatreba da uzmeš u ruke sveto Evanđelje, najpre opereš ruke, a zatim ga prihvataš sa puno poštovanja i pobožnosti, a ne strepiš da Gospodara Evanđelja nosiš u nevreme na jeziku svome i da ga ponižavaš?

Bogu naravno, niko ne može da naškodi uvredama svojim, niti da Ga učini svetlijim svojim slavoslovljima. Bog uvek prebiva u istoj slavi, koja ne raste pomoću hvalospeva niti se umanjuje hulom. Kod ljudi naprotiv dešava se sledeći paradoks: Oni koji Ga (Boga) proslavljaju zadobijaju sami korist od ovog proslavljanja, dok oni koji Ga hule i nipodaštavaju, uništavaju sami sebe. Rekao je neko za one koji psuju Boga: „Onaj koji baca kamen uvis, baca ga sebi na glavu“ (Mudr. Sir. 27, 28).

Onaj, dakle, koji baci jedan kamen u visinu, na kraju dobija snažan udarac u glavu, jer kamen ne može da prođe kroz nebo, nego se vraća na onoga ko ga je bacio. Tako, dakle, i onaj koji odapinje psovke kao strele prema nebu, Bogu neće moći da naškodi nikada i niučemu, jer je mnogo uzvišeniji i višlji, da ne zadobija nikakvu štetu. Međutim, psovač svojom praksom oštri mač protiv duše svoje, pokazujući neblagodarnost prema svome dobrotvoru.

PRAVEDNA KAZNA

„Onaj“, govori Sveto Pismo, „koji opsuje oca svoga ili mater svoju, smrću da umre“ (Izl. 21, 16). Ova zapovest je važila u vreme Staroga Zaveta, kada je duhovni uzrast čovečanstva bio na nivou odojčeta. Šta bi smo mogli kazati sada za one koji, iako žive u vreme blagodati, ne samo da psuju oca svoga i mater, nego i Samoga Boga Koji je tvorac i gospodar svega? Koja kazna će pasti na njih?

Koja muka će biti adekvatna njihovoj zloći? Koja ognjena reka, koji neuspavljivi crv, koja krajnja tama, koji okov i, koji škrgut zuba, koji plač? Sva mučenja, i sadašnja i buduća, nisu dovoljna da kazne kao što treba dušu koja je dospela u takvo zlo.

Hulitelji čak ne zaslužuju ni sunce da gledaju. Nedostojni su, dakle, oni koji psuju Boga da se koriste njegovim stvorenjima, istovremeno kada sve tvari proslavljaju i poštuju svoga Tvorca. Kao sin koji grdi i ruži oca svoga nije dostojan da ga služe sluge oca njegova. Nasuprot, dostojan je teške kazne. I opet, ako se kažnjavaju oni što ruže zemaljskog cara, koliko većma treba da budu kažnjeni oni koji ruže cara angela?

„Ali zašto“, upitaće neko, „neki bivaju kažnjeni u ovom životu, a neki u drugom?“ Stvarno, Bog neke kažnjava ovde, a druge ne. Kažnjava, dakle, ovde neke hulitelje, da bi zaustavio njihovo zlo i da olakša njihovu kaznu u budućem životu ili da ih potpuno oslobodi kazne tamo.

Ostali hulitelji, videći njihovo kažnjavanje kao primer drugima, mogu da se umudre. Neke opet Bog ne kažnjava, ne bili se postideli njegovog dugotrpljenja, da se pokaju i tako izbegnu kaznu i ovde i tamo. Ako, međutim, ostanu uporni u svome zlu, doživeće tada težu kaznu za potpuno omalovažavanje nezlobivosti Božije. Na kraju teksta svetog Zlatousta, navodimo nekoliko karakterističnih savremenih primera malo od mnogih božanskog kažnjavanja teških psovača.

BOG NAS TRPI

Uklonimo se, dakle, od rđavih, sramnih i hulnih reči. Ne psujmo ni bližnjega svoga, niti Boga. Zato što mnogi od onih koji rđavo govore za svoju sabraću, stigli su čak i u ovu ludost, da podignu jezik svoj protiv Gospodara sve tvari… Primećuje se da se Bog ruži svakodnevno a da niko ne reaguje. Šta kažem svakodnevno? Svakog časa! Od bogatih i siromašnih, od onih koji uspevaju i od onih koji su u nevolji, od progonjenih i od moćnih…

Biva ružen iako je prisutan i vidi i čuje! Srdimo Ga svakog dana bez da se kajemo, a On nas podnosi sa velikim dugotrpljenjem. Obrati pažnju na koji način nam govori sam Bog kada je ružen.

U Starom Zavetu kaže: „Narode moj, šta sam ti učinio“ (Mih. 6,3), a u Novom Zavetu: „Savle, Savle, zašto me goniš?“ (D.ap. 9, 4). Niti je bacio grom, niti je naredio moru da se uzburka i da potopi hulitelje, niti zemlji da se otvori i da ih proguta. Nego i suncu zapoveda da izlazi svako jutro i kišu šalje, i sve to daruje obilnoonima koji Ga psuju.

Gospod dopušta, dugo trpi i spreman je da oprosti huliteljima, ako se pokaju i obećaju da nikada više neće psovati. Dovoljno je samo da neko ispovedi taj greh svoj i da bude oslobođen od božanske kazne. Plači, dakle, uzdiši, deli milostinju, ispovedi se Bogu i pomiri se sa njim. Očisti jezik svoj i nemoj Ga srditi. Kada bi neko rukama punim izmeta dotakao se nogu tvojih i molio te za nešto, ne samo da ne bi hteo da ga saslušaš, nego bi ga čak ritnuo nogom.

Kako se sada ti usuđuješ da se približiš Bogu svojim prljavim jezikom? Zato što je jezik ruka onih koji se mole, i njime dotiču kolena Božija. Prema tome, ne prljaj jezik psovkama, da ne bi i tebi Bog rekao: „ako i umnožite molitve svoje, neću vas poslušati“ (Is. 1, 15), zato što „od jezika zavisi život ili smrt“ (Priče 18, 21), i „odreči svojih ili ćeš se opravdati ili osuditi“ (Mt. 12, 37). čuvaj jezik svoj više nego oči svoje.

Jezik je kao carev konj. Ako mu (jeziku) staviš uzdu i naučiš ga da se kreće poslušno, na njemu bi mogao i car sedeti. Ako ga pak ostaviš bez uzde da luta ovde-onde i da bude nepokoran, tada postaje sredstvo đavola i demona.

Misli da kada se pričešćuješ, primaš u usta svoja Telo i Krv Hristovu, i čuvaj čistim jezik svoj od sramnih reči, grdnji, psovki, kletvi, itd. Jer je pogubna stvar da jezik koji je obojen vladičnom Krvlju i postao zlatan nož, da ga ti koristiš za psovke. Poštuj ga čašću kojom ga je počastvovao Bog i nemoj ga srozavati do bezvrednosti greha.

PODIGNI BRATA SVOGA

Pošto sam vam, dakle, govorio o psovci, hoću da zamolim od svih vas jednu uslugu: Da urazumljujete ljude koji psuju u vašem gradu, u vašem selu, u vašem domu. Ograničimo tu njihovu maniju. Probudimo njihovu savest. Pobrinimo se za njihovo spasenje. Zaustavimo to bezumlje njihovo. Zapušimo im usta, zatvorimo ih kao da su smrtonosni izvori i pretvorimo ih u suprotno.

I ako zatreba da umremo za ovo naše delo, tako nešto će nam doneti veliku korist. Ne budimo nemarni, dakle, kada vidimo da se ruži naš zajednički Gospodar. Ta nemarnost doneće veliko zlo čitavoj zajednici. Zato što nas sve opterećuje taj zločin hule. To je javna nepravda. Nemoj mi reći ovaj hladni izgovor: „Šta se to mene tiče? Ja nemam nikakve veze sa huliteljem“.

Samo sa đavolom nemamo nikakve veze, dok sa svima ljudima imamo mnogo što-šta zajedničko. Zato što oni imaju istu ljudsku prirodu kao i mi, žive na istoj zemlji, imaju istog Gospodara i određeni su da zadobiju ista blaga sa nama. Nemojmo, dakle, govoriti da nemamo ništa zajedničko sa njima, jer je to satanski glas i projavljuje đavolsko nečoveštvo.

Nije, dakle, neumesno, kada vidimo na pijaci svađu ljudi dapritrčimo i izmirimo zavađene i zašto da uzimamo primer ljudi? Kada vidimo neku životinju da je pala, svi treba da pritrčimo da joj pomognemo da ustane; dok za braću našu koja propadaju da budemo nemarni?

Na natovareno živinče liči hulitelj, koji je pao jer nije mogao da izdrši teret gnjeva svoga. Priđi i podigni ga. I rečima i delima. I sa blagošću i sa strogoćom. Neka su različiti lekovi lečenja. Ako se tako budemo starali za spasenje bližnjega, brzo će se i hulitelji ispraviti i mi ćemo postati željeni i dostojni ljubavi.

I što je najvažnije, svi ćemo se udostojiti da zadobijemo blaga koja su nam pripremljena, blagodaću i čovekoljubljem Gospoda našega Isusa Hrista, kome zajedno sa Ocem i Duhom Svetim pripada slava i čast sada i uvek i u vekove vekova. Amin.

SAVREMENI PRIMERI KAŽNjAVANjA PSOVAČA

Priča se da je u ratu 1940. Božanska sila odgovarala neposredno i bez milosti onima koji su izgovarali psovke, zbog čega je ovo strašno zlo nestalo tada sa usta Grka ratnika. Bilo je, svakako, i nekih izuzetaka. U mestu Tepelini, npr. 27. decembra 1940. nekoliko vojnika, koji su prenosili vatrena oružja na prvu liniju, naišli su na nekog ranjenka. Bio je pogođen u podkolenicu.

Izdrži! kažu mu. Vratićemo se da te uzmemo… Onaj je tada opsovao Bogorodicu. Vojnici su se zgrozili. Za ime Božije, ne psuj! Reci, „Bogorodice, pomozi mi“! On je, međutim, u svojim bolovima, nastavio da psuje.

Kad su se vratili, našli su ga mrtvog. Bilo im je žao, što je njegova duša otišla na takav način. Na brzinu su ga sahranili. Nisu odmakli ni dvadeset metara, kada je jedna granata pala nagrob tek sahranjenog mrtvaca, otkopala ga i bacila daleko.

Vojnici su pali na zemlju da bi se sačuvali, ali nije bilo druge granate. Tada su razumeli da je ona bila poslata za psovača… Sahranili su ga ponovo u istu raku i krenuli da odu. Taman što su odmakli opet dvadesetak metara, doletela je i druga granata.

Opet ga je iskopala i bacila daleko kao i prvi put. Sada su vojnici shvatili da psovača neće da primi ni zemlja. Ostavili su ga, dakle, nepokopana i otišli. Strah i trepet je zavladao borcima, kad su to saznali. Objavljen je pre više godina u lokalnim novinama sledeći događaj: Na sami dan Bogojavljenja D. S. nalazio se u lošem duševnom stanju, zato što je izgubio veliki novac na kartama. Kada mu je, dakle, neko poželeo: „Na pomoć vam časni Krst“, onaj je odreagovao jednom teškom psovkom protiv Krsta.

Nije prošlo par minuta, on je počeo da plače i da viče upaničeno. Beše oslepeo! Ispitivanja su pokazala da je bolest bila neizlečiva. Međutim D. S. pokajao se skrušeno. Kopnio je u molitvi, ispovedio se, pričestio, promenio način života. I milosrdni Gospod mu je oprostio i iscelio ga.

U susednoj nam jednovernoj i mučeničkoj Srbiji, pripoveda se do danas sledeći događaj. Avgusta 1891. godine u jednom srpskom selu pao je tako veliki grad, da je potpuno uništio vinograde i njive. Posle nevremena, mnogi seljani su se okupili u jednoj kafani i oplakivali „nesreću“ svoju. I dok je jedan proklinjao a drugi psovao, kafeksija, rasrdivši se više od drugih, pošto je izgovorio mnoge psovke, rekao je:

„Idem da upucam Boga, koji nam šalje grad“!

Skinuo je pušku svoju sa zida i izašao napolje da opali u nebo! Pratio ga je jedan ciganin, strašan psovač i on. Međutim, čim je kafeksija povukao obarač, jedan grom je udario u njih i obojicu ubio.

Vreme je već da svi reagujemo, svi da se pobunimo, ne bi li nestala ova svenarodna kazna iz našeg mesta! Zato što psovka ne priliči onima koji su sagradili jedan Partenon i jednu Svetu Sofiju; zato što je sramota za jedan narod koji teži da stane na čelo evropskog i svetskog kulturnog prostora; za jedan narod koji je već vekovima naučio da se bori za pravdu i vrlinu, za čast i dostojanstvo.

Naša je molitva i nada, da braća naša, koja su pod vlašću strasti hule i psovke, ne poznavajući težinu i katastrofalne posledice toga, da se prosvete i da se oslobode te navike. Put koji vodi ispravci, prolazi kroz pokajanje, ispovest, molitvu, božansko pričešće. To je jedinstven put, koji uverava i one koji su najokoreliji u neverju za sladost ljubavi Boga i Tvorca našeg…

(Agencije)