Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Ilija je radio u gradskoj čistoći, a tih dana je čistio odvod pored jedne osnovne škole. Priču o njemu i devojčici koja mu je ulepšala dan vam prenosimo u celosti.„Nikada nisam video bilo kakvu ljubav ili da neko brine za nas. Kada radim imam osećaj da me ljudi gledaju kao da sam izašao iz pakla.
Ne mogu nigde da sednem ni da popijem čaj. Ljudi gledaju na nas kao da gledaju prljavštinu. Bilo je dana kada sam krio suze nakon što bi me stranci uvredili bez ikakvog razloga.”
Bio sam uveren da na ovom svetu nema ljubavi za siromahe. Pre deset godina radio sam pored škole. Moj posao je bio da očistim odvod i popravim. Blokirali smo ulicu i radovi su trajali nekoliko dana tako da su deca morala peške do škole.
Pažljivo sam svakodnevno radio svoj posao, trudeći se da budem neupadljiv i da nikome ne smetam. Jednog dana prišla mi je jedna devojčica, nasmešila se i rekla: „Zašto ste toliko prljavi?“.
Pre nego što sam mogao bilo šta da joj odgovorim otac ju je odvukao govoreći da nikada ne razgovara sa nepoznatim osobama. Osećao sam se užasno, mislio sam da joj je verovatno rekao kako su radnici poput mene odvratni.
Sedam dana svakodnevno je dolazila sa istim pitanjem zbog čega sam tako prljav. Nikada nisam imao priliku da joj odgovorim jer bi je njen otac uvek odvukao. Tih noći nisam mogao spavati smišljajući lep odgovor na pitanje „zašto sam prljav“.
Siromasi ne mogu biti stalno čisti, mi smo rođeni u prljavštini, odgajaju nas u prljavštini i umiremo u prljavštini i nikoga nije briga kada prljavi napustimo ovaj svet. Nisam joj ništa od toga mogao reći.
Želeo sam da brzo završimo posao i da nikada više ne vidim tu devojčicu.
Posednjeg dana kada smo završavali posao, škola je bila zatvorena. Bio sam jako umoran i tužan, ali sam osetio olakšanje, spakovao sam sve stvari i spremao se da odem kada je odjednom dotrčala ona mala devojčica.
Nije mogla pravilno da diše kada je stigla, koliko je trčala. Čekao sam da čujem isto pitanje, ali nije ništa rekla osim što se smejala.
Pitao sam je gde joj je otac, a ona mi je pokazala auto koje je stajalo podalje od nas.
Čekao sam da čujem istu stvar. A onda je izgovorila: „Čiko, volite li crvenu boju?“
Ruke je držala iza leđa i u njima se nalazio paketić koji mi je nakon par sekundi stidljivo predala. Njen otac je zasvirao i ona je brzo rekla:
„Ne mogu čistiti odvode ali vam mogu pomoći da budete čisti. Ova košulja je za vas“.
Nisam stigao ništa da kažem jer je otrčala nazad u kola svog oca.
Ona mi je dokazala da ljudska bića još uvek brinu jedna za druge. Ne znam gde je sada ili šta radi. Svakoga dana molim Boga da je čuva, gde god da je ova mala duša“.
(Kurir.rs)
