TREBA LI SE PLAŠITI ČINI I UROKA? Evo odgovora kako pravoslavni hrišćanin treba da se odnosi prema tome!

Verovatno je već sasvim uobičajena situacija kad se neko iznenada razboli, pa kaže da su na njega bačene čini. Ako je čoveka zadesila iznenadna bolest, pa još ako je praćena nizom ličnih neprijatnosti, već se rađa mišljenje da je neko odlučio da mu magijskim činima pričini štetu.

«Nesrećnik» se odmah priseća zlonamernika, onih koji bi se radovali njegovim nezgodama. Uobrazilja samo doliva ulje na vatru stvarajući živopisnu sliku.

U jednoj parohiji neka baka je doživela moždani udar. Posle ozdravljenja funkcija govora se nije potpuno povratila i mogla je da izgovori vrlo ograničen broj reči. Kad je došla kod sveštenika baka je pre svega s mukom procedila: «K-k-ko j-e-e t-t-o-o-o b-ba-ci-o či-i-ini na me-ne?

» Sveštenika je potresao ovakav pogled na sopstvenu bolest. Koliko se nisko, ispostavlja, srozavamo, pripisujući događaje iz svog života nekim «zlobnim» ljudima ili jadnim, odbačenim duhovima, dok zapravo Bog dozvoljava da se dese bolesti i to na našu korist.

Narodna svest lako vidi magiju tamo gde je nikad nije ni bilo. Tako su se, kad je Stepan Razin počeo da osvaja pobedu za pobedom, u narodu odmah pročule glasine da je Razin čarobnjak i da samim svojim povikom može da zaustavi ratni brod, a samo pogledom – pukove vojnika. A kad je treća žena Ivana Groznog, Marta Sobakina, preminula dve nedelje posle sklapanja braka, savremenici su jednoglasno izjavili: od uroka. Sva ova mišljenja su bila proizvod običnog sujevernog straha.

Šta su čini i urok i kako pravoslavni hrišćanin treba da se odnosi prema njima? Pod činima se obično podrazumeva uticaj mračnih sila na čoveka usled čarobnjaštva, koji izaziva telesne i duševne bolesti, negativne želje, misli, osećanja i osećaje. Neki čini pokušavaju da bace na zasade, na životinje i na stambeni prostor. Uz pomoć magijskih čini pokušavaju da preotmu drugarici čoveka koji im se svideo ili da napakoste konkurentu u poslu – pretpostavlja se da u čoveku na kojeg su bačene čini treba da se pojavi antipatija prema onome koga je ranije voleo, ili treba da nastupi apatija, odsustvo životne energije i interesovanja za posao.

Naravno, Sveto Pismo nam govori o tome da postoji svet palih duhova – demona, koji mogu da načine štetu i da izazovu razaranje. Ali iz Jevanđelja znamo da demoni ne mogu da uđu ni u svinje bez posebne dozvole Gospoda (v.: Mt. 8: 28–31). A to znači da hrišćanin ne treba da razmišlja o mračnim demonskim silama, već o Bogu pored Kojeg stičemo duhovnu snagu i vlast po rečima Samog Spasitelja: «Evo vam dajem vlast da stajete na zmije i škorpije i na svu silu vražiju, i ništa vam neće nuditi» (Lk. 10: 19).

Verovatno na zemlji nema takvog čoveka kojem bi svi želeli samo dobro. I zaista, ima ljudi koji bi se veoma radovali kad bi bajanjem mogli da izazovu ne samo našu bolest, već i smrt – kao da bi im zbog toga bilo lakše da žive. Tim pre pali duhovi žele pogibelj, nesreću i večne muke ljudskim dušama. Ali kad bi mogli slobodno da ostvare svoju mračnu volju svi bismo mi odavno bili potpuno izmučeni, uništeni, nesposobni i za život, i za rad, i za stvaralaštvo. Kad bi svetom upravljala samo mračna stihija tuđih zlih želja, odavno bi nestao u agoniji međusobnih kleveta.

Prepodobni Serafim Sarovski je jednom rekao da bi đavo, kad bi mu to bilo dozvoljeno, jednom kandžom mogao da prevrne celu zemlju. Ali pošto je do sada nije prevrnuo, to znači da ipak ne vlada on istorijom. Čovekov život je dar Božiji i svet opstaje, pre svega zahvaljujući Promislu Božijem, čak i ako se ne vidi od pokrova ljudske taštine. U rukama Božijim su bolest i zdravlje, sreća i patnja, uspesi i neuspesi, sam naš život ili smrt. I zato je sve što nam se događa neophodna životna lekcija koja se dešava po Božijem dopuštenju.

Autor ovih redova je često u kontaktu sa stručnjacima Rehabilitacionog dušepopečiteljskog centra svetog pravednog Jovana Kronštatskog. Centar se bavi rehabilitacijom lica koja pate od zavisnosti od droge i alkohola, kao i onih koji su nastradali baveći se okultizmom ili od uticaja totalitarnih sekti. Centru se redovno obraćaju bivši okultisti. Oni su se nekad bavili magijom, pokušavali su da bace ili da skinu čini, takođe su se bavili bioenergetikom – i svi trpe teške posledice svoje prakse. Ali ima među ljudima koji dolaze i mnogo onih koji tvrde da su iskusili tuđi okultni uticaj i da su na njih navodno bačene čini. Stručnjaci centra ovim povodom s tugom kažu da je od svih onih koji se žale na čini, samo 1% onih koji su zaista doživeli okultni uticaj, ali je 99% ljudi koji su sami izmislili čini, i doveli sebe u takvo stanje panike i straha da nisu u stanju da slobodno i trezveno gledaju na stvari.

Za nas bi bilo korisnije, čak i ako se nevolja desila zbog demonskih spletki, da uperimo svoj um ka Nebeskom Ocu koji voli Svoju tvorevnu, Koji po Promislu dopušta da nam se dese najneprijatnije stvari. I čak ako je neko zaista vračao i bacao svoje tamne čini, za hrišćanina je važno da gleda dublje i da smisao svojih ličnih patnji traži u Promislu Božijem, a ne da razmišlja o kletvama neprijatelja.

Na ovom svetu nema ničeg jačeg od blagodati Svetog Duha, zato hrišćanin koji se trudi da se moli u skladu sa svojim mogućnostima, da odlazi u hram, koji se pažljivo ispoveda i sa sveštenim strahom pričešćuje Svetim Tajnama, nije podložan uticaju magijskih čini. Jer sila krsnog znamenja, različite svetinje i bogojavljenska vodica, a tim pre Tajne Crkve, dati su nam da se demonske sile ne bi čak ni primakle nama i našim domovima.

Starac Pajsije Svetogorac je govorio: «Crne sile tame su nemoćne. Sami ljudi, udaljavajući se od Boga, čine ih snažnima, zato što udaljavajući se od Boga ljudi daju đavolu pravo na sebe.» Ako se hrišćanin ne ispoveda i ne pričešćuje, ako uopšte samo formalno pripada svetoj Crkvi, ne znajući ni molitve, ni bogosluženja, takav čovek nije zaštićen blagodaću Božijom. Zato za njega lako može prionuti neka đavolja pakost. Suština duhovnih nevolja nije zapravo u činima i vradžbnama, već u sopstvenoj bezbrižnosti čoveka koji zanemaruje blagodatne darove, koje je Crkva spremna da mu ponudi.

Na osnovu posmatranja može se doći do zaključka da se đavolji napadi najčešće dešavaju ljudima koji ih se unapred boje. Dozvoljavajući sebi strah ispoljavamo maloverje, zato što ne verujemo u Božiju pomoć. Nemajući živu veru dospevamo u vlast tamnih sila. Gospod je svemoguć, On je uvek s nama, a to znači da nam je Njegova pomoć uvek dostupna. «Ako je Bog s nama, ko će protiv nas?» (Rim. 8: 31) – kaže sveti apostol Pavle. Ali kako će On pomoći čoveku koji nema živu veru u Njega i koji Mu ne otvara svoje srce? To je slično ponašanju apostola Petra koji je išao po vodi dok je imao veru u Hrista, a kad je posumnjao i dozvolio da u njemu deluje strah, počeo je da tone. Suština je u tome da pre svega treba razmišljati o Bogu i Njegovim zapovestima, a ne o rovarenju demona i čarobnjaka.

Jedan od najvećih ranohrišćanskih podvižnika, prepodobni Antonije Veliki, je poučavao: «Tamo gde je krsno znamenje, čini gube snagu, čarobnjaštvo ne deluje.» Jer, na Krstu su iskupljeni ljudski grehovi i zato Hristov Krst vraća ljudima Božiju blagodat koja odagnava demone.

Sveti oci navode poređenje: kad je kotao raspaljen u vatri, na njega ne može da sleti nijedna muva sa svojim bakterijama, a kad se ohladi, po njemu trčkaraju razni insekti. Tako i duša koju greje molitva Bogu, biva nedostupna za rđav uticaj temona. Istaknuti primer za to vidimo u žitiju svete mučenice Justine (III v. posle R.H.). Njeno srce je pokušavao da osvoji mladić Aglaid, dok se Justina radi Gospoda Isusa Hrista posvetila čistom i devstvenom životu. Videći da sveta devojka ne pristaje na greh, Aglaid se obratio za pomoć čarobnjaku Kiprijanu. On je na svetu Justinu slao tamne duhove koji su pokušavali da je nateraju da se zaljubi u mladića koji je činio napore da je osvoji. Ali bez obzira na to koliko da su se demoni upinjali da probude u njenom srcu i telu strast, vatrena molitva mučenice Justine je rasejala sve čini tako da je čarobnjak Kiprijan, zadivljen takvom duhovnom snagom, priznao nemoć đavola, sam je primio hrišćnstvo i vremenom je primljen u klir, pa je čak postao i sveštenomučenik.

U Svetom Pismu Novog Zaveta postoje veoma važne i značajne reči: «Radi toga se javi Sin Božiji da razori dela đavolja» (1 Jn. 3: 8). Sam Bog Se rodio na zemlji kao čovek, pretrpeo je teškoće našeg života i primio je sramnu smrt na Krstu kak bi iskupio grehove čovečanstva i samim tim oslobodio ljude od vlasti lukavog. Svojim Vaskrsenjem On nam je prokrčio put u večne obitelji Carstva Božijeg. A poslavši na dan Pedesetnice Svetog Duha osnovao je na zemlji Crkvu u kojoj možemo biti zajedničari plodova Njegove pobede. Važno je da shvatimo: Spasitelj nam nije darovao zemaljsku vlast ili moć, materijalna dobra ili blaga truležne zemlje, već duhovnu silu pred kojom su ništavne sve spletke nevidljivog neprijatelja. U poređenju s onim što Gospod daje čoveku svi demonski napadi predstavljaju nekakve jadne i beznačajne neprijatnosti. «Ali se tome ne radujte što vam se duhovi pokoravaju, nego se radujte što su imena vaša napisana na nebesima» (Lk. 10: 20).

Hrišćanin ne može biti lišen blagodati Božije koju je dobio u Tajnama Crkve, usled nečijeg nedobronamernog dodira, podmetnute uklete hrane ili magične igle koja je stavljena u njegovu tašnu. Zato što blagodat nije neživa odeća ili predmet koji se može oduzeti ili skinuti bez volje onoga ko je poseduje. Blagodat je posebno osvećujuće prisustvo Božije. Zato Sam Gospod odlučuje u kojoj situaciji i kako da postupa sa hrišćaninom, a ne čarobnjak, bioenergetičar ili zlonamernik koji baca čini. U Svetoj Evharistiji se svakome onome ko se pričešćuje daruje Sam Hristos – ovaploćeni Bog. Zar On neće nagraditi Svoje verne? Ako je kao raspet Hristos izveo iz pakla duše ljudi koji su Ga čekali, šta paklene sile znače za hrišćanina posle Njegovog Vaskrsenja?

Sujeveran čovek se plaši da prođe, da dodirne, da pojede nešto – samo da ne primi čini. A Gospod kaže: «Slušajte i razumejte! Ne pogani čoveka ono što ulazi na usta, nego što izlazi iz usta ono pogani čoveka» (Mt. 15: 10–11). Glavna stvar koja kvari ljudsku prirodu jeste greh koji kao nevidljiva guba razjeda i unakažava čovekovu dušu.

Naša iskvarenost je tolika da nipošto ne želimo da vidimo uzrok nevolja u sebi samima, već ga uvek nalazimo u nekakvim spoljašnjim zlim silama. Zadržavajući pažnju na neuspesima, sakupljajući uvrede, takav čovek sam sebe dovodi u stanje žrtve i kao da namerno traži ko mu je šta napakostio. Jasno je da u slučaju takvog odnosa prema životu čovek primećuje samo zle spletke. Njegovoj svesti je lakše da prihvati misao o činima i urocima nego o sopstvenm sagrešenjima i Promislu Božijem koji nas ispravlja.

U duhovnom životu veliki značaj ima ono na šta usmeravamo pažnju. Delotvornije je ono na čemu zadržavamo svoj misaoni pogled. Kad dolazimo u hram, čujemo crkveno pojanje, vidimo na ikonama likove Spasitelja, Majke Božije i svetaca, kad učestvujemo u bogosluženju – naša duša prima blagodat Svetog Duha, koja osenjuje hram, i mi nevidljivo ushodimo ka Gospodu u Čijoj blizini više nisu aktuelni sujeverni strahovi. Ako nas zaokupljaju neke, kako nam se čini, sumnjive starice, ako razmišljamo o činima, urocima i magiji, na prvo mesto u našem mislenom pogledu izbija zloba nevidljivog neprijatelja. Usredsređujući duševnu pažnju na zlo bivamo sve dalji od dobra, a to znači nezaštićeniji od napada tamnih sila. Zato je za hrišćanina važnije da ne gleda oko sebe ko šta hoće da nam naudi, da ne prebira u umu zbog čije kletve se desila nevolja, već da umom i srcem ushodi ka Bogu, pored Kojeg zemaljski život dobija duhovnu čvrstinu i biva obasjana nebeskom radošću.

«Svetiljka telu je oko. Ako, dakle, oko tvoje bude zdravo, sve će telo tvoje svetlo biti. Ako li oko tvoje kvarno bude, sve će telo tvoje tamno biti» (Mt. 6: 22–23). Neka svima nama Gospod pomogne da čistimo svoje srce i neka nas učvrsti u izgradnji našeg duhovnog života, u veri i nadi u Njega – Onoga Koji će pod noge pravoslavnog hrišćanina baciti sve nevidljive neprijatelje.

(oslobodjenje.rs)