Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Matias Melster imao je tek 21 godinu kad je uhapšen u istočnom Berlinu i odveden u zatvor u kojem je proveo pet meseci. Uhapšen je u pokušaju ilegalnog prelaska u tadašnju Čehoslovačku.
Matiasu je, iako je bio jedan od najboljih učenika u srednjoj školi, bilo zabranjeno da studira jer se još kao 13-godišnjak zamerio vlastima tako što je na rukav školske uniforme prišio amblem Evangelističke crkve.
Tri puta je tražio dozvolu za studiranje. Svaki put je odbijen.Odlučio je da pobegne i studira medicinu van istočne Nemačke. Međutim dočepao ga se Štazi, tajna policija tadašnje DDR (istočne Njemačke u kojoj je na snazi bio komunistički režim). Matiasa su gurnuli u beli kamion, a pre toga su mu stavili povez na oči.
„Nisam znao gde me voze, niti sam išta smeo da pitam. Posle ko zna koliko sati ili dana kamion je stao. Izveli su me i skinuli povez. Bio sam u nekom velikom hangaru. Mislio sam da sam u Sibiru, a ustvari sam bio ovde u zatvoru Hoenšenhausen, doslovno stotinak metara od kuće. Moji roditelji nisu imali pojma šta mi se dogodilo“, ispričao je svojevremeno medijima Matias.
Za taj zatvorski kompleks Štazija stanovnici su mislili da je neka fabrika, govorilo se da se tu sprema hrana za javne kuhinje i čuvaju zalihe.
Zloglasni istražni zatvor Hoenšenhausen je 1994. pretvoren u memorijalni centar.
Satima su ga ispitivali o razlozima bega, „saradnicima“, „špijunaži“. Matiasa su kroz hodnike koji nemaju prozore odveli u ćeliju ukopanu u zemlju u kojoj je prove narednih pet meseci. Sve je bilo tako uređeno i osmišljeno da ljudi nisu mogli nikao da se sretnu.
Ispitivanja su, ispričao je, bile strašne psihičke torture.
„Jednom su me, ne znam da li je bio dan ili noć, jer su dolazili u svako doba, odveli na ‘informativni razgovor’. Uveli su me u lepo uređenu prostoriju, sa tapetama, tapisonom i zavesama, baš kao kod kuće. Seo sam, a malo zatim je ušao ‘moj otac’.
Naravno, to nije bio moj otac, nego islednik, koji je imao isti pulover kakav je imao moj otac, iste pantalone, jaknu… Izgledao je kao moj otac, imao je njegove kretnje, govorio je kao on, čak se isto i smešio. Bio sam paralizovan.
Razgovarao je sa mnom isto kao moj otac, govorio o stvarima iz naše kuće. To mi je bio znak da je moja porodica u opasnosti. Znao sam da ih nadgledaju, možda i muče, možda su ih zatvorili, tko zna.
Jer, ako neko ima garderobu istu kao moj otac, ako, dok priča sa mnom, govori stvari koje se znaju samo unutar porodice, ako ima iste gestikulacije, to je znak da su oni došli do njih. To mi je bio najteži trenutak“,- ispričao je Matias.
Strašan način mučenja bio je i “gumena” ćelija. To je mala, jedva metar široka prostorija, čiji su zidovi i pod obloženi gumom. U nju bi ugurali zatvorenika i nalili ledenu vodu do nožnih članaka, a onda ga ostavili da stoji.
Voda bi prvo iz zatvorenikovog tela izvukla svu toplotu, a zatim bi počinjao doslovno da se smrzava. Ako zatvorenik na vreme ne bi priznao ono što su od njega tražili, posle određenog vremena bi umro od smrzavanja… Štazi je doslovno ubijao kapljicama vode.
Zatvorenik bi kleknuo na pod i spustio glavu, ruke bi mu provukli kroz dve prečke i zavezali ih, a iz kante bi, kap po kap, na glavu kapala voda – sve dok zatvorenik ne bi progovorio što bi Štazi želeo da čuje ili dok mu sićušne i skoro bestežinske prozirne kapi vode ne bi izbušile lobanju.Stasijevo mučenje nije ostavljalo krv na podu, tela puna modrica ili slomljene noge ili ruke. Radilo se, naime, o sofisticiranom pranju mozga. Specijalizovani državni psiholozi nazivali su taj postupak „sistemsko razbijanje duše“.
Štazi (skraćenica za Staatsziherhajt) je osnovalo Ministarstvo državne bezbednosti. Ova tajna policija prvenstveno je služila ugnjetavanju domaćeg stanovništva. Služila je i kao sredstvo zastrašivanja i terora protiv disidenata i kritičara režima.
Zadatak joj je bio održavanje istočnonjemačke jednostranačke diktature i borba protiv “spoljnjih” i “unutarnjih” neprijatelja. Na spoljnjopolitičkom planu borili su se protiv “kapitalista” lansirajući razne dezinformacije.
Štazi je imao oko 500.000 stalnih doušnika, a ako se uračunaju i povremeni doušnici ta brojka je dostizala oko 2 miliona. Štazi je kao doušnike vrbovao sveštenike, a u ispovedaonice su postavljali i uređaje za prisluškivanje. Ucenjivali su i tinejdžere i zlostavljali malu decu kako bi kaznili roditelje.
Za vreme Štazijevog režima iza rešetaka je završilo između 180 i 250 hiljada ljudi, a više od 90 posto njih nije praktično nikada počinilo nikakav prekršaj.
Arhiva mirisa
Stasijevi službenici provaljivali su u stanove kako bi ukrali donje rublje koje bi potom čuvali u posebnim posudama za slučaj da zatrebaju psima tragačima pri lovu ili identifikaciji begunaca! Tako su imali u arhivi uzorke mirisa izabranih „meta“.
Pogledajte snimke:
(avaz.ba)
