UMORNI STE I NATOVARENI SVIM BRIGAMA? Evo kako da se rešite svih problema! „Moć koju nam daje Hristos“

isus- hrist

Često se osećamo potištenim i tada razumemo Hristove reči: «Hodite k Meni svi koji ste umorni i natovareni i Ja ću vas odmoriti» (Mt. 11: 28). Mladi to ne mogu osetiti u punoj meri, jer oni nisu toliko opterećeni, ali zreli ljudi, koji su prošli kroz mnoštvo opasnosti, žalosti, teškoća, nesreća i slabosti, vrlo dobro shvataju o čemu se radi. Posle svega toga, posle toliko godina koje opterećuju, čovek samo hoće da se odmori, da zbaci svoj teret, da se oslobodi od njega.

Jedini ko nam može pružiti to olakšanje je Hristos. Niko drugi to ne može. Sve ostalo što pokušavamo, sve je to od čoveka. Da, to nam može pomoći u određenoj meri, na primer možemo otići na putovanje, posetiti dobrog prijatelja, ili na neko drugo prijatno mesto. To nam pomaže i daje nam spokoja, ali nema tu dubinskog značaja. Samo Hristos može našoj duši podariti istinski mir, jer On je «pokoj duše naše». Tako se i molimo na liturgiji: «sami sebe, jedni druge i sav život svoj, Hristu Bogu predajmo». Predajmo Hristu svu težinu svog «ja», predajmo Mu sve svoje brige, strahove, žalosti, sav svoj bol i ropot i predajmo sebe Hristu Bogu.

U tome je velika tajna. Ako to ne razumemo, nećemo moći da izdržimo sav teret koji nosimo u sebi i klonućemo od umora. I, koliko je meni poznato, savremena psihologija nas uči da razotkrijemo sve što nas muči, da spoznamo svoje duševne rane. Moramo da podelimo svoj teret sa nekim, da izbacimo to iz sebe, da ne budemo zatvoreni za čitav svet, ali najbolje što možemo da uradimo je da naučimo da položimo sve što nas opterećuje na ruke Božije, uz pomoć molitve i ispovesti. Sve to treba da priznamo i kažemo Bogu, a ne da držimo u sebi. Kako je u raznim prilikama govorio starac Pajsije Svetogorac, svi smo mi nalik na čoveka, koji na leđima nosi džak pun starudija. Bog prilazi i pokušava da preuzme naš teret, kako mi ne bismo morali da teglimo taj džak pun bespotrebnih stvari, smeća i nečistote, ali mi ga ne ispuštamo iz ruku. Mi se čvrsto držimo za svoj teret u nameri da ga vučemo za sobom kuda god se zaputimo. Ali Bog dolazi i pokušava da nas liši toga što nas opterećuje:

— Ostavi taj džak, baci ga! Šta će ti sve te koješatarije? Nemoj da ga tegliš. Što si se tako zakačio za njega? Šta će ti? Da li želiš stvarno da se zabadava mučiš?

Ali mi ni za šta na ovom svetu ne ispuštamo teret! Poput tvrdoglave dečurlije smo, koja se čvrsto drže nečega i neće da puste. Ispričaću vam jednu priču. Došao je na Atos jedan mladić, želeći da postane monah, ali su ga mučile neke poteškoće. Jedanput kada je bio u hramu starac ga je pogledao pravo u lice i rekao sebi:

— Gle, ti tog mladića, on ne dozvoljava nijednoj svojoj misli da mu pobegne!

Tojest, on ne dopušta sebi da ni na pet minuta ostane bez raznih pomisli, koje ga proganjaju.

— Njegov um je kao vodenica, stalno nešto melje. Stalno nabacuje neki materijal, neko kamenje, a iz svega toga ostaju samo prah i pesak.

Starac ga je pozvao i obratio mu se:

— Idi ovamo! Zašto samo stojiš tu kao televizijska antena i primaš sve talase, koje ti odašilju! Pusti bar jednu misao da odleti! Tvoj um je vodenica, koja se neprestano vrti. Obrati pažnju i ne puštaj svaku misao u svoj um! Ako pustiš u sebe sve kamenje, prirodno je da ćeš od toga dobiti samo stub prašine i peska. U svoj um puštaj samo dobar materijal. Pusti blage misli, molitvu, jer ovako više ne ide i samo mučiš sebe. Sve što si dosad mleo, palo je na tvoju dušu, a ne na nekog drugog. Uzalud se mučiš. Čovek mora da nauči da pazi da njegov um ne bude u beskonačnom haosu, da ne bude nereda koji nam šteti. Naš um nam može stvoriti puno problema, ako to dopustimo. Stoga se moramo obratiti Bogu kroz molitvu, ispovest, skrušenost. Tom prilikom, moramo ostaviti iza sebe sve što nas obuzima u ruke Božije. Tada će naša duša biti mirna i spokojna. Hristos je došao na ovaj svet da nas uteši, a ne da nas zbuni i optereti nedoumicama. On zna koliko nam je teško i koliko smo potišteni i zato je došao da nam da spokoj i odmor. To je velika moć, a Crkva njome raspolaže.

Razgovarao sam sa jednim psihologom i on me je upitao:

— Koliko ljudi dnevno primaš?

Odgovorio sam:

— Sada pod stare dane ne mogu puno da izdržim: 50-60, maksimum 70 na dan. A dok sam živeo u manastiru Mahera i kad sam bio mlađi, primao sam i po 150 ljudi. Počinjao sam u 4 ujutro, a završavao u 7-8 uveče, a ponekad i kasnije.

On mi je rekao:

— Nije dobro što se tako opterećuješ, previše si surov prema sebi. Ne smemo da primamo više od 10 ljudi na dan. Kao psiholozi, koji rade sa ljudima, ne možemo izdržati više od 10 ljudi.

Sve je to istina, ali Crkva ima jednu prednost: posle ispovesti sve to prosto iščezava. Mi čujemo jako puno stvari, samo pomislite šta sve duhovnik čuje od ljudi. Niko nam ne govori prijatne stvari. To vam je kao kod lekara. Da li postoji čovek koji ide kod lekara i kaže mu:

— Doktore, došao sam da me pregledate, jer mislim da sam previše zdrav!

To se ne dešava. Dolaze samo bolesni sa svojim problemima. I kod duhovnika ne idemo kako bi mu ispričali o svojim dobrim delima, dostignućima i radosnim trenucima. Dolazimo da se oslobodimo svojih neuspeha, nesreća, tuge i svega lošeg. A mi smo samo ljudi i koliko možemo podneti da slušamo samo o lošem i o gresima?

Pitao me jedan dečak:

— Oče, da li ti je nekad neko priznao da je izvršio ubistvo?

Odgovorio sam:

— Da!
— I nisi se skamenio?
— Nisam se skamenio.

Iznenađeno me je pogledao:

— Ozbiljno?
— Ozbiljno.

Kamo sreće, da mi je samo jedan čovek ispovedio tako nešto… Mnogi ljudi nose veliki teret i u savremenom svetu je tako mnogo problema. Ako sve to ne budemo držali u sebi, ako sve to predamo Hristu, nećemo stradati i mučiti se. Hristos preuzima naš teret, jer je On «jagnje Božije», On nosi na svojim plećima greh čitavog sveta, pa i naša sagrešenja. Hristos je zapravo onaj, koji sve to preuzima na sebe, a mi samo samo Njegove sluge, naspram Hristosa, koji prima pod svoje okrilje svakog čoveka.

To ne govorim samo kao vernik, koji se ispoveda jedanput u 2-3 meseca, već kao ispovednik sa stažom od 35 godina, koji je ispovedio hiljade ljudi. Svetoj tajni ispovesti, koju izvršavamo i po 50 puta na dan do iznemoglosti, prisustvuje sam Hristos, u to sam ubeđen. Mi smo stalni svedoci toga: On prima ljude, On sluša ljude, On im odgovara, On ih isceljuje, a mi smo samo posmatrači. Duhovnik je nešto poput blagajnika u banci. Kroz njegove ruke svakodnevno prolaze milioni dinara, ali oni ne pripadaju njemu.

On ih samo pažljivo beleži i šalje šefu, jednstavno ispunjava svoju radnu obavezu. Tako je i duhovnik svedok, on svedoči u crkvi o Božijem prisustvu, on je oruđe, kojim se služi Bog. Hristos izvrašva veliku tajnu spasenja i isceljenja, On je taj koji odgovara na sva naša pitanja i nedoumice. Biti duhovnik je najvažnije iskustvo, koje čovek može steći.

Ja često govorim sveštenicima pri rukopoloženju, Bog radi kroz vaše ruke, On je za vas svakodenvna realnost. To je čudo, svakodnevno čudo, koje se ponavlja stotinu puta na dan. Jer Bog se neprestano «meša», kako su govorili sveti oci, u svako naše delo. Sveštenici ispunjavaju spoljni deo obreda, koji svedoči o vezi čoveka sa Bogom, a zaista, Hristos je taj, koji na sebe preuzima grehe ovoga sveta, preuzima naše breme.

Ali, da bismo u potpunosti osetili značaj ovih reči, najpre treba da razumemo da Hristos uzima i naše grehe: duhovnika, sveštenika, episkopa. Ako Hristos uzima moj greh, onda uzima i grehe svih ostalih ljudi. I ja nemam pravo da se usprotivim i negodujem, kada On preuzima greh od mog brata. Naše lično iskustvo je ogroman dokaz da je Hristos došao da spasi grešnike. Kako to kaže sveti apostol Pavle: «od kojih sam prvi ja» (1 Tim. 1: 15). Ukoliko Hristos pokazuje strpljenje pred mojim gresima i spasava me, tada i ja mogu da pokažem strpljenje za bilo kog drugog čoveka, jer bez svake sumnje, moj brat je bolji čovek od mene.

Ma šta god on učinio. Jer, nesumnjivo, nema nikog nedostojnijeg od mene. Tako svako od nas treba da se oseća. Nama se čini da je to jako teško, ali u praksi to donosi pravo olakšanje. Što se više čovek skrušava pred Bogom, više priznaje da je Bog njegov Spasitelj, i zahvaljuje Mu se na spasenju. Blagodari Mu što je radi nas postao čovek, što nas trpi. I kada kažem «trpi», tada imam u vidu sebe, a ne druge, mislim na svakog od nas ponaosob. Kada ja to osećam, sve mi je lakše i što više ridam zbog svoje ubogosti i pokajanja, dobijam sve više utešenja. To je tajna Crkve. Pronalazimo radost u bolu i stradanju, a ne u svetovnim zadovoljstvima. Tamo gde je bol, žalost i umor, tamo gde je Krst, tamo je utešenje. Tamo na Krstu je radost. Kako mi kažemo, «jer gle, kroz Krst dođe radost celom svetu».

Kroz podvig skrušenog pokajanja, dobijamo pravi odmor. Zvuči paradoksalno. U Crkvi, što više plačemo, više se radujemo. Ako se naučimo plaču na molitvi, duhovno ćemo se odmoriti i očistiti. Suze su duhovni ključ, koji nam otvara tajne božije blagodati. Stoga, što više plačemo, više se veselimo, radujemo, tešimo i odmaramo. Našu nadu i veru usmeravamo ka Hristu. On je naš odmor. Bez Njega, niko nam ne može pomoći da odahnemo. Na kraju se ispostavi da nas najviše tišti, ono što mislimo da nam pruža odmor. Na primer, čovek veruje da će mu bogatstvo pomoći da se oseća dobro. Ali bogatstvo je nemilosrdni i bespoštedni tiranin, u njemu nema nikakve radosti.

Ono je breme, koje uvek prati čoveka, poput senke. Neko može da veruje da će mu svetska slava pružiti olakšanje. Ali ne, ostaje isti umor, koji nas vraća na staro. Možemo se osloboditi od bremena samo uz Boga, jer sloboda se nalazi isključivo u istini koja pobeđuje smrt. Sve ostalo je osuđeno na propast i upravo zbog toga nas umara i pritiska. Muči nas neizvesnost, koja se krije iza svake ljudske tvorevine. Šta nam može pomoći? Možda zdravlje? Kakvo zdravlje, kad ni sami ne znamo šta nam se može desiti u sledećem trenutku? U današnje vreme nas muči mnogo bolesti, mnogo toga nas vreba. Pored tolikih opasnosti, teškoća, iskušenja i strahova, šta tu može biti izvesno? Izvesnost je lažno osećanje, koje živi u nama i hrani se našim svetovnim težnjama.

U Jevanđelju je napisano da će u poslednje dane na Zemlji carovati strah, a danas je glavni strah nesigurnost, malovernost i ona se svuda iskazuje. Ako nekome ispričate da vas muči neka bolest, on će vam odmah savetovati da kucnete o drvo. Možete kucati po čemu god hoćete: po drvu, po dasci, po gvožđu, po zidu, ali kad dođe trenutak da kucnete na vrata sopstvene bolesti, to neće biti lako. Kucanje ne spasava. Skrivamo se od stvarnosti, ona nas užasava. Sve nas uznemirava i to suštinski, a Hristos je Tihi Svet.

On je Božiji Svet koji nas prosvećuje i smiruje kroz predukus večnog Carstva Božijeg. Kada čovek oseća prisustvo večnog Carstva, ništa ne može da ga uplaši, ništa ne može da naruši njegov mir. On se ne boji čak ni smrti, jer za Božijeg čoveka ono ima sasvim drugo značenje. Mi jesmo ljudi, i naravno da ono što je ljudsko živi u nama, ali kao što kaže sveti apostol Pavle, imamo nadu u Hrista. Jedna je stvar, mučiti se bez nade, a sasvim druga imati nadu u Hrista. To je moćna osnova, na kojoj stojimo i koju je teško pokolebati. Ta osnova je Hristos naš Spasitelj kome se obraćamo, jer Ga osećamo kao svog. «Moj Hristos», govorili su sveti oci. Hristos Spasitelj celog sveta, vodi nas ka Bogu.

Kada je postao Čovek, doveo je ceo svet Bogu Ocu. Ako verujemo u Boga, u Hrista, bićemo nepokolebljivi. Nećemo se pomeriti ni makac pod udarima iskušenja, maloverja, poteškoća i teških vremena. Bog dopušta da se čak i sveci mogu naći u poteškoćama. Bivaju jako teške situacije kada nam na prvi pogled izgleda kao da nas je Bog napustio, kada osećamo da smo sami. Tada jedno zlo prati drugo i kao da se sve ruši, a nigde Boga na vidiku. Ne osećamo Ga, kao da nas je odbacio. Ali nam i tada ostaje čvrsto ubeđenje da je On tu.

Setimo se reči starca Josifa Isihasta koga su mučile takve pomisli: «Dobro, prihvatam sve što kažeš. To što ti govoriš može biti podkrepljeno raznim logičkim argumentima i dokazima. Ali gde je tu Bog?» Zaista, gde je Bog? Zar mislite da bi nas on ostavio u takvoj situaciji? Bog nas nikad ne napušta. I ako mi stradamo od životnih iskušenja, Bog je uvek tu uz nas. Posle, kada taj tužni period prođe, shvatićemo da je to bio deo našeg života kada nam je Hristos bio najbliži i da je to bilo duhovno najplodotvornije razdoblje. Među jadom i tugom bila je skrivena Božija blagodat, a ne među radostima. Nisu radosti loše i tada možemo zahvaljivati Bogu.

Ali ko je taj, koji usred radosti neće uzviknuti «slava Bogu»? Ali da li smo u stanju da usred poteškoća kažemo «slava Bogu, sve ide loše»? Ili «slava Bogu što bolujem, slava Bogu što umirem, slava Bogu što se sve oko mene ruši, ali bez obzira na sve slava Bogu»? Kao nekada Jovan Zlatousti, koji je ceo život slavio Boga i na kraju poslednjim dahom izrekao: «Slava Bogu za sve!». Veliko je delo slaviti Boga za sve: i za radost i tugu, i za uspehe i neuspehe, i kada sve ide od ruke i kada je teško. Ali najveći je podvig slaviti Boga u trenucima žalosti i tuge. Žalost nas čini zrelijim. Kada sve lako ide zaboravljamo Boga, svoje bližnje, svoju braću i sve ljude koji oko nas stradaju…

(Izvor: pravoslavie.ru)