Home / ZANIMLJIVOSTI / Upisao se zlatnim slovima u istoriju: Ovaj Crnogorac je u epskoj borbi ubio japanskog samuraja (VIDEO)

Upisao se zlatnim slovima u istoriju: Ovaj Crnogorac je u epskoj borbi ubio japanskog samuraja (VIDEO)

Iako nalik junačkim legendama, ova priča nije bajka, dvoboj crnogorskog poručnika i samuraja odigrao se davne 1905. godine za vreme Rusko-japanskog rata.

aleksandar-lekso-saicicFoto: politikin-zabavnik.rs

Heroj čije će ime istorija zauvek pamtiti, Crnogorac Aleksandar Lekso Saičić porazio je samuraja u dvoboju za vreme rusko-japanskog rata. Ovo je priča o tom okršaju

Priče o legendarnim katanama i sjajnim mačevaocima samurajima nadaleko su poznate. Međutim, ovo je istinita priča o ratniku sa ovih prostora koji je u dvoboju mačevima pobedio samuraja. Njegovo ime je Aleksandar Lekso Saičić.

Crnogorac Aleksandar Lekso Saičić (Vinicka, 5. avgust 1873 – Cetinje, 7. april 1911) je vasojevićki junak, rođen u selu Vinicka kod Berana. Lekso je još u ranoj mladosti pokazivao izvanredne osobine, kakve samo pravi junaci mogu imati: okretnost, lakoću, brzinu, veštinu pokreta, hitrinu, a sve to je kasnije krunisao velikom hrabrošću.

Lekso Saičić je bio kapetan crnogorske vojske, a upamćen je po neverovatnom umeću rukovanja sabljom. O veštini kojom je Lekso baratao sabljom u narodu su ostale bajke. Jedna kaže da je, na peckanje brata od strica Mila, komandanta Donjovasojevićke brigade, krenuo štapom protiv njegove sablje i začas mu izbio oružje iz ruke.

Zatim mu je, pokretom koji je malo ko od prisutnih stigao da vidi, sabljom skinuo dugme košulje ispod grla. Italijanskog učitelja mačevanja na Cetinju ponizio je u dvoboju kad mu je posle nekoliko udaraca izbio oružje iz ruke i naterao ga da pobegne glavom bez obzira, kao dokazano slab nastavnik.

Gimnaziju je završio u Dubrovniku odakle prelazi u Beograd gde pohađa Pešadisku podoficirsku školu. Nakon podoficirske škole tri godine je proveo u Crnoj Gori gde je postavljen za ađutanta Vasojevićke brigade. Kao vojnik sa željom za daljim usavršavanjem odlazi u Istanbul gde stupa u tursku vojsku kao poručnik carske garde gde službuje tri godine.

Iz Istanbula odlazi u Mandžuriju i priključuje se ruskoj vojci gde biva unapređen u čin potporučnika. U Mandžuriji ga je 1905. zatekao veliki rat između Rusije i Japana.

Tu počinje sjajna priča o njemu.

OKRŠAJ SA SAMURAJEM

Dve vojske valjale su se jedna prema drugoj. I onda utaborile pod Jun-džu-anom, u istočnoj Mandžuriji, ne tako daleko od Vladivostoka. Rusi spram Japanaca, u drugoj godini rusko-japanskog rata (1904–1905).

Po klasičnoj scenografiji, bitku je valjalo zapodenuti usred polja. Širokog, naravno. I dok su ruski stratezi i dalje tragali za najboljim putem koji bi ih odveo do pobede, posle niza neuspeha, iz suprotnog tabora izdvojio se konjanik s belom zastavom. Šta li sad pa ovaj hoće?

Komandant japanskih jedinica, preko svog izaslanika sa belom zastavom, zahtevao je od ruskog kolege da izabere jednog ratnika koji će, pre bitke, izići na dvoboj njihovom samuraju.

Ruske štablije bile su, najblaže rečeno, zapanjene. Sede glave sa epoletama nisu mogle da veruju da se Japanci i na početku 20. veka pridržavaju svog starog običaja. Većanje je dugo trajalo: ako ne pošalju megdandžiju, sramota je, a ako pak odluče da prihvate japanski izazov, – koga poslati da se suprotstavi njihovom veštom i iskusnom ratniku? Znali su da pobeda u takvom dvoboju znači veliku psihološku prednost pred predstojeću bitku.

I odluka je pala: naći dobrovoljca koji će hteti i smeti da se suprotstavi samuraju. Našli su ga odmah ili, bolje reći, našao je on njih. Čim je po logoru zaječao glas da se traži dobrovoljni zatočnik koji bi trebalo da brani čast i slavu ruskog oružja i borilačke veštine, pred šator komandanta gotovo u trku stigao je visok i mršav poručnik.

– Aleksandar Saičić iz Berana, Crna Gora – oštro je salutirao.

– Podanik knjaza Nikole, sad u službi Njegovog carskog veličanstva, spreman sam da iziđem na megdan mrskom neprijatelju – odlučan je bio Saičić.

I dok su štablije nepoverljivo odmeravale tridesetdvogodišnjeg dobrovoljca, on je pred njima stajao kao ukopan, strpljivo očekujući dalju naredbu. Visoki oficiri dugo su se nešto sašaptavali i onda odlučili da im nema druge nego da mu pruže priliku kad je već tako samouvereno zatražio a i niko drugi se još nije prijavio.

Pitomac knjaza Nikole propisno je salutirao i odmah se dao u potragu za konjem i sabljom koji bi mu najviše odgovarali. Sablju je brzo našao, od ponuđenih konja izabrao je tek trećeg. Onog koji je, na komandu jahača, umeo da krene levo pa desno, da na vreme izbegne napad neprijatelja.

U nestvarnom okruženju, nalik onom iz naših epskih pesama, Saičić je izjahao nasred polja. Uz pratnju muzike vojničkog marša. Iz suprotnog tabora, izišao je ratnik obučen u crno krzno. Strah božiji. Lekso je kasnije pričao da ga je podsećao na kakvu zlokobnu crnu orlušinu. Dvoboj na život i smrt.

Glasovi vojski utihnuli su kad su megdandžije krenule jedan na drugog. Zaprštala je zemlja ispod konjskih kopita. Onda jeka posle udara čelika o čelik. Obojica i dalje u sedlu. Potom ponovo zalet.

Namerio se junak na junaka. Pesnik je to ovako video: “Jedan drugom poletješe, K’o orlovi udariše/A sablje se zavitlaše/Prema Suncu prelivaše” Kao kakav antički hor, uzdasi vojske, čas s jedne čas s druge strane.

Onda je Saičić osetio žestok bol i nešto toplo krenulo mu je s čela u oči. Rukavom mundira uspeo je da za trenutak otre krv i vidi zloslutno sečivo tik nad glavom.

U tom trenutku Lekso Saičić munjevitom brzinom, samo njemu svojstvenom, mahnu sabljom i poseče japanskog junaka. Čuo je urlik pored uveta, pa onda urnebesno “živeo” na ruskom. Čim je samuraj pao na zemlju, njegov konj odkasao je ka japanskoj vojsci. Ovom pobedom nanet je teški moralni poraz japanskoj vojsci.

Posle pobede u dvoboju, Aleksandar Lekso Saičić postao je kavaljer Ordena Svete Ane, najvećeg ruskog odlikovanja, kao i vlasnik mnoštva drugih priznanja. Uz to, ruska vlada mu je odredila lepu svotu od četrdeset napoleona u zlatu godišnje, i to do kraja života.

U dalekoj Mandžuriji unapređen je u čin kapetana i do kraja vojne komandovao je konjičkim eskadronom Amurskog dragonskog puka. Sablja kojom je savladao samuraja danas se čuva u Vojnom muzeju u Moskvi.

Pogledajte video:


(Politikin zabavnik.rs)

 

Check Also

USKORO POČINJE SNIMANJE SERIJE: EVO KO ĆE BITI NOVI PAJA I JARE

RTS i „Telekom Srbija“ privode kraju pripreme snimanja serije radnog naslova „Vozi, kume“, koja je …