Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Čime se hvališ, čoveče, čime se toliko ponosiš? Ko god se hvali, hvali se onim što je njegovo, a ne onim što je tuđe. Šta imaš svoje čime bi se pohvalio? Šta imaš osim pozajmice koju na kraju moraš vratiti zajmodavcu?
Hvališ li se lepotom telesnom? Idi na groblje i vi di gde se izbacuje iz grada lepota telesna. Ili se hvališ očima i ustima? Ko zna koliko si puta s dosadom otirao blato sa obuće i ne misleći da su to oči i usta onih, koji su prošli putem kojim ti sada hodiš?
Il’ se hvališ bogatstvom? Aj, pomisli, čije l’ nije bilo čije l’ biti neće! Ili dragim kamenjem: dijamantima i brilijantima, rubinima i topazima, ili smaragdima ili biserima?
Kada te budu mrtva položili na daske, sasvim će ti svejedno biti da li će ti staviti oko vrata nizove od bisera ili od bukova žira; i da li će ti džepove napuniti dijamantima ili pepelom; i da li će ti telesinu pokriti kadifom ili rogozinom. Sve što si od zemlje pozajmio, zemlji se vraća, hteo ti ili ne hteo. Što se onda hvališ pozajmicom?
Il’ se hvališ slavom i vlašću i silom? Zaista, na tvoju reč sada okreću se na levo ili na desno čitave vojske, prokopavaju se tuneli, zidaju se gradovi. Ispod tvoga prozora prolaze hiljade radoznalih ljudi koji bi hteli samo da te sagledaju svojim očima, te da mogu pričati svojima kako su videli velikog čoveka.
A sutra će gamizati preko hladnoga čela tvoga stonoge i gušteri, i ti nećeš moći maknuti rukom da ih odagnaš.
Il’ se hvališ svojim delima, svojom kulturom? Čuvaj se, da ti se ne uzme pamet kao caru Navuhkodonosoru.A tu priču treba da čuješ i znaš, i da kazuješ deci svojoj i svakome kome dobra želiš.
Ta priča glasi: car Navuhodonosor sazida veliki grad Vavilon i mnoge vazdušne kule u njemu visoko do oblaka, – i uredi prestonicu svoju tako, da joj ne bijaše ravne u svetu. Jednoga dana šetaše car Navuhkodonosor po kuli svojoj, pa baci pogled po gradu Vavilonu i ispod svojih nogu i u gordosti svojoj uzviknu: Nije li to Vavilon veliki, što ga ja sazidah jakom silom svojom da bude stolica carska i slava veličanstvu mojem (Dan. 4, 29).
Pri tome car se ne seti Boga Stvoritelja, niti mu se kao vladar zahvali na pomoći, niti se ponizi pred Svevišnjim, što je dužnost svih vladara, – nego naprotiv sebe istače kao Boga nad bogovima i cara nad carevima. Ali, aj, braćo moja, šta se dogodi?
Ne da se Bog ponižavati od prašine ispod nogu Njegovih. Još su se one gorde reči careve penušale u njegovim ustima a glas dođe s neba: tebi se govori, care Navuhodonosore, carstvo se uze od tebe. I bićeš prognan između ljudi i živećeš sa zvjerima poljskim i hranićeš se travom kao goveče i sedam će vremena proći preko tebe da Svevšinji vlada carstvom ljudskim i daje ga kome hoće.
A ono što se dalje dogodilo zaista je strašno i za kazivanje. U tome času gordi car Navuhodonosor siđe s uma i odbeže u goru, i življaše u gori kao zver među zverovima, za čitavih sedam godina. I jeđaše travu kao goveče, i naraste mu dlaka po telu i nokti kao u ptice.
I, tek, posle sedam godina povrati mu se um njegov, te on kao drugi čovek ponizi se pred Gospodom Bogom i pokloni se Njegovoj sili i Njegovom veličanstvu. I dalje do smrti carovaše skrušena srca kao sluga Boga jednoga i živoga.
Ali, reći ćete vi, to je tako daleko od nas; to je bilo pre dve i po hiljade godina; šta to ima zajedničko s nama?
O, braćo moja, umrećemo svi, i ja moram da vam govorim istinu. Zaista imate pravo, to se dogodilo pre dve i po hiljade godina u dalekoj zemlji Vavilonskoj. Ali to se ponovilo i juče, i to se događa i danas usred Evrope; usred Evrope krštene, žalosti naša!
Posilili se ljudi. Pogordili se zbog dela ruku svojih; zbog svojih gradova, drumova, železnica, parobroda, parnih plugova, električnih mašina, podzemnih i podvodnih i vazdušnih mašina, pogordili se veoma.
I uzdigli sebe iznad Boga Svevišnjega, i počeli obožavati sami sebe i svoju kulturu, dela ruku svojih. Aj, braćo, novi Navuhodonosori digli nas iznad prestola Božjega; novi Vavilonci opijeni smrdljivim mirisom novog Vavilona.
I Bog im uze pamet. I poludeše. I podeliše se. I udariše jedni na druge.
I proliše krv bez mere i počiniše bezakonja bez broja. I baci ih Svevišnji u prašumski mrak među skotove, jer ispovedahu da nisu od Boga Svevišnjega, nego rod skotovski, zverski i majmunski.
I evo sada se hrane hranom zverskom; pasu travu i nokti im rastu kao u zverinja i u ptica. Dokle, Gospode?
Dokle se ne ponize i ne priznaju kao car Navuhodonosor da Svevišnji vlada carstvom ljudskim i da ga On daje kome hoće. Braćo moja, no ovi Vavilonci bili su zaludeli i nas Srbe i od Hrista odvojili. Zato sad idemo sa povezanom glavom i privijenim ranama.
Pitanje je za nas od životne važnosti: hoćemo li i dalje sa Vavilonom ili sa Hristom? Hoćemo li sa kulturom ili sa Bogom i dušom? Birajmo, ali pazimo da ne izberemo jučošnje. Bogu našemu slava navek. Amin.
(VLADIKA NIKOLAJ -KROZ TAMNIČKI PROZOR, PORUKE SRPSKOM NARODU IZ LOGORA DAHAU)
