Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Život je poput putovanja u vozu. Ljudi ulaze i silaze. Za nekih zaustavljanja znaju se dogoditi prijatna iznenađenja. Čovek proživljava sretne trenutke, ali ima i nezgoda, nesreća, žalosti.
Kad se rodimo i kročimo u voz, susrećemo se sa ljudima za koje mislimo da će nas pratiti tokom celog našeg putovanja.
Na primer, naši roditelji …
Nažalost, istina je sasvim drugačija. Kadli-tadli oni će sići s voza i ostaviti nas bez svoje ljubavi, svoje nakolonosti, nežnosti, bez svoga prijateljstva i svoga društva.
Međutim, u voz će unići druge osobe koje će nam biti veoma važne.
To su naša braća i sestre, naši prijatelji i ljudi koje susrećemo te koje ćemo zavoljeti u svome životu.
Mnoge osobe koje ulaze gledaju na putovanje kao na kratku šetnju.
Drugi pak na svojoj vožnji kroz život nalaze samo žalost i tugu. Ali ima i onih koji su u vozu za vožnje uvek nadohvat ruke te spremno pomažu onima kojima treba pomoć.
Mnogi nakon svoga silaska s voza ostavljaju iza sebe trajnu čežnju. Mnogi nas sunovraćaju u duboku nevolju. Mnogi ulaze i silaze a da ih nismo ni zapazili.
Čudi nas što su mnogi putnici koji su nam najdraži negde u nekom drugom vagonu. Ostavljaju nas same u tome odsječku našega putovanja. Naravno da nas to ne sprečava uzeti na sebe tegobe putovanja i samoće, potražiti ih te se pokušati smestiti u njihov vagon.
Međutim, na našu žalost ne možemo sesti uz njih. Mesto je pored njih već neko drugi zauzeo.
I takav je život. Prepun izazova, snova, maštanja, nadanja, prepun sastanaka i rastanaka, bez ponovnog sastanka. I nikad se ti trenutci neće vratiti. Pokušajmo od svoga putovanja kroz život učiniti najbolje što možemo.
Pokušajmo sa svima u vozu biti u miru. Pokušajmo u svakome od njih videti ono najbolje što je u njima.
Setimo se i toga da na svakome odsječku životnog koloseka neko od saputnika može ‘iskliznuti’ te da treba naše razumevanje i simpatije.
I mi ćemo možebit ‘iskliznuti’ s koloseka. I verujemo da će se neko naći ko će nas razumeti.
I najveći misterija putovanja što ne znamo kad ćemo mi napokon sići s voza. Isto tako ne znamo ni kad će naši saputnici sići. Pa ni za one koji sede tik uz nas.
Biću veoma tužan i žalostan kad moradnem sići zauvek s voza. Verujem da će veoma boleti rastanak s nekim prijateljima koje sam susreo za vreme putovanja i koji su mi postali dragi.
Veoma će me ražalostiti što ću morati ostaviti svoju decu same. Međutim, gajim nadu da će doći i glavni stanica. Tada ću videti kako svi oni pristižu, sa svom prtljagom što je za ulaska u voz nisu imali. To će me silno radovati.
Usrećit će me činjenica te pomisao da sam im pomogao povećati putnu prtljagu te da sam u nju stavio prave sadržaje.
Trudimo se i nastojmo da imadnemo srećno putovanje te da se na kraju sva muka stostruko isplatila. Pokušajmo da pri silasku sa voza ostavimo prazno sedište koje budi u ostalim putnicima što nastavljaju putovanje čežnju te lijepa i prijatna sećanja.
Svima želim srećno i prijatno putovanje!
