Ruski analitičar otkriva: Protesti po Srbiji zasad su u funkciji vežbanja za prave antivladine nastupe

Piše: Petar ISKENDEROV, Fond strateške kulture

DEMONSTRACIJE koje u Beogradu i drugim srpskim gradovima traju evo već više od mesec dana sa različitim stepenom intenziteta, daju osnova da govorimo da je u zemlji došlo do nove društveno-političke pojave.

Po nizu karakteristika, ta pojava ima određenu analogiju sa antivladinim istupanjima u drugim zemljama istočne Evrope, a takođe i na širem prostoru bivšeg SSSR-a, Bliskog Istoka i Severne Afrike, međutim, ne manje važne su nove crte i osobenosti ove pojave u Srbiji.

Šta spaja sadašnje nastupe u Srbiji sa raznovrsnim „majdanima“ i „obojenim revolucijama“?

Pre svega, to je aktivno korišćenje resursa interneta za prethodnu razradu mesta okupljanja, maršrute kretanja i karakter nastupa i zahteve govornika. Zahvaljujući tome, učesnici protesta uspevaju da održe neophodan nivo svoga prisustva na ulicama srpskih gradova, počevši od 3. aprila – datuma objavljivanja preliminarnih rezultata predsedničkih izbora u Srbiji.

Druga ne malo važna činjenica je široka teritorijalna pokrivenost manifestacija. Do ovog trenutka, u uličnim akcijama u Srbiji već su uzeli učešće prema raznim ocenama, ukupno između pedeset i sto hiljada ljudi. „Protestni marševi“ održani su u svim srpskim krupnim gradovima u Beogradu, Nišu, Novom Sadu, Kraljevu, Kragujevcu, Čačku, Novom Pazaru, Zrenjaninu, Somboru, Subotici, Valjevu.

Već sada se može utvrditi da su sadašnje protestne akcije postale najkrupnije u čitavoj novijoj istoriji Srbije – u svakom slučaju posle „buldožer revolucije“ 2000. godine.
Na kraju, učesnici manifestacija u svojoj većini su nastrojeni protiv sadašnje vlasti u Srbiji, na čelu sa Aleksandrom Vučićem, pobednikom na izborima od 2. aprila.
Međutim, na tome se završava analogija sa događajima i modelima koji su postojali u drugim zemljama i počinje čisto srpska specifičnost koja se projavila u proleće 2017. godine.

Kao prvo, sadašnje protestne manifestacije u Srbiji ne uklapaju se u tradicionalni geopolitički koordinantni sistem Istok-Zapad. Čak je i tako tendenciozno izdanje kakvo je

„Ukrajinska pravda“, bilo prinuđeno da prizna svoj neuspeh u pokušajima da se u delovanju protestujućih pronađe i neki antiruski vektor: „Ništa manje važno pitanje je – spoljnopolitički vektor protesta.

I ovde je sve veoma složeno. Sa jedne strane, zahtev časnih izbora je tipično zapadni diskurs. Međutim, svoju podršku protestvujućim izrazili su i otvoreno proruski političari Vojislav Šešelj iz SRS i Boško Obradović iz desnog pokreta Dveri“ – priznaje ukrajinski časopis i dodaje: „Oba lidera predsedničke trke su u velikoj meri proevropski, no, istovremeno ni u kom slučaju ne i antiruski“. [Hto ne skače, toй Vučič. Za щo stoїtь „serbsьkiй Maйdan“]

Pored toga, među lozinkama „srpskog Majdana“ praktično nema poziva vlastima Srbije da naprave konačan geopolitički izbor između Zapada i Istoka, između Brisela i Moskve, a u opozicionoj politici se aktivno razrađuje verzija o tome da je u organizaciji kampanje protesta koja traje evo već više od mesec dana, deset miliona evra uložio niko drugi nego Džordž Soroš.

Kao drugo, protest nosi maksimalno „obezličen“ karakter sa tačke gledišta učešća u njemu prepoznatljivih političkih figura. Organizatori su ranije nazvali svoju akciju „Majdanom bez političara“, istaknuvši svoju težnju da se distanciraju od uticaja bilo koje političke partije. Pritom veoma sumnjivo izgledaju političari koji pokušavaju da optuže Vučića u pokušajima da formira izvršnu partijsko-političku vertikalu, koristeći postojeću u zemlji vladajuću koaliciju na čelu sa Srpskom naprednom strankom – koja je ranije, kao i sam Vučić, pobedila na izborima.

 

Pored toga, od samog početka proteste podržava bivši opunomoćenik za ljudska prava Saša Janković, koji je zauzeo drugo mesto na predsedničkim izborima u Srbiji – a on se nikako ne može smatrati kao potencijalni lider ujedinjene srpske opozicije.

Kao treće, od samog početka je problematično izgledala mogućnost dostizanja glavnog cilja protesta – ukidanje rezultata prvog kruga predsedničkih izbora i sprovođenja ponovnog glasanja. Sami učesnici akcije tvrde da su pronašli „potencijalnu“ krađu glasova u korist Aleksandra Vučića, u iznosu od 319 hiljada.

Međutim, čak i ukoliko je to tako – teško bi preraspodela takvih glasova mogla da stavi pod sumnju rezultate predsedničkih izbora, pošto je Vučić prevazišao Sašu Jankovića sa mnogo većim preimućstvom: 2.012.788 glasova Vučića protiv 597.728 glasova Jankovića. [Republic of Serbia – Republic Electoral Commission]

Kao četvrto, u sadašnjim protestnim akcijama u Srbiji u mnogo većem stepenu nego za vreme antivladinih akcija u zemljama bivšeg SSSR-a ili u drugim vrućim tačkama „majdanskog areala“, prisutan je socijalno-ekonomski faktor. Među parolama koje su se čule pred zdanjem Narodne Skupštine Srbije, najveću popularnost imaju takve: „Narod gladuje – elita se raduje“ ili „Zaboravljene izbeglice“.

Što je karakteristično – čak i sami srpski mediji ne mogu da se razaberu u protivurečnim prožimanjima parola. Na primer, beogradski časopis „Politika“ citirajući čisto socijalno-ekonomske parole, tu odmah izjavljuju da učesnici demonstracija „izražavaju svoje nezadovoljstvo rezultatima izbora“.

[Protest nastavljen posle uskršnjeg „zatišja”] Prema raspoloživim informacijama, upravo krajnje nejasni zahtevi i odsustvo jasnog geopolitičkog diskursa omogućavaju organizatorima akcija da tako dugo vreme podržavaju određeni gradus napetosti bez bilo kakvog realnog političkog sadržaja i šansi na revidiranje rezultata predsedničkih izbora.

U privatnim besedama učesnici akcija u Beogradu navode najrazličitije no obavezno specifične i lične razloge, zbog kojih su se oni u ovoj ili onoj etapi pridružili protestima – od želje da njihova deca posle završetka univerziteta ne jure posao bežeći izvan zemlje, do težnje da organizuju manifestaciju koja će se poklopiti sa odlaskom na meč popularnih beogradskih fudbalskih ekipa „Partizan“ i „Crvena Zvezda“.

Jasno je da ovakvi motivi nemaju ništa zajedničko sa klasičnim „majdanima“ i „obojenim revolucijama“.
Međutim, realna pretnja destabilizacije situacije u Srbiji ipak postoji – i povezana je upravo sa samom činjenicom razrade modela operativne mobilizacije društvenih snaga na antivladinim i antidržavnim nastupima.

Posebno – u uslovima očuvanja zapadnog pritiska na Srbiju u ciljevima „obrta“ spoljnopolitičkog vektora zemlje jednoznačno na Brisel.

Dnevni red sličnog pritiska ostaje maksimalno širok – od prisajedinjenja Srbije antiruskim sankcijama do priznanja nezavisnosti Kosova i kretanja crnogorskim putem pristupanja u NATO pakt. I ako novi predsednik zemlje Aleksandar Vučić i vlada naprednjaka postanu u očima rukovodstva EU i NATO pakta nedovoljno gipki – tada se „srpski majdan“ može u svakom trenutku rasplamsati u njegovom tradicionalnom antidržavnom obliku.

(Fond strateške kulture)