RUSI SPREMAJU PREVENTIVNI UDAR NA UKRAJINU: Moskva neće dozvoliti „HRVATSKI SCENARIO“ U DONBASU!

Povodom Porošenkove posete Sjedinjenim Američkim Državama administracija ukrajinskog predsednika je, kao što se moglo i očekivati, izdala gomilu bravuroznih saopštenja o tome kako se pripremaju „vrlo važne odluke” između Vašingtona i Kijeva.

Sa druge strane, neki ukrajinski mediji su skrenuli pažnju na formalnost i ispraznost Trampovog sastanka sa Porošenkom.

Pa ipak, pojedine teme koje je ukrajinsko rukovodstvo pokrenulo u Vašingtonu imaju određenog smisla. Na primer, šef ukrajinskog Generalštaba Viktor Muženko je u prvom susretu sa novim šefom Pentagona Džejmsom Metisom po ko zna koji put zamolio da se Ukrajini dostavi „letalno oružje”, a Porošenko je po povratku iz Vašingtona najavio da će SAD „do oktobra” doneti odluku o isporuci „odbrambenog oružja” Kijevu. Doduše, Porošenko je poznat po svojoj sklonosti da sve preuveličava (blago rečeno).

U međuvremenu se u Donbasu ponovo razbuktava oružani sukob. „Žitno primirje” koje je sklopljeno 24. juna radi žetve pšenice već prve noći su prekršile ukrajinske oružane snage raketiranjem snaga samoodbrane LNR.

U tom kontekstu se pojavila informacija da su jedinice oružanih snaga Ukrajine na liniji razdvajanja neplanirano zamenjene „dobrovoljačkim”, tj. kaznenim bataljonima (poput bataljona „Ajdar”) koji su 2014. i 2015. godine intenzivno ratovali protiv civilnog stanovništva Donbasa.

A inicijator ratne histerije i sekretar ukrajinskog Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu Aleksandar Turčinov izjavio je da se vrše pripreme za proglašavanje ratnog stanja na jednom delu teritorije Ukrajine umesto „Antiterorističke operacije” (ATO) koja je već svima dosadila.

Sve to upućuje na misao da će Porošenko uoči starta svoje predsedničke kampanje pokušati da vrati Donbas silom, dogovorivši se o tome prethodno sa Evropom i Amerikancima, od kojih će zvanično dobiti oružje. Šta Rusija može preduzeti u tom slučaju?

Ukoliko se pojave pouzdane informacije o pripremi agresije usmerene protiv civilnog stanovništva Donbasa sa ciljem da se unište DNR i LNR, ne treba isključiti mogućnost da Rusija izvrši preventivno raketiranje vojnih jedinica Ukrajine.

Drugim rečima, može biti sprovedena svojevrsna „operacija primoravanja na mir” poput one iz 2008. godine u Gruziji, kada je ruska vojska primorala na mir Mihaila Sakašvilija, koji je takođe bio neobuzdani evroatlantski maštar, a danas se uglavio među ukrajinske opozicionare.

U Kijevu se odavno rado govori o „hrvatskom scenariju povratka Donbasa”. Porošenko i njegovo okruženje sanjaju o takvoj operaciji. Kijevski lider se može upustiti u sličnu avanturu ukoliko budu uspešni pregovori o isporuci oružja, potpunom ignorisanju sporazuma iz Minska i prećutnoj evropskoj saglasnosti. Međutim, tada sa ruske strane u igru mogu ući neočekivani akteri.

Gde su granice moguće „preventivne reakcije” Moskve? To je pitanje o kome odlučuje politički, a ne vojni vrh. U političkom smislu Rusiju može interesovati samo istorijski deo Ukrajine sa leve strane Dnjepra, od Harkova do Hersona.

Moskva se u Ukrajini suočava sa odvraćanjem kolektivnog Zapada, i bolje je da se to odigrava na obali Dnjepra, nego na granici sa Belgorodskom oblašću.

To je sasvim normalna reakcija svake velike države kao nosioca civilizacije usmerena na zaštitu sopstvenog životnog prostora.

Opisani scenario svakako nije nikakvo uputstvo po kome treba dejstvovati, ali je očigledno da se on razmatra kao jedna od mogućih varijanti koja bi se mogla realizovati u krajnjem slučaju. Ako Kijev želi da spreči takav scenario, on mora sesti za pregovarački sto sa predstavnicima DNR i LNR i ispuniti famozni „sporazum iz Minska”.

U ovom trenutku Evropa ima dosta dobru „polugu” za vršenje pritisaka na Ukrajinu u vidu mogućnosti da obustavi važenje bezviznog režima. Ta „poluga” bi dobrodošla ako bi se Brisel iznenada zainteresovao za uspostavljanje pravog mira u Donbasu.

Prethodno bi Nemačka i Austrija (koje su se oštro usprotivile novom paketu američkih antiruskih sankcija) mogle ponuditi novi format za razmatranje realizacije sporazuma iz Minska, dok to nije učinio neko drugi.

(Oleg Bondarenko, Ruska reč)