DESET MILIONA MRTVIH U SEKUNDI: Razgovor koji bi američki establišment voleo da sakrije

Komentator austrijskog dnevnika „Prese“ piše da američkom predsedniku Trampu možda i nije toliko stalo do poništenja nuklearnog ugovora s Iranom, već se ne miri s činjenicom da ga je potpisala prethodna administracija Baraka Obame.

Problem je ponos, demonstracija snage. „Kada bi se samo našao način da sada Tramp ponovo da zeleno svetlo za ugovor, kao, dila nije ni bilo dok ga on nije priznao“, prenosi reči ovog komentatora RTS.

Plus, u pesimističkom nastavku te misli, kada se time ne bi povredilo međunarodno pravo, i kada bi Rohani, takođe zabavljen demonstracijom snage za domaću upotrebu, pristao da bude deo legalističke farse.

Reaktivna mustra je sledeća: Vašington je propustio priliku da se ozbiljnije pozabavi Severnom Korejom zato što je najviše energije trošio da zaustavi Iran, kako on ne bi postao ono što su Izrael, Indija i Pakistan, nuklearne zemlje bez NPT-sidra.

U međuvremenu, Severna Koreja ima bombu, a dil s Iranom je na putu suspenzije.

Pre desetak dana se na jednom bečkom prijemu vodio sledeći neobavezni razgovor između američkog diplomate i pozvanih novinara:

Novinar: „Zašto ne pregovarate dalje s Pjongjangom?“
Druga strana: „Zato što je međunarodna zajednica već sve probala i nije se pomerila. Pjongjang ostaje otporan na sve argumente“.
Novinar: „Zašto se onda ne jurne vojno, blickrig, pa šta bude, da se čitav svet i ti gladni ljudi tamo oslobode jednog opasnog diktatora?“

Druga strana: „Zato što bi on onda bacio atomsku bombu na Seul, deset miliona mrtvih u sekundi“.
Novinar: „Zašto onda ne pregovarate dalje s Pjongjangom?“
Druga strana: „Zato što je međunarodna zajednica već sve probala i nije se pomerila. Pjongjang ostaje otporan za sve argumente“.
Novinar: „Zašto se onda ne jurne…?“

Zato.

Uglavnom zato što jedina supersila na svetu počinje da deluje kao da je izgubila svaku moć praktičnog kompromisa, čak i u svoju korist. Još jedini princip kojeg se drži jeste insistiranje na maksimizaciji u sitnim detaljima, dok se velika slika sve češće otima vašingtonskim stratezima.

Gornji razgovor nije vođen s osobom koja ima bilo kakvu moć aktivnog uticaja na američku politiku. On, međutim, poseduje relevantnost zato što odslikava odnos američkih vladajućih struktura prema tuđim bombama: razgovor s Pjongjangom je neprihvatljiv jednako kao i deset miliona pobijenih Južnokorejaca.

Konsekventno, to bi značilo da Vašington radi na nekom trećem rešenju, onom između nula i deset miliona žrtava.
Ili to, ili da Kina počne da igra pozitivniju ulogu u svom regionu, onako kao što se to po duhu dokumenta iz 2015. očekuje od Teherana u njegovom.

(Mediji)