Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
U danima petooktobarskog prevrata 2000. godine, kada je padao Milošević, sa Zoranom Đinđićem sam se video nekoliko puta, na njegovo insistiranje. Sa mnom je najviše kontaktirao preko Dušana Spasojevića, koji je sa svojim ljudima i Čumetom uvek bio oko njega…
Ovako, između ostalog, Milorad Ulemek Legija, pukovnik JSO, formacije poznatije kao “crvene beretke”, opisuje svoju ulogu u događajima kada je DOS došao na vlast u Srbiji.
Srpski telegraf objavljuje najzanimljivije delove Legijine istine o 5. oktobru. Ulemekove reči prenosimo integralno…
Duća traži kontakt
U prvoj polovini septembra 2000. godine Dušan Spasojević je tražio kontakt sa mnom i to posredstvom Aleksandre (Legijina supruga – prim. aut.), premda je to mogao da uradi i drugačije, ali valjda je išao na sigurno jer su se on i Aleksandra poznavali i bolje i duže nego on i ja.
Pričali smo, a o čemu drugom nego o izborima. Pitao me je za mišljenje: šta i kako. Nisam se tada mnogo otvarao. Kada je video da ne može da me otvori, onda je ispalio konkretno pitanje: da li bih pristao da se vidim sa Đinđićem? Tajno, nakratko. Odbio sam. To je bilo zato što sam znao da ne može ostati tajna. Barem ne za službu.
3. Prvi sastanak – Čume sa puškom ispred Skoletovog džipa
Pre polaska sam popio tri red bula da bih odagnao pospanost i umor. Sastanak je ugovoren na vrhu Dobrinjske ulice. Bila je to jedna slepa ulica, koja je išla pored Skupštine Srbije i završavala se trotoarom. Parkirali smo se kod bioskopa “Odeon”. Izašao sam i krenuo sam. Negde na polovini puta su me čekali Dušan i Čume, u rukama su imali puške.
Kada smo došli do vrha ulice, tu je stajao džip, kasnije sam saznao da je to onaj koji je Skole naručio pre nego što je ubijen. Krajičkom oka sam uočio Nikolu Sandulovića, za koga sam znao da je u Đinđićevom obezbeđenju. U tom trenutku mi je Čume, koji je nešto vikao, bio potpuno smešan. Nikolu sam poznavao još iz klinačkih dana i znao sam da bi Čumeta mogao da nosi samo sa svoja dva prednja zuba. Zato sam rekao Čumetu da malo smiri doživljaj.
Otvorili su mi zadnja vrata džipa. Đinđić je sedeo naslonjen na suprotna vrata. Na vozačevom sedištu je sedeo Dragoljub Marković. Đinđić ga je zamolio da izađe. Ono što sam odmah primetio u Đinđićevim očima bio je strah, kakav sam mnogo puta prepoznavao i kod mnogih drugih ljudi. Nije to bio strah od mene niti od ovog susreta. To je bio strah od onoga što se desilo u proteklih dvadesetak sati. Strah od onog što je učinjeno. Strah od nepoznatog.
– Ja sam Milorad – pružio sam mu ruku.
– Zoran – odgovorio mi je i široko se nasmejao.
Ćutali smo nekoliko sekundi.
– Šta se dešava – probio je on prvi nastalu tišinu.
– Dešava se to da je sve otišlo u ku*ac. Razjebali ste celi sistem i Milošević je totalno aut – odgovorio sam, gledajući ga pravo u oči.
– I šta sad – pitao me je.
– Pre nego što ti odgovorim, moram da te pitam nešto.
Klimnuo je glavom.
– Da li si ti insistirao na ovom našem viđenju?
Gledao me je malo začuđeno.
– Pitam te jer ne bih želeo da bilo ko zloupotrebljava celu ovu priču.
– Ne razumem.
– Vidi, ne bih voleo da su ovi, koji su meni preneli poruku da si tražio da se vidimo, sami to smislili. Meni kažu da si ti tražio da se vidimo, a tebi da sam ja tražio i tako iskoriste celu ovu situaciju praveći poene za sebe.
– A to, pa ne, ja sam tražio kontakt, ali dobro razmišljanje, nisam mislio da bi neko to zloupotrebio na takav način.
Kako dalje govori Legija, Đinđića je najviše interesovalo da li će bilo ko intervenisati protiv nove vlasti koja se uspostavljala: JSO, policija, Vojska… Ulemek ga uverava da se to neće desiti i na kraju obećava da će se JSO postaviti između Vojske i naroda ako Pavković ipak organizuje neku intervenciju vojnih snaga.
– Reč – pita Đinđić.
– Reč – kaže Legija i rukuju se.
Drugi susret: Zoran je spavao kod Bagzija u kući
Mozgao sam, preturao po glavi šta bi moglo da se dešava, a da ja to ne znam. Onda je on nastavio.
– Vojska je juče i noćas dovukla neke silne jedinice gore na Banjicu.
Sada sam se ja zamislio: ili je Pavković uzeo stvari u svoje ruke, pa je hteo da uradi ko zna šta, ili ih opasno neko plaši i loži puštajući im ovakve priče.
– Dobro, nema mesta panici, ništa krupno ne može da se desi, a da ja za to ne znam. Ti se, Zorane, malo primiri, pa ćemo se čuti oko podne. Je l’ imaš gde da se skloniš – pitao sam ga.
– Imam, već nekoliko noći spavam ovde u Surčinu. A ovi – pokazao je prema prozoru – momci iz Surčina brinu se da se ne dogodi nešto nepredviđeno.
Nisam osetio trenutak kada me je savladao san. Jedva sam čuo zvonjavu mobilnog. Pogledao sam na sat, bilo je tačno pet sati. Javio sam se. Bio je to Dušan Spasojević. Samo mi je rekao da moramo hitno da se vidimo. Sa Dušanom sam se sreo na istom onom mestu na kome smo se videli i prvi put, kada je pokušavao da nešto izvuče iz mene.
Kum Luković je bio s njim. Zapravo, Kum je uvek bio s njim. Rekao mi je da je Đinđić tražio da se hitno vidimo. Krenuli smo prema Surčinu. Dovezli su me do neke kuće u Surčinu. Đinđić je već bio tamo. Sedeo je u nekoj maloj kuhinji i pio kafu. Videlo se na njemu da je umoran. Oči su mu bile crvene, kao da je plakao.
Pomislio sam kako ni ja ne izgledam bolje. Neki momak me je pitao da li bih želeo kafu. Zamolio sam ga za čaj ako mu nije teško. Kasnije se ispostavilo da je to bio Dejan Milenković Bagzi i da smo se nalazili u njegovoj kući. Pitao sam Đinđića šta se to desilo.
– Nije se još ništa desilo, ali se nešto sprema.
Treći susret: Đinđić, Čeda i gomila oružja
Vozio sam kola i negde kod Lisičjeg potoka zazvoni mi je mobilni telefon. Na vezi je bio Dušan. Taj se baš navrzao, pomislih. Javio sam se.
– Onaj što si se s njim video pita da li može da se opet vidite?
– Gde – pitao sam.
– U Skupštini grada.
Uputili smo se ka Skupštini grada. Ispred ulaza sačekuje me Čume, on nas vodi gore na sprat. Ulazimo u jednu kancelariju u kojoj sede Đinđić i Čeda, vidim i Dušana i Kuma pored prozora. Đinđić mi prilazi i pozdravljamo se. Onda kaže svima da izađu napolje. Đinđić mi objašnjava kako se nekako mora uspostaviti kontakt s policijom i da bi ona trebalo da bar svojim prisustvom uspostavi nekakav red. Objašnjava mi da se u toku noći desilo mnogo krađa i da su gotovo svi izlozi do Trga republike polupani i pokradeni.
Savetujem mu da prvo isteraju sve komunalne službe na ulicu i da počnu da čiste sav ovaj krš. To će odmah uticati na narod. Jer ovako razvaljene ulice stvaraju lošu atmosferu i osećaj da i dalje vlada anarhija. Potom, da jedna delegacija ode u MUP na dogovor.
Đinđić sve zapisuje na nekom parčetu papira. Ulazi Čeda i govori mu da je vreme da se vide s nekim ljudima. Izlazimo iz kancelarije i on nas prati do dole. U malom holu, kod sporednog ulaza, vidim da su vrata neke prostorije otvorena, a unutra puno oružja. Ulazim i sve mi liči na neki vojni magacin. Ima tu svega: zolja, PKT i bombi, najviše automatskih pušaka.
– Iz Majke Jevrosime – kažem i okrećem se Đinđiću i Čedi, koji stoje u holu i deluju kao da im je neprijatno.
Četvrti susret: Pavković loži Đinđića
Bio sam mrtav umoran. Već tri dana sam spavao u epizodama. Zavukao sam se u kancelariju i srušio na vreću za spavanje. Ali nije mi se dalo. Oko pola šest zazvonio je moj mobilni. Bio je opet Dušan.
On kao da se pretplatio za ove rane pozive. Sada je već bilo očigledno da je on bio veza između Đinđića i mene. Našli smo se na auto-putu, u blizini aerodroma. Ponovo su me odveli u Surčin. Ovog puta u kuću Dragoljuba Markovića, Đinđićevog kuma. Tamo sam zatekao Đinđića i Čedu, koji su doručkovali. Čim sam seo i popio gutljaj čaja, Đinđić mi je rekao da je Pavković dobio od Miloševića nekakav spisak, na kojem su bila imena svih iz DOS i još neka, i naredio mu da svi oni budu likvidirani. I pitao me je da li ja znam nešto o tom spisku. Gledao sam ga preko ruba šoljice. Izgleda da su ovo igre bez granica. Zajebanciji nije bilo kraja.
– Po mom mišljenju, to je čista patka – rekao sam i nastavio da srčem čaj.
I kako se to kasnije ispostavilo, i bila je. To je bio samo jedan od Pavkovićevih “izuma” ne bi li i on sebe predstavio u nekom svetlu.
Peti susret: Poklonio sam mu beretu
Kupao sam moju malu devojčicu kada mi je žena rekla da se javim na telefon. Naravno, bio je to Dušan Spasojević, “portparol” i glavna veza Demokratske stranke sa mnom i službom. Rekao mi je da bi trebalo da se vidimo i da se nađemo u Skupštini grada. Đinđića i Čedu smo zatekli u malom holu na ulazu. Đinđić me je pitao da li postoji mogućnost da njega obezbeđuju pripadnici JSO.
– Poslaću ti nekoliko momaka koji su ranije bili u gardi. To su sve sposobni momci koji su prošli sva ratišta i neće prezati ni da se bace na metak. Siguran sam da ćeš biti i zadovoljan i zaštićen – kažem.
Složio se sa ovim. Na rastanku sam mu poklonio svoj pištolj bereta. On mi je rekao da ne nosi oružje.
– Ne moraš da ga nosiš, ali neka ti stoji negde nadohvat ruke. Zlu ne trebalo. Jebena su ovo vremena.
Zahvalio mi se i mi smo otišli. Momci koje sam planirao da pošaljem Đinđiću kao ispomoć za obezbeđenje prihvatili su to sa zadovoljstvom. Njih šestorica su se već sutra javila na novi posao. Međutim, to je bilo kratkog daha, Čume i Dušan nisu mogli da istrpe da budu potisnuti u stranu.
(Republika)
