Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Obnovljeni duh Austrougarske prvi put se pojavio 1989. godine, kada je naslednik dvojne monarhije Oto fon Habzburg s velikom počastima primljen u Budimpešti. Domaćini su mu čak predložili, s obzirom na popularnost u narodu, da učestvuje na predsedničkim izborima, što je prestolonaslednik odbio.
Ideja obnove Habzburške monarhije potom je prešla na stranice štampe i ekrane medija, tako što se javnost povremeno podsećala da bi njena obnova donela nove perspektive regionu. Međutim, oglašavali su se i protivnici, ističući koliko je Habzburška monarhija nanela zla, posebno slovenskim narodima.
Najnovije svedočanstvo da se radi na obnovi Austrougarske monarhije došlo nam je iz Vatikana, gde je vodeći list Svete stolice, „Oservatore Romano“, posvetio značajnu pažnju pitanju preuređenju Evrope posle Prvog svetskog rata i štetnim političkim posledicama koje su iz toga proistekle. Naravno, ovo nije prvi put da vatikanski list razmatra geopolitička pitanja.
Praksa Vatikana je da opisuje sadašnjost i kreira program za budućnost, uzimajući primere iz prošlosti. Kada, dakle, predstavnici Svete stolice ili rimokatolički novinari pokrenu istorijske teme, uvek je interesantno dešifrovanje poruka koje šalju svetu.
Ovaj put su poslali jasnu poruku da žele da vide obnovljenu Austrougarsku monarhiju, jer se Evropska unija odrekla tradicionalnog (hrišćanskog) morala i rimokatoličke crkve i vere u korist okultne multireligioznosti, koja je uvela evropske države u ekonomsku krizu i raspad pa sve više zemalja želi da izađe iz Unije.
ZAGLUŠUJUĆI NEUSPEH
Vatikanski list je, dakle, posvetilo pažnju Pariskoj konferenciji koja je započeta 100 godina ranije u francuskom glavnom gradu nazvavši je „istorijom zaglušujućeg neuspeha“. Odluke koje su tamo donesene pretvarane su u pepeo, jedna za drugom, pri čemu su Čehoslovačka i Jugoslavija poslednje uništene „kreacije“ Pariske konferencije, sve posle raspada „komunističkog bloka“. Treba dodati da je većina odluka ove konferencije bila brzo poništena logikom političkog razvoja u narednih 20 godina. Postoji nekoliko razloga za to.
Prvo, mesto održavanja samita velikih sila bilo je pogrešno odabrano, jer je Pariz u to vreme „bio ispunjen antinemačkim osećanjima“. Drugo, iznenadna odluka američkog predsednika Vudroa Vilsona, koji „nikada nije bio u Evropi i nije poznavao političke prilike u njoj, pri čemu, navodno, nije imao ni iskustva u međunarodnim pregovorima“, da predvodi američku delegaciju bio je katastrofalan spoljnopolitički potez.
Rezultat toga je bio da je Vilson podlegao uticaju francuskog predsednika Klemansoa. Treće, usvojene su, prema mišljenju vatikanskog lista, apsurdne odluke, kao što je uključivanje Čeha, Slovaka, Slovenaca i Hrvata među pobednike, iako su bili lojalni deo poražene Austrougarske , sve do poslednjih dana rata, pri čemu su proglasili svoju nezavisnost tek 28. oktobra 1918, sedam dana pre primirja.
Međutim, glavna poruka koju pokušavaju da prenesu vatikanske novine jeste da je najvažnija greška bila eliminacija Habzburške imperije i „stvaranje niotkuda“ novih istočnoevropskih država. Posebno je uočljiva „ludost“ takozvanog Gdanjskog koridora stvorenog u Poljskoj koji je uništio teritorijalni integritet Nemačke, što je bilo „protiv sve geopolitičke logike“. Međutim, Sveta stolica je predvidela da će Istočna Evropa bez „velikog habzburškog okvira“ postati žrtva svojih najjačih suseda, zaključuje publikacija.
U kontekstu modernih procesa koji se danas odvijaju u EU može se reći da je Vatikan dosledno podržao ideju o ujedinjavanju evropskih država u EU, verujući da će bez integracija ovaj deo sveta opet biti uvučen u konfrontacije. I to je neporeciva činjenica. Ali Sveta stolica više ne veruje u sposobnost EU da obezbedi jednakost svih svojih država članica. „To znači da bi, definitivno, kustosi trebalo da se pojave u Uniji“. Drugim rečima, potrebno je da EU ode u (politički) muzej.
OBUZDAVANJE NACIONALIZMA
Ovo je posebno uočljivo u Istočnoj Evropi, koja se pokazala nesposobnom da podrži političke norme svojstvene zapadnoevropskoj zajednici. To je bilo jasno, na primer, u reakcijama istočnoevropskih političara i društava na problem migranata.
Vatikan je odavno primetio rast nacionalizma i autoritarizma koji se iskazuje i na crkvenom nivou, jer su etničke fobije i ideologija nacionalizma i šovinizma, u jednom momentu, obuzele i neke nacionalne biskupske konferencije, uprkos tome što Rimokatolička crkva ima globalnu misiju i kao takvoj joj je strana bilo koja etnička fobija.
U takvoj situaciji, obnova bivše Austrougarske u određenoj formi može izgledati obećavajuća, jer bi obuzdala nacionalističke instinkte i bila im pokrovitelj i politički mentor. Naravno, ovde je za Vatikan ključna sudbina Poljske čija vlada svoju državnu politiku sve više vezuje za Vašington, odnosno udaljava se od Brisela, a samim tim smanjuje i šanse za pokroviteljstvo obnovljene Austrougarske. Zato se ova država mora „vaditi“ iz američkog zagrljaja.
Drugi veliki problem je Ukrajina, koja može da bude „okidač“ za nepredvidive procese i svi su izgledi da se ova država raspada u najmanje tri dela, uključujući i religiju. Ukrajinski politički analitičar Oleg Havič, komentarišući oštar stav mitropolita Save iz Poljske pravoslavne crkve o pitanju tomosa i stvaranja Ukrajinske pravoslavne crkve, napominje: „U slučaju stvarnog raspada ove države (Ukrajine), Poljska pravoslavna crkva može potraživati deo pravoslavnog nasleđa.“
„Naravno i Poljska ima, kao i Rimokatolička crkva ove zemlje, pretenzije na zapad Ukrajine, gde žive unijati i rimokatolici. Rumunska pravoslavna crkva već odavno nekanonski deluje ne samo u Moldaviji već i u Černovikoj, Odeskoj i oblasti Zakarpatja)“.
Problem je, za vatikanski list, u tome što će „Ukrajina u fragmentima“ stvarati pretpostavke za konflikt, kao što je to učinila i Pariska mirovna konferencija svojim odlukama. I sve to u vreme kada nova Austrougarska još nije formirana, a ona bi bila u stanju da umiri region.
Interesantno je da ideju obnove Austrougarske monarhije ne razmatraju samo vatikanski listovi i novinari. Na primer, Igor Gaškov za rusku agenciju RIA Novosti napisao je analizu o budućnosti Evrope, sve posle pobede partije protivnika migranata Andreja Babiša u Češkoj na izborima, kao i velikog političkog uspeha njegovih istomišljenika u Austriji.
Gaškov je najavio velike političke promene u Evropi koje će pogoditi i njen istočni deo. Prema Gaškovu, političke promene u Evropi idu ka obnovi Austrougarske monarhije. Naime, već su sada u EU države koje su nekada bile u sastavu Habzburške monarhije ostvarile veliki stepen ekonomske integracije i zadržale su „psihološku distancu prema ostatku Evrope“. Migraciona kriza 2015–2016. samo je potvrdila otuđenje istoka i zapada EU.
U Budimpešti, Varšavi i nešto manje Pragu, biraju neoliberalnu demokratiju, tj. onu koju ne zanimaju prava manjina. Glavnu reč na ovom putu ima Austrija, jedna od retkih zapadnoevropskih država gde ideja demokratije bez liberalizma ima veliku podršku u stanovništvu.
Interesantno je da ideju obnove Austrougarske zastupaju i određene političke snage u Rusiji. Tako politikolog Sergej Brjukov za poznati list „Izvestija“ tvrdi da države bivše Austrougarske monarhije nisu za sankcije koje Brisel uvodi Rusiji, čak da narodi „Centralne i Istočne Evrope prema Rusiji gaje simpatije“, dodajući da poslednje vesti koje stižu iz istočnih i centralnoevropskih regiona kod Rusa bude optimizam.
Naime, ovde se radi o energetskoj geopolitici. Austrijska kompanija OMV planira da gradi novu trasu gasovoda za dostavu ruskog gasa u Evropu, tako što bi se priključili na gasovod „Turski tok“ i zaobišli Ukrajinu. Projekat vodi bivši direktor projekta „Nabuko“ Rajnhard Miček i već su potpisani odgovarajući ugovori. OMV je uzeo učešće i u planiranom „Južnom toku“, koji je srušila bugarska vlada na zahtev Amerikanaca. Istovremeno, OMV je raskinuo ugovore s ruskim konkurentima iz „Nabuka“.
Tokom izbora 2016. godine u Austriji Norbert Hofer (koji je pobedio u prvom krugu za predsednika Austrije, ali je posle intervencije Ustavnog suda ove države ostao bez pobede) najavljivao je obnovu Austrougarske monarhije, kao protivteže Nemačkoj i Francuskoj. Hofer je od 2017. na dužnosti ministra za transport, inovacije i tehnološki razvoj koji razvija izuzetne veze s Rusijom.
Tako je Austrija do krajnjih granica odobrovoljila Moskvu, a tako čini i Mađarska, čiji je premijer Viktor Orban uspostavio idilične odnose s Moskvom, bez obzira na protivljenje Brisela i Vašingtona. Kada se ovome doda proruska delatnost češkog predsednika Miloša Zemana, koji je javno istupio protiv sankcija Rusiji i zahtevao od rukovodstva EU „realističniju politiku oko situacije u Ukrajini“, te otputovao u Moskvu na proslavu 70-godišnjice pobede u Drugom svetskom ratu, pri čemu se posvađao ne samo sa Amerikancima nego i svojim Ministarstvom spoljnih poslova, onda imamo jasne indikatore u kom pravcu idu centralnoevropske države i deo istočnoevropskih zemalja.
Kada se pogleda i politička delatnost slovačkih političara, koji su se takođe izjasnili protiv sankcija Rusiji, onda imamo na okupu četiri države iz sastava Austrougarske monarhije, i one su projavile određenu strategiju koja se dešifruje kao obnova Austrougarske monarhije.
Da se radi o političkoj strategiji, a ne taktici, pokazuju i njihov odnos prema Rusiji, i njihovo „odbacivanje novog evropskog identiteta“ koji se odrekao tradicionalnog morala i rimokatolicizma. Tako nešto ne postoji na severu ili jugu Evrope.
Austrougarsko nasleđe i savremeni austrijski politički obrazac mogu postati privlačni i za postsovjetske države, uključujući raspolućenu Ukrajinu, zaključuje Sergej Brjukov. Drugim rečima, iz navedene analize se vidi da Rusija nije protiv obnove Austrougarske monarhije.
Obnovi Austrougarske se raduju u Hrvati. Tako tportal.hr optimistički gleda na ovaj projekat dodajući da „kada bi sutra na međunarodnoj sceni ponovno osvanula Austrougarska monarhija, koja je nestala prije 100 godina, Hrvatska bi u njoj igrala dosta važnu ulogu“. „Hrvati bi bili tek sedmi najbrojniji narod u carstvu s manje od sedam posto ukupnog stanovništva.
Zagreb bi bio četvrti najveći grad u monarhiji, a Hrvati sedmi najzastupljeniji narod.“ U ekonomskom smislu, oživljena Austrougarska imala bi BDP od oko 1.100 milijardi dolara, što bi bilo dovoljno za titulu 15. najveće ekonomije sveta. BPD po glavi stanovnika iznosio bi nešto više od 17.000 dolara.
(Zoran Milošević / Pečat)
