Moskva nudi Srbiji da Beograd bude jedna od 4 prestonice Evroazijske Unije!

Evroazijska unija ili Evroazijski ekonomski savez (EAES) je epohalni projekat u osnivanju čiji je cilj objedinjavanje bivših sovjetskih republika u jedan jedinstveni ekonomski prostor. Međutim, on je napravljen i kao alternativa za druge zemlje istočne Evrope, poput Srbije, Bugarske, Češke ili Slovačke. To je dosad najambiciozniji i najozbiljniji ruski plan konkurencije SAD-u i Evropskoj Uniji.

Još je veliki rusofob Brežinski na kojim se zasnivaju čitave doktrine američke spoljne politke rekao da nije dovoljno samo slamanje komunizma i raspad SSSR-a jer onaj ko bude kontrolisao Evro-azijsku ploču kontrolisaće čitav svet i to jako dugo, jer budućnost pripada resursima a ne ratovima. Na veliku nesreću i Brežinskog i čitavog Zapada najveći deo te evroazijske ploče se nalazi na području bivšeg SSSR-a pa stoga nije ni čudo zašto toliko Putin ulaže energiju u projekat Evroazijske Unije.

Rusija već godinama pokušava da objedini zemlje bivšeg SSSR-a u razne bezbednosne, odbrambene, ekonomske i političke asocijacije kako bi ojačale svoj položaj u regiji, ali i pratile globalne razvojne trendove. Moskva odavno ima ambiciju da bude neka vrsta istočnog Brisela (samo s većim uticajem) pa je tako već formiran „Evroazijski Ekonomska Savez“ koje je nastao iz „Carinske Unije“

Taj se predlog čini kao najozbiljnije ostvarenje nove ekonomsko-političke nadnacionalne organizacije koja će biti, kako kaže Putin, “efikasna spona između Evrope i azijsko-pacifičkog regiona”. Doduše, prvi je ideju o takvom savezu još 1994. dao kazahstanski predsednik Nursultan Nazarbajev.

 Neke druge Sjedinjene države

Da bi Putin bio zadovoljan projektom, u Evroazijskoj Uniji Rusija želi kao prioritetan strateški cilj Ukrajinu (zbog trenutne situacije veća je verovatnoća da će se prvo prikljućiti neki njeni delovi – NOVORUSIJA) s njenih 40 miliona stanovnika i velikim poljoprivrednim potencijalima, Turkmenistan, jednog od najvećih proizvođača pamuka koji je četvrti na svetu po zalihama gasa, te naftom bogati Azerbejdžan.

Površina Evroazijske Unije koja stupa na snagu zvanično 01.01.2015.godine je 5 puta veća od EU i više nego duplo od SAD. To je samo prvi korak u širenju Evroazesa koji će ići ka unutrašnjosti Azije (Iran, Turska, Sirija) a vremenom i ka Zapadu dublje u Evropu jer je nezadovoljstvo Evropskom Unijom sve više izraženo naročito u zemljama koje su primamvljive za Moskvu poput Grčke, Bugarske, Rumunije, Češke, Slovačke a da ne pominjemo zemlje koje čak i nisu u EU poput Srbije, Makedonije Crne Gore, Republike Srpske.

Svakako da Putin računa da će se Uniji priključiti i jedna od najvažnijih zemalja srednjoazijskog regiona Uzbekistan, najveći proizvođač pamuka na svetu.

Kada bi se sve te zemlje priključile novoj uniji, s njom bi bilo obuhvaćeno više od 60 posto svetskih zaliha gasa i skoro 50 posto zaliha nafte. Rudna bogatsva bi bila ubedljivo najveća od svih država i saveza, kao i šumska i rečna bogatsva. Ogromna površina je netaknuta priroda sa gustim šumama i najrazličitijim vrstama životinja kao i pitkom vodom koja se smatram najskupljim namirnicom budućnosti.

Igor Panarin, jedan od najvećih ideologa projekta Evroazijske Unije,  je naveo primer Kazahstana kao izuzetno važan za realizaciju ideje Evroazijske Unije jer je u toj zemlji već realizovana ideja slovensko-turanskog objedinjavanja i islamsko-pravoslavnog saveza.

Iskustvo Kazahstana je zato za Uniju krajnje važno, a njegov glavni grad treba da se nađe na listi četiri buduće prestonice Evroazijske Unije. Po mome, te četiri prestonice treba da budu: Sankt-Peterburg, Astana, Minsk i Beograd. Ta četiri grada treba da budu i četvorougao potencijalnog širenja Unije.

Panarin je još izneo da bi Unija – pored nacionalnih parlamenta  država-članica – imala „zajednički parlament u Petrogradu“.

Ponuda Srbiji

Inače, ponuda iz Moskve stigla je i na beogradsku adresu pa se Srbiji zavodljivo nudi da Beograd bude jedna od četiri sedišta nove unije.

U Srbiji se već godinama ponavlja Briselski citat: “ Evropska Unija nema alternativu“ pa nije ni čudo što su građani Srbije jako slabo upoznati sa ovim naddržavnim projetom. Ipak, zahvaljujući rastućim on-lajn grupama (primer: stranica „Evroazijska Unija“ koja je za samo 2 meseca skupila preko 8000 članova) ljudi se polako ali sigurno upoznaju sa ovom tematikom. Kako se i ističe u navedenim grupama i stranici za razliku od Brisela, Moskva ne postavlja ni jedan uslov Beogradu niti traži od njega da se odrekne suvereniteta nad južnom srpskom pokrajinom a stavljanje Beograda kao jednog od sedišta Evroazijske Unije sigurno je da bi zauzela liderstvo ne samo u regionu već i u čitavoj Jugo-istočnoj Evropi koja bi bila spona između Brisela i Moskve. Iako je Srbija krenula ka evroatlantskim integracijama veliki broj interenet korisnika je ubeđena da Srbija nikada neće ni ući u EU jer će se od nje tražiti ono što sam Ustav ne dozvoljava a to je odricanje od dela teritorije (Kosovo i Metohija) te za njih i te kako postoji alternativa i viševekovna težnja unije sa bratskom-pravoslavnom Rusijom.

Pitanje je da li Srbija želi da kupi kartu za „Titanik“ Evropske unije, ili da proba čamac Evroazijske unije, jer, kao što znamo, „Titanik“ možda izgleda glamuroznije, ali sasvim sigurno ga čeka ledeni breg, dok će čamac možda i da ostane na površini.

(Evroazijska Unija)