Ovo je novo rusko oružje „Ričag“ koje „zasplepljuje“ protivnike udaljene stotinama kilometra, stvarajući nevidljivi štit!

Zapad je uspeo da napravi udarne sisteme visoke preciznosti. Zaista, krstareće rakete „Tomahavk“ lansirane, recimo, sa ratnih brodova negde u Sredozemnom moru ili u Indijskom okeanu, nakon što prolete hiljadu kilometara, pronalaze svoje mete na teritoriji Avganistana, Balkana ili Iraka i pogađaju ih precizno u metar.

Tokom celog leta ih navodi „pametna“ elektronika bojeve glave, koja ima stalnu vezu sa avionima za rano upozoravanje i kontrolu AVAKS i sa satelitima. Takva raketa ne može da promaši. A njen udar je razoran za neprijatelja.

Nekada je pešadija na polju bitke imala velike gubitke zbog šrapnela. Zatim je pešadija počela aktivnije da manevriše, sakrila se iza oklopa pa je efikasnost šrapnela naglo opala. Ali, sada se primećuje reinkarnacija stare municije.

U municiju nabijenu komadićima metala stavljaju se elektronski uređaji koji obezbeđuju da ona eksplodira ne prosto iznad rova, već upravo tamo gde je u datom trenutku skoncentrisano protivnikovo ljudstvo. A protivtenkovska dirigovana raketa „Džavelin“ prilikom približavanja meti izvodi manevar usled kojeg raketa pogađa ne prosto tenk, već – sam otvornjegove kupole.

Reklo bi se, nema spasa. Ali, kako kažu ruska vojna lica, za svaku lukavštinu se nađe adekvatan odgovor.

Zamislite sliku: na nebu je borbeni Ka-52, sa zemlje u helikopter puca mobilni zenitni raketni sistem „Igla“ ili „Stinger“. Izgleda kao da je pogađanje cilja neminovno, ali prilikom približavanja – raketa odjednom menja pravac i odleće u stranu. Razlog je to što helikopter ima sistem koji oko njega pravi svojevrsnu neprobojnu kupolu, koju ne mogu da probiju neprijateljska ofanzivna sredstva.

Taj sistem se zove – „Vitebsk“.

Ništa manje zanimljiv je i sistem „Ričag“, koji se takođe instalira u helikoptere. On je sposoban da „oslepi“ protivnika udaljenog stotinama kilometara, stvarajući oko ruske tehnike na zemlji nevidljivi štit.

A evo još jednog sredstva za zaštitu na kojem je donedavno bila oznaka „strogo pov.“.

To je sistem za elektronsku borbu „Rtut-BM“. Poslednja dva slova znače da se instalira u borbenom vozilu. To može biti automobil, oklopni transporter ili višenamenski amfibijski oklopni transporter koji se nalazi u širokoj upotrebi.

Suština zaštite je u sledećem. Vozilo sa sistemom „Rtut“ se postavlja na mesto gde je moguć artiljerijsko-raketni napad protivnika. Prednji deo odbrane se pokriva svojevrsnim oblakom elektronskog zračenja. A postoji još jedna finesa.

Dok su klasični sistemi za elektronsku borbu uključeni, oni sami demaskiraju svojim zračenjem štićene položaje. A „Rtut“ se uključuje u trenutku artiljerijskog napada – na milisekunde!

Elektronika sistema, koja je, uzgred, ruske proizvodnje, praktično momentalno određuje radnu frekvenciju neprijateljskog daljinskog detonatora, koji obezbeđuje da projektil eksplodira na programiranom rastojanju od cilja. Dakle: bez fizičkog kontakta s njim.

Smetnja koja se emituje tokom delića sekunde stvara signal koji ima takav uticaj na daljinski detonator da se on uključuje pre vremena.

Onaj isti „Džavelin“, čija je vrednost 30 hiljada dolara, kada uđe u zonu delovanja sistema „Rtut“, gubi svu svoju „pamet“ i leti neodredivom putanjom – kuda ga kriva odnese.

Sistemi radio kontrole protivnika prosto ne uspevaju da „uhvate“ i da bilo kako pariraju delovanju sistema „Rtut“. Uz to, sistem je mobilan i menja lokacije veoma brzo. A za njegovo postavljanje ne treba više od 10 minuta.

Jedno vozilo za elektronsku borbu „Rtut-BM“ može da štiti vojsku na površini od 20 do 50 hektara. Za opsluživanje jednog takvog vozila potrebna su samo dva čoveka.

Po navodima koncerna „Radioelektronske tehnologije“, gde su konstruisani i proizvode se ti sistemi, Ruskim oružanim snagama potrebno je 100 vozila „Rtut-BM“.

Moglo bi da se prigovori da je sve to lepo na papiru. A kada dođe do stvarne primene… Pa eto, ruski sistemi za elektronsku borbu su se prošle godine istakli najmanje dvaput.

Dana 13. marta 2014. godine na nebu iznad Perekopa (na Krimu) presretnuta je izviđačko-udarna bespilotna letelica američke proizvodnje MQ-5B. Sudeći po oznakama, pripadala je grupaciji 66. američke vojno-obaveštajne brigade dislocirane u Bavarskoj.

U martu 2014. godine američki obaveštajci iz te brigade primećeni su kod grada Kirovograd u Ukrajini. Upravi odatle su, kako smatraju stručnjaci, bespilotne letelice počele da izvode izviđačke letove u pravcu Krima.

Dana 13. marta sistem za elektronsku borbu sa nazivom koji ništa ne govori – Avtobaza – prekinuo je vezu između bespilotne letelice i njenog operatora, a zatim je primorao dron da se prizemlji na teritoriji Krima. Nakon toga su letovi MQ-5B iznad poluostrva prestali.

Smatra se da je još ranije, 2011. godine u Iranu, pomoću iste te „Avtobaze“ uspešno prizemljena američka tajna bespilotna letelica RQ-170 Sentinel.

U proleće 2014. godine američki razarač Donald Cook uplovio je u Crno more. Pored njega je proleteo Su-24 opremljen sistemom za elektronsku borbu „Hibini“. Na razaraču je bio onesposobljen ceo sistem upravljanja, između ostalog, oslepeo je i ogluveo protivraketni sistem „Idžis“. Posada se pogubila: nije znala kako dalje da upravlja brodom i šta uopšte da rade jer su se bili isključili svi monitori. Nastala je panika…

Ovo samo potvrđuje: da neće baš svaki „Reptor“ i svaki „Tomahavk“ – kad se suoče sa „Avtobazom“ i „Hibinijima“ – doleteti do Rusije.

Priča za sebe su zenitno-raketni sistemi S-500. Pojaviće se 2017. godine.

Na njima se radi punom parom, a spadaju u novu generaciju sistema „zemlja – vazduh“. Raketa S-500 će imati domet 600 kilometara. S-500 će odbijati ne samo vazdušne napade, već i udare balističkih raketa. Jedan sistem može da detektuje i istovremeno uništi do 10 balističkih raketa koje lete brzinom do 7 kilometara u sekundi, kao i da obara hipersonične letelice.

(Fakti.org)