Imam 19 godina, ubio sam najboljeg druga i sad ležim u Kruševcu: Igrali smo se s pištoljem..

VP u Kruševcu im je promenio živote, naučili su zanate i raduju se boljem sutra

Tmuran 4. maj 2017. godine, svuda kiša i sivilo, tek pomalo zeleno drveće razbije monotoniju. Takav je bio i put do Kruševca, isprepleten zebnjom kako će izgledati susret sa maloletnicima koji su počinili neko krivično delo.

Ubrzo smo se obreli ispred Vaspitno popravnog doma, u kojem svoje tršave glavice skrivaju mladići Z.N. (19) i S.S. (19) – tu izdržavaju kaznu, jedan zbog ubistva iz nehata, a drugi zbog krađe.

Obojica gledaju u pod. Osećaj krivice i kajanja zauzeo je celu prostoriju. Prve reči izgovara štićenik Z. N., koji je ubio svog najboljeg druga.

– Ovde sam godinu i osam meseci. Ubio sam svog najboljeg druga. Bilo je slučajno – počinje Z. N. svoju priču.

Teškim glasom, punim kajanja, nastavlja:

Drug je kupio pištolj. Cilj je bio da se iz njega puca za Novu godinu, Božić… Te noći smo malo popili, igrali se pištoljem, Nismo znali da je metak bio u cevi i desilo se to što se desilo – kaže Z.N. dok tužno gleda u pod.

– Trudim se da se izborim sa tim. Da ne mislim više o tome. Nisam iz kriminogene sredine, ovo je bila slučajnost – kaže on, pogleda prikovanog za pod.

Iz VP Doma će izaći u junu ili julu.

– Ovde sam promenio svest o svemu. Imam fakultet za ceo život. Više ne bih bacio ni petardu – ističe Z.N.

U domu je ispekao zanat. Jedan je od najbolji pekara.

– Uživam u pekari, ovde radim. Najviše volim da pravim kiflice sa sirom i time planiram da se bavim kada izađem – ističe Z.N. kojem je, kako kaže, porodica sve vreme najveća podrška u ovom teškom životnom periodu.

Pored njega sedi S.S. (19). U VP Domu je godinu i tri meseca, a ostalo mu je, kako kaže, još oko godinu dana. U vaspitnom domu je zbog pljački.

– Počeo sam kada sam imao 14 godina. U sve to me je povelo društvo. Krenuli smo tim putem i nismo mogli da stanemo. Sve je krenulo od krađe kesice čipsa – priča S.S.

Uglavnom su obijali prodavnice.

– Smešno je to od čega smo počeli, a kako smo završili. Bilo je nas šestorica u grupi. Oni su svi na slobodi, a ja sam ovde – kaže štićenik.

Tvrdi da se u vaspitno – popravnom domu skroz promenio.

– Krivo mi je. Mogao sam da radim nešto drugo. Ali, dobro, ovde sam dosta naučio, od svega po malo za bolji život. Naučio sam molerski zanat.

– Volim to da radim. Imam neke prijatelje napolju koji se time bave i planiram da budem moler. Od moleraja može da se živi. Ne pada mi na pamet da se vratim onome što sam radio pre – ističe.

Otkriva nam da ima za šta da se bori.

– Imam porodicu koja je sve vreme uz mene i devojku koja me podržava i koja me čak da izađem – kaže on za kraj.

(Milica Čule/[email protected])