Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
- Foto: Telegraf
Život u novobeogradskim blokovima i posao aviomehaničara Saša Krstivojević (38) zamenio je selom. Dok mnogi ljudi iz ruralnih sredina “trbuhom za hlebom” odlaze u gradove, ovaj do skoro Beograđanin, vratio se u selo Krčmar u blizini Divčibara.
“Na selu jedini gazda je zemlja, a saobraćajnu gužvu zamenio je cvrkut ptica”, ukratko opisuje Saša razliku u životu u selu gradu.
Za razliku od drugih mnogih mladih sa traženim diplomama koji su napustili svoju zemlju i sreću tražili u nekoj drugoj državi, Saša je odlučio da napusti prestonicu, ali ne zbog odlaska u inostranstvo, već da bi se vratio na svoju dedovinu.
– Odrastao sam u novobeogradskim blokovima gde sam stekao diplomu vazduhoplovni tehničar mehaničar. Radio sam u privrednoj avijaciji JAT-a, kasnije sam vaduhoplovnu karijeru nastavio u više domaćih avio servisa.
– Međutim, iako sam imao sve uslove za život u Beogradu, imao sam stan i posao, odlučio sam da sve napustim i preselim se u selo.
– Brzina života u gradu, saobraćajna gužva, stresne situacije, doveli su me da se zapitam šta je to vredno u zivotu? Da li je novac jedini faktor zbog čega čovek živi? Shvatio sam da trčeći za nečim materijalnim, gubi se realnost za nečim duhovnim, za emocijama i da se pretvaram u nekog robota.
– To je bila ključna tačka za odlazak na selo – priča ovaj mladi čovek koji je odlučio da život nastavi u selu – priča Saša.
Sašinu odluku da Beograd zameni Krčmarom, u početku, mnogi nisu mogli da razumeju, međutim, imao je podršku roditelja i prijatelja. Kaže da se zbog te odluke nijednog trenutka nije pokajao.
– Prednosti koje sam očekivao da ću dobiti dolaskom na selu su se višestruko ostvarile. Na selu, prvenstveno nemate gazdu, šefa, poslodavca. Jedini gazda je zemlja. Saobraćajnu gužvu zamenjuje cvrkut ptica. Stresne situacije su smanjene na minimum.
Ne moram da gledam na sat. Sunce vam je pokazatelj. Nema nervoznog komšije kome smeta malo jača muzika. Neki ovaj moj potez nisu razumeli, ali na njih se ne obazirem.
– Čak i kada se se prijavio na Biro rada u Mionicu, kada su zaposleni videli moje zanimanje i odakle dolazim, bilo im je čudno – priča kroz smeh ovaj meštanin Krčmara.
Ovaj aviomehaničar u gradu postao je poljoprivrednik na selu, gde se prvenstveno bavi pčelarstvom, ima zasade šljive i maline, a planira da podigne i vinograde. Za proizvodnju rakije njegovo domaćinstvo je ranije osvojilo srebrnu medalju na Sajmu šljiva u Osečini.
Uz pomoć roditelja, njegovo domaćinstvo se uspešno bavi seoskim turizmom, gde su ugostili mnogobrojne strane i domaće turiste.
– Ako želite da radite na selu i da živite od svog rada, na selu radnog vremena nema. Naime, pre svanuća se ustaje, a idete na spavanje kada završite obaveze. Međutim, taj umor koji vas stigne je kao umor da ste bili na nekom treningu.
– Na selu od rada može da se živi, ali mora i dosta da se radi. Smatram da neko mora da ostane u našoj domovini, jer ako odemo svi ko će ostati ovde?
– Ne možemo svi biti doktori, menadžeri, marketingski stručnjaci. Srbija je poljoprivredna zemlja i trebalo bi pomoći svakom seljaku. Ja sam sebe našao upravo u tom seljaku, jer biti na svom i raditi za sebe je najveće blago današnjice – kaže Saša.
Iako mnogi mladi sa sela odlaze, ovaj Krčmarac smatra života na selu ima, ali nedostaje veća podrška države u afirmisanju mladih poljoprivrednika.
– Država bi trebalo da napravi strategiju povratka mladih ljudi na svoja imanja, a ne da ta imanja parlože, a mladi rade za minimalac u velikim gradovima. Nedostaje obezbeđen plasman i sigurna cena poljoprivrednih proizvoda, podrška kroz finansijske podsticaje mladima, putevi, javna promocija sela kao turističke destinacije.
– Naravno, verujem da ne može sve odjednom, ali treba osmisliti strategiju kroz agrarnu politiku- rekao je Saša Krstivojević.
(Slađana Stevanović, Telegraf)
