Siniša Kovačević, intervju: Srbija će uskoro prestati da postoji!

Nismo sigurni da li živimo u predsedničkom sistemu. Predsednik mora da se meša u svoj posao. Treba smanjiti broj poslanika, a moramo da imamo i bolji kontakt s dijasporom. Koštunica je čestit i uman čovek, koji nije imao sreće ni kao predsednik države, a ni kaopremijer. Sreća se ponekad i zaslužuje

Tasa je moje veliko razočaranje. Dočekao sam njegovo imenovanje na mesto ministra kulture s velikim odobravanjem i ubeđenjem da je on pravi čovek za taj posao. Tasovac je othranjen na umetničkom hlebu, priznati je pijanista i sjajan menadžer kao direktor Filharmonije, a kao opozicionar u parlamentu uvek sam ga podržavao, započeo je intervju za Kurir poznati dramski pisac i reditelj Siniša Kovačević.

Kažete da ste razočarani. Koji su konkretni razlozi za razočaranje?

– Čini mi se da je umetnik pojeo ministra, da se ne meša u svoj posao ili da mu možda ne dozvoljavaju. Kad uporedite njegovu žestinu kao tviteraša i mlakost i distanciranost kao ministra, ne možete da verujete da je to ista osoba.

U vašim dramskim delima često preovladava pesimizam. Da li ste u životu ipak optimistični?

– Imam neku vrstu optimizma, ali i utemeljene strepnje. Ne bih sebe nazvao pesimistom. Optimizam vas pravi budalom, a pesimizam kukavicom. Morate naći meru kad gradite vlastiti pogled na svet – moj autorski jeste mračan u odnos na individualni.

Da li se vaš stav o EU promenio? I dalje ste evroskeptik?

– Jesam.

Ali sad sledi logično pitanje – šta je onda Srbiji alternativa ulasku u EU?

– Uvek postoji alternativa. Pokušaću da vam na pitanje odgovorim pitanjem: Šta fali Norveškoj ili Islandu što nisu u EU? Alternativa EU je Srbija i srpsko nebo nad Srbijom. Zlatokoso teme srpskog deteta. Morate praviti određene razlike. Biti protiv EU kao jednog megalomanskog aparata, birokratizovanog i otuđenog, s velikom germanskom dominacijom i biti protiv Evrope. Niko normalan nije protiv Evrope i solidnog kulturnog i filozofskog koncepta. Niko nije protiv radnih navika, odnosa prema manjinama, Mančester junajteda, Sida Višiza (gitarista), Zole i Beketa, ali treba biti protiv ulaska u megalomanski aparat. Protivnik sam ulaska Srbije u to kolo, jer niti znamo da igramo, niti treba. Tamo nećemo biti voljeni ni poštovani.

Vaš stav o EU nije se promenio. S druge strane, nekoliko opozicionih lidera kao što su Nenad Čanak i Čedomir Jovanović, ali i Boris Tadić, u poslednje vreme se sve više približavaju stavovima premijera Aleksandra Vučića, koga su do pre možda godinu ili dve oštro kritikovali. Da li je to dodvoravanje za fotelje ili stvarna promena stava?

– Moguće da se i Vučić približava njima. Svako ima prava da se promeni. I komarac ima pravo da postane vegetarijanac, to je potpuno legitiman politički proces. Zapažanje je na mestu, a kad podvučete crtu, rezultanta je ista evrofilija bez ostatka i liberalni ekonomski koncept. Razlike su samo u nijansama.

Čini li vam se da Srbija ima sve više poslušnika i da gubimo pravu intelektualnu elitu?

– Na to pitanje mogu da odgovorim na ovaj način: Srbija gubi godišnje 30.000 ljudi. Stolari koji prave mrtvačke sanduke odlično zarađuju, a oni koji rade kolevke za bebe loše. Isto toliko mladih ljudi napusti zemlju. Gubitak 60.000 duša ne bi podnela ni mnogo veća nacija. Jedna Jagodina se isprazni za 365 dana, a za četiri godine i Novi Sad… Pitam se ima li tome kraja. Srbija se deelitizovala, ono što je najbolje otišlo je iz zemlje i sa svojim roditeljima komunicira preko Skajpa, a njihova deca neće razumevati i govoriti jezik njihovih dedova i baba.

U koga ste se u životu kao umetnik najviše razočarali – u sebi ili u druge?

– Veoma teško pitanje ste mi postavili. Trudite se da se ne razočarate u sebe. Nema čoveka koji nije razočaran nekim svojim postupkom. Živimo u vremenu u kojem su ljudi razočarani zbog gubitka posla, ekonomskih problema… Mene je Bog poštedeo velikih razočaranja. Ne možete biti srećni i pevati na groblju. Kad se nesreća kolektivizuje, ona je zbir kolektivnih nesreća, a onda čak i nemate prava na vašu ličnu sreću. Trudite se da zaboravite razočaranja i da iz njih izvučete pouku.

Da li je vaše najveće političko razočaranje Vojislav Koštunica?

– To su lanjski snegovi. Ne spadam u kategoriju ljudi koji ignorišu prošlost jer samo ona postoji. Sadašnjosti nema, a budućnost je neizvesna. Dakle, samo gledajući u prošlost vi sagledavate i vlastitu budućnost. Nemojte da tražite da komentarišem čoveka koji se povukao iz politike. Koštunici sam rekao to što sam imao dok smo bili u jednoj vrsti pristojne građanske stranačke komunikacije. Mislim da je on čestit i uman čovek, koji nije imao sreće ni kao predsednik države, a ni kao premijer. Sreća se ponekad i zaslužuje.
Predstavlja li za vas iznenađenje to što vaša bivša stranka DSS nije prešla cenzus na prošlim izborima?

– Ne. Pred nekoliko stotina svedoka rekao sam da će se, ukoliko se način prezentacije ideja DSS ne promeni, otići ispod cenzusa, što se i dogodilo.

Odlaskom iz DSS ipak niste odustali od politike. Osnovali ste novu stranku – Srpski otadžbinski front. Šta nudite?

– Nudimo nešto sasvim drugo, a opet i nešto staro. Bečki valcer i ljubav prema otadžbini nikad ne izlaze iz mode. Srpski otadžbinski front neka svoja temeljna načela gradi na 18 principa. Prvi je povratak suvereniteta koji smo kao zemlja izgubili nad celom teritorijom. Nećete verovati da nismo suverena zemlja ni pri kreiranju nastavnih sadržaja u školama. U programima nema mesta za jednog Đuru Jakšića, Jovana Dučića i Njegoša. Svakako ne EU, ali na evropskim tekovinama. Ponovo ćemo uvesti služenje vojnog roka za ljude koji to žele i boriti se za demografsku obnovu zemlje. Svaka nacija ima načina da se zamladi dok ima dovoljno biološkog potencijala. Kad pređemo tu čarobnu granicu, kad ne bude mladih da naprave porod, znaćemo da smo izgubili bitku.

Šta će, jednostavno rečeno, biti vaš politički cilj?

– Promenu Ustava. Preambula starog Ustava obavezuje nas da je Kosovo neotuđivi deo Srbije i da te nelogičnosti moramo izmeniti u najvišem pravom aktu.

Nismo sigurni da li živimo u predsedničkom sistemu. Predsednik mora da se meša u svoj posao i da pobegne iz uloge engleske kraljice. Treba smanjiti broj poslanika, a moramo da imamo i bolji kontakt s dijasporom jer je veća nego matica. Pod hitno treba uraditi reformu školstva. Kurir se bavio aferom „indeks“ u Kragujevcu, koja je bačena pod tepih. Postoje mladi ljudi koji uče s predanošću i njihova diploma je obezvređena činjenicom da je neko mogao da je kupi za tepsiju ribe. Treba napraviti reviziju diploma stečenih u poslednjih 15 godina, da se vidi ko ju je dobio s razlogom, a ko se poslužio plagijatom.

Da pređemo na vaš umetnički rad. Pripremate novu predstavu „Hotel Evropa“, koja će biti izvedena 30. januara u Beogradskom dramskom pozorištu. Ovaj tekst napisali ste pre 35 godina. Najavljena je kao komedija, ali u njoj nema humora na prvu loptu.

– Nije to komedija, dobro ste primetili. Tekst je napisan pre 35 godina, kad možda vi niste ni bili u planu da se rodite. Čekao sam toliko dugo da je izvedemo jer je po strukturi mnogo ispred svog vremena. Dozvolite da ne budem skroman i da kažem da dobar komad nema rok trajanja kao sardina. Na sceni ćemo zajedno videti neke glumce koji su odavno otišli u penziju, ali igraju s većim žarom i strašću nego neki novi klinci.

Radnja predstave događa se u jednom nemačkom pansionu u kojem nema nijednog Srbina, svi akteri su stranci.

– Nije važna nacionalnost. Nema ni Rusi ni Amerikanaca. Predstava se bavi ljudskim sudbinama i fenomenom usamljenosti. Meni je u tom trenutku bilo zanimljivo da istražujem kakav pogled na svet imaju srednjoevropski narodi.

Glumačka postava je vrlo zanimljiva, igraju glumci koji su se odavno povukli sa scene. Zašto ste se uopšte odlučili na takav potez?

– U pozorištu postoji idealna i optimalna podela. Nije uvek moguće da imate na raspolaganju glumce koje želite. Ustanovite da jedan s vama ne govori, drugi snima film, a treći je bolestan. Odlučili smo se da pozovemo penzionere Beogradskog dramskog pozorišta da igraju ljude u vrlo poznim godinama.

U Srbiji se čekalo u redu za hleb, mleko, televizore, garderobu, karte za koncerte i fudbalske utakmice. Međutim, prvi put se prošle nedelje ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta stajalo u redu za jeftine pozorišne karte. Znači li to da Srbi ipak nisu odustali od kulture?

– Akcija s jedne strane dokazuje potrebu Beograđana za umetnošću. Da su nam plate 3.000 evra, pozorišta bi bila puna. Spuštanje cene je s jedne strane pozitivan potez, ali s druge damping prema drugim pozorištima. Zbog cene od 100 dinara mnogi drugi su ostali bez stotina rezervisanih ulaznica, što nije dobro iz esnafske i sindikalne solidarnosti. Kad prodajete jabuke na pijaci, morate da držite cenu kao vaš levi i desni komšija. Pitam se ko bi došao u mesaru koja je spustila cenu jagnjetine na 50 dinara da je opet kupi po nekoj realnoj.

(Kurir)