Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Sedmorica srpskih vojnika napravila su 14. decembra 1998. godine zasedu za čak 153 pripadnika OVK i 36 ih likvidirala, 40 ranila i devet zarobila.
Zadatak velike grupe terorista bio je da upadne na Kosovo i Metohiju iz Albanije.
– Maršuta im je bila preko planine Paštrik. Utvrđeno je da je grupa brojala 153 pripadnika OVK. Od toga njih 60 su bili oficiri koji su se vraćali sa obuke u Albaniji, dok je njihov povratak obezbeđivalo četrdesetak specijalaca regularne albanske vojske. Naišli su na našu zasedu u kojoj je bilo samo sedam ljudi, a rezultat te borbe je 36 poginulih terorista, devetoro zarobljenih i oko 40 ranjenih, koji su se izvukli ili u Albaniji ili pobegli ka teritoriji KiM. Zarobljena je velika količina opreme, a u toj zasadi ubijen je i jedan od osnivača OVK Muj Krasnići Kapući, komandant 113. brigade operativne zone Drenica – opisuje general Delić.
Soko 22, koji je jedan od sedmorice vojnika koji su porazili albanske teroriste u toj borbi opisao je taj dan.
– U ranim jutarnjim časovima 13. decembra krenuli smo u patroli iz karaule Planeja sa zadatkom dubinskog obezbeđenja granice. Trebalo je da prođemo trasu od sela Planeja do karaule Liken i tamo postavimo zasedu u trajanju od 24 časa. Polazna tačka bila je na 710 metara nadmorske visine, a za mesto zasede odabrali smo prostor na 1.150 metara. Sneg je bio do kolena, a od polazne tačke do mesta zasede prešli smo oko 18 kilometara. U grupi su bila šestorica vojnika i vodnik. Jedan od nas bio je desetar. Sa sobom smo nosili svako po 300 metaka, bombu, jedan puškomitraljez sa 400 metaka – počinje priču Soko 22.
On dodaje da je zaseda bila postavljena taktički, okrenuta tako da pokrije tri pravca I omogući delovanje na sve te tri strane. To je bilo dovoljno jer im je u zaleđini bio kamenjar i nepristupačan reljef.
– Postavili smo mine usmeravajućeg dejstva, takozvane mrudove. Takođe, još po dve mine sa daljinskim aktiviranjem, pomoću kabla i elektroimpulsa. Te večeri, pola sata pred ponoć, začuli smo zvuke lomljave drveća i žagor iz pravca granice. Glasovi su bivali sve jasniji i bliži i znali smo da je došao trenutak… Čekali smo ih da priđu što bliže, a oni su delovali opušteno, pošto su prešli državnu granicu SRJ I Albanije i ušli na našu teritoriju – priseća se vojnik.
Sve su mogli da očekuju, tvrdi Soko 22, ali ne i da će naući na zasedu srpske vojske.
– Ušli su oko dva kilometra na našu teritoriju i već su mislili da su se uspešno ubacili preko granice kada je ođeknuo prvi mrdu. Zapravo, dva ođednom, pošto su bili vezani. Nišaneći siluete u mraku, sa belom pozadinom od snega, otvarali smo vatru iz pušaka po njima i tada počinje da se razvija borba. Mi uopšte nismo bili svesni koliko ima neprijatelja. Po nama su pucali s više pozicija, jasno se čulo njihovo međusobno dozivanje i nešto nalik komandovanju. Počeli su bolje da se organizuju, štiteći se po grupama i tako se izvlačili prema Albaniji. Do ujutru je trajalo teško puškaranje, da bismo u svitanje tek videli i izbrojali mrtve. Obezbedili smo širi rejon, sa susednom zasedom i prebrojali 36 tela terorista. U begu ka Albaniji naša druga zaseda uspela je da zarobi još živih terorista – ističe Soko 22.
Neki od zarobljenih, Šerif Belaći, Nazimi Belaći, Ismet Mazreku, Enver Krasnići, Azem Suma pušteni su januara 1999. godine.
