AMERIČKI GENERAL: TREBALO JE DA PREGAZIMO SRBE SVIM ORUŽJEM, DŽABA SE RADUJU, RUŠENJE AVIONA F-117 JE SLUČAJNOST!

Američki obaveštajci su zakazali u ovom konkretnom slučaju, ispostavilo se.

Vojna operacija „Oluja“ iznenadila je čak i američke obaveštajce zato što su oni bili uvereni da Hrvatska vojska neće uspeti da porazi pobunjene paravojne formacije na teritoriji tadašnje Republike Srpske Krajine.

Ipak, kako se kasnije pokazalo, nije to bila ni približno jedina situacija u kojoj su američki obaveštajci zakazali. Jedan od najvećih kritičara američke samouverenosti u vođenju ratovanja je Herbert Rejmond MekMaster, visoki savetnik za nacionalnu sigurnost u kabinetu Donalda Trampa, piše Express.hr.

Nekoliko puta odlikovan je zbog učešća u brojnim američkim vojnim operacijama, a zbog odličnog vođenja jedinica tokom prvog Zalivskog rata protiv Iraka neko verme je i podučavao na američkim vojnim školama.

Procena neprijateljskih snaga

Često je predavao studentima o operacijama u kojima je ili učestvovao ili je čak i predvodio neke operacije. U „Pukotinama u temeljima“, kako je nazivao eseja, ozbiljno se uhvatio u koštac s nedostacima američkih procena neprijateljskih snaga i dosta značajnim obaveštajnim propustima.

Tokom svog akademskog rada MekMater je bio jedan od vodećih futurista, analitičara zaduženih za proiciranje toka ratovanja i tehnološkog napretka, te međusobnog odnosa tehnologije i stanja na bojnom polju.

U poglavlju „Teorija ispred prakse“ MekMaster dosta ozbiljno zaključuje da sve što je naučeno u američkim ratovima u Iraku, zatim vojnim operacijama u Somaliji te u operaciji „Namjerna sila“ protiv snaga bosanskih Srba u jesen 1995. godine nije primenjeno u kasnim vojnim akcijama.

Američka vojska je praktično samlela iračke vojne snage, u Somaliji su imali daleko nadmoćniji arsenal i vazdušne mogućnosti, a tokom napada na snage Ratka Mladića američko ratno vazduhoplovstvo bilo je na vrhuncu.

„Balkan poligon za testiranje napredne vojne tehnologije“

– Balkan je postao svojevrsni poligon za strategiju temeljenu na naprednoj američkoj vojnoj tehnologiji – napisao je MekMaster u tom svom eseju.

Operaciju „Namerna sila“ iskoristio je kao primer vrhunske saradnje nadmoćnih vazduhoplovnih snaga koje su mogle videti bilo kakve veće formacije bosanskih Srba i uništiti ih pre nego što su mogle da pruže ozbiljniji otpor napretku združene hrvatsko-bosanske ofenzive.

Tad su odlično iskorišćene američke vazduhoplovne mogućnosti, i to ne samo ofanzivna nadmoć ratnog zrakoplovstva nego i vrhunske izviđačke sposobnosti špijunskih aviona.

Istovremeno je sprovedena uspešna koordinacija sa snagama na terenu koje su znale tačno gde i kad će američki avioni napasti srpske snage i vojska na bojištu mogla je da udari svom snagom na oslabljene položaje Mladićevih snaga. Tek nekoliko godina kasnije ponovio se sličan scenario.

Srpska vojska ratovala je na Kosovu, a njihove vazduhoplovne snage bile su dodatno oslabljene i nisu mogle da pruže nikakav značajan otpor. Rušenje američkog F-117 Nighthawka bila je čista slučajnost, piše on, i svi se slažu da je to bio jedinstven sklop okolnosti i da se praktično može zanemariti pri bilo kakvim ozbiljnijim analizama sukoba na Kosovu.

Preciznim vazdušnim udarima eliminisati srpske snage

Tadašnji američki predsednik Bil Klinton odlučio je da interveniše u ratu na Kosovu kako bi zaustavio srpsku vojsku.
– Naglasak je stavljen na precizne vazdušne udare kao potencijalno rešenje problema.

Sve efikasniji vazdušni udari bili su vrlo privlačni predsedniku, koji je hteo da primijeni silu, ali istovremeno je hteo da smanji rizik za američke vojnike i izbegne negativne posledice u javnosti i u parlamentu – piše MekMaster.

Originalni Klintonov plan predviđao je samo pet dana vazdušnih udara koji bi naterali Slobodana Miloševića na povlačenje i odustajanje od nastavka rata na Kosovu.
– Postojalo je veliko samopouzdanje u ishod rata. Jugoslavija je bila slaba država koja nije mogla da zapreti NATO bazama ili komunikacijskim kanalima – piše

MekMaster, ali i upozorava da samopouzdanje ne vodi do pobede čak ni kad je rat pri kraju.

Američki sateliti iz svemira i bespilotne letelice iz vazduha pratile su srpske snage, ali loše vreme, oblaci i planinski teren značajno su smanjili informacijsku premoć na koju su se naviknuli američki vojnici.

Osim toga, MekMaster kaže da čak ni četiri godine brojnih razgovora s Miloševićem nakon završetka Domovinskog rata i rata u Bosni i Hercegovini nisu dovele do toga da američki obavještajci mogu da predviđaju Miloševićeve odluke i vojne poteze.

– Milošević je predvideo NATO poteze i uspešno im se suprotstavio. Samo nekoliko nedelja pre početka vazdušnih napada Milošević je povukao vojsku na granicu s Kosovom. Kad su vazdušni udari počeli, iste te trupe izbacile su Albance na ulicu, oduzele im lična dokumenta, opljačkale imovinu i pogurale ih kao stoku prema makedonskoj i albanskoj granici.

– Tramp je američki Milošević, radi i ponaša se kao on – NATO je bio potpuno iznenađen. Vazdušna kampanja je stoga imala neželjene posledice i ubrzala je etničko čišćenje koje je trebala zaustaviti, napisao je MekMaster. Planirana petodnevna operacija tako se razvukla na nekoliko meseci zračnih udara.

U ratnim planovima postoji misao vodilja da nijedan ratni plan ne preživi prvi kontakt s neprijateljem. MekMaster je otvoreno rekao da je nedostatak fleksibilnosti bio jedan od ključnih nedostataka NATO kampanje na Kosovu.

Francuz Srbima odavao tajne NATO

– Sposobnost Srba da dođu do ozbiljih obaveštajnih podataka o savezničkim operacijama, usprkos tehnološkoj inferiornosti, dovodi u pitanje sposobnost informacijske superiornosti čak i protiv neprijatelja s tek osnovnim sposobnostima – napisao je MekMaster referišući na činjenicu da je u to vreme u američkoj vojsci vladao ustaljeni stav da je boljim informacijama moguće oduzeti neprijatelju inicijativu i teritoriju.

– Srbi bi evakuisali određene mete čim bi se našle na popisu za napade. Verovatno je jugoslavenska vlada imala špijune u samom stožeru NATO, a špijuni ispred vazdušne baze Aviano u Italiji redovno su javljali kad avioni kreću u vojne misije – pisao je sadašnji visoki Trumpov savetnik.

Kasnije se ispostavilo da je bio potpuno u pravu zato što je otkriveno da je Pierre-Henri Bunel, francuski časnik u vojnom sedištu NATO u Briselu, odavao Srbima predviđene mete i davao čak neke druge osetljive dokumente.

Bunel je osuđen na pet godina zatvora, ali je odslužio samo dve. Srpske snage su često koristile civile i izbeglice kao živi zid, a često bi se infiltrirali među kolone ljudi kako bi prikrili svoje kretanje. Sličnu taktiku koristile su i snage odane Mohamedu Farrahu Aididu u Somaliji kad bi se potpuno približili američkim i ostalim UN trupama u gomilama civila.

Kad bi se približili na nekoliko metara udaljenosti, otvorili bi vatru i često su uspevali da pobiju cele patrole mirotvoraca. Klinton i njegovi najbliži saradnici donekle su se s pravom brinuli zbog mogućnosti takvih napada i zbog toga su se lakše odlučili na vazdušne udare zato što ne rizikuju život desetak ili stotina američkih vojnika.

Zaključak MekMasterovog rada o američkom vojnom delovanju na Kosovu krajem devedesetih nimalo se ne bi svideo njegovim nadređenima.
– Manje od 5 odsto srpskih borbenih sistema uništeno je za 78 dana bombardovanja.

Nato napori u napadima na neprijateljsku kopnenu vojsku očito nisu uspeli. Sav razmer neuspeha postao je očigledan tek kad je rat bio gotov – napisao je MekMaster u svom radu i dodao da je NATO značajno preterao u svojim procenama uništenih srpskih snaga.

Diplomatskim rečnikom rekao je da su analitičari ozbiljno lagali kad su govorili o uspesima vazdušnih apada aviona NATO. Zato što američki ratni avioni nisu uspevali da pronađu mete na Kosovu, a avioni ne mogu sleteti s bombama, američke bombe vredne milione dolara završile su u Jadranskom moru ili na napuštenim brdima.

(espreso.rs)