AMERIKANCI SU JE JOŠ PRE DVE DECENIJE ZNALI ŠTA ĆE BITI SA SRBIMA: Evo kakvu sudbinu su nam prorekli…

Njegove reči objavljene su u „Njujorkeru“ 6. novembra 1995

„Može se pretpostaviti da će, pre ili kasnije, bosanski Srbi izabrati opciju da se povežu sa Srbijom“.

Te reči izgovorio je niko drugi nego Ričard Holbruk svome prijatelju novinaru Majklu Keliju uoči samita u Dejtonu, a ovaj objavio u „Njujorkeru“ 6. novembra 1995.

Kako objašnjava Nora Belov („Jugoslavija – rat koji se mogao izbeći“, London 1997), „Holbruk je sarađivao sa Kisindžerom u završnici Vijetnamskog rata i sećao se da je ovaj predvidio da će na kraju sever progutati jug.

Ono što je Kisindžeru trebalo tada, a Holbruku sada, bio je „pristojan interval“ da ublaži američko javno mnjenje. „Pristojan interval“ bi trebalo da je u toku…“

Da li se beskrupulozno pragmatičnom političkom menadžeru Holbruku može verovati? Nije li on u Dejtonu obmanuo Aliju da će se „SAD pobrinuti da RS postane puka formalnost“, da bi ga privolio da potpiše sporazum?

Nije li takođe obmanuo Karadžića na Palama pisanom garancijom da ga Haško tužilaštvo neće progoniti ako se povuče sa čela Republike Srpske?

Obojicu je prevario, ali prognozu da će se „pre ili kasnije bosanski Srbi povezati sa maticom“ dao je prijatelju, američkom novinaru Majklu Keliju koga nije imao motiv da laže.

Šta bi danas trebalo da znači „pristojan interval“?

Vreme koje je potrebno da američka javnost postepeno prihvati realnost da je jedinstvena građanska multikulturalna BiH neuspeo projekat i da se okrene drugačijim rešenjima? Naprosto, „bosanski“ Srbi i Hrvati ne žele da budu u BiH nego u državama susednih matica, kao što su bili tokom 70 godina trajanja dve Jugoslavije.

To se videlo uoči rata, oružano zaoštrilo tokom rata, i potvrdilo se tokom više od dve decenije mira, uprkos svim pritiscima i intervencijama „međunarodne zajednice“.

U međuvremenu, priča da će sve biti rešeno time što će građanskim ratom ojađena i na krv posvađana BiH dobiti olakšice za ubrzani prijem u EU bez granica, nestala je u dalekoj i neizvesnoj budućnosti. A potrošena je i verzija o „velikoj Srbiji“ kao remetilačkom faktoru koju danas emituje još jedino muslimansko Sarajevo, ali bez odjeka u EU i SAD.

Srbija je, međutim, još tokom rata priznala državnu granicu na Drini. Srpska je u Dejtonu prihvatila da kao međunarodno priznata ostane u okviru BiH. Obe srpske zemlje zadovoljile su se specijalnim i recipročnim vezama.

Banjaluka jedino uporno insistira na vraćanju entiteskih nadležnosti u skladu sa izvornim Dejtonom, a Srbija je formalno garant tog sporazuma.

Istina, ideja o osamostaljenju i ujedinjenju je sve vreme prisutna‚ ali ne kao zvanični politički program koji slede konkretne akcije vlasti u RS.

Manifestuje se u više oblika: prvo, kao prirodna težnja svakog naroda da živi u državi sa većinom svojih sunarodnika; drugo, kao reakcija na unutrašnje i spoljne pritiske da se centralizacijom i unitarizacijom Srbima redukuje ravnopravnost u BiH; treće, kao logična kompenzacija za zapadno priznanje Kosova po načelu čije ovce toga i livada; četvrto, kao nastojanje Srpske da državnu odvojenost od matice relativizuje kulturnim, ekonomskim, verskim, političkimi drugim sponama; peto, kao evokacija nacionalnog jedinstva u istorijskom stradanju i otporu okupatorima o čemu svedoče značajni datumi iz zajedničke prošlosti.

Šta u svemu tome ima sporno?

Da li treba menjati kolektivnu svest i emocije tri naroda u BiH ili „međunarodni“ pristup u rešavanju bosanskog čvora? Već činjenica da BiH i posle četvrt veka mira nije razvila u samoodrživu demokratsku državu, nego se i dalje nalazi pod inostranim protektoratom – nameće odgovor. Koliko bi, dakle, trebalo da traje onaj Holbrukov „pristojan interval“?

Morton Abramović je istim povodom još pre petnaestak godina rekao: „Sada je na dnevnom redu KiM, a ne RS!“ Moć se manifestuje i određivanjem dnevnog reda, pa će i „pristojan interval“ potrajati do globalne promene odnosa snaga.