Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Ove godine navršiće se tačno dve decenije otkako je bivši francuski major Pjer-Anri Binel (66), kao šef kabineta francuskog predstavnika pri Severnoatlantskoj alijansi, generalu Jovanu Milanoviću, iz ljudskih pobuda, dostavio plan mogućih NATO ciljeva u našoj zemlji, pokušavajući da spreči bombardovanje.
Napad je svojim delovanjem odložio, a sud u Parizu ga je zbog špijunaže ražalovao i osudio na pet godina zatvora, od čega tri uslovno. Iz ćelije je, sa skraćenom kaznom, izašao uzdignute glave na proleće 2002. godine, napustio je vojsku i počeo da radi kao geometar.
Srbi nisu zaboravili francuskog majora. Pre pet godina, tadašnji predsednik Tomislav Nikolić ga je odlikovao zlatnom medaljom za hrabrost „Miloš Obilić“.
Malo kasnije, put za Plandište na Trešnji, u pitoresknom krajoliku tridesetak kilometara od Beograda, dobio je, ličnom inicijativom nekolicine meštana, njegovo ime.
„Iskreno, nisam znao da su po meni nazvali jednu ulicu u Srbiji. Prvi put to sada čujem od vas. To je zaista lepa vest. Veoma sam ponosan zbog toga. Hvala tim ljudima. Sve što dolazi od srpskog naroda meni je vrlo drago i prija mi“ – kaže Binel, u razgovoru za „Novosti“.
Jeste da je od srca, ali naziv je, ipak, zasad nezvaničan.
I ovako je gotovo previše! A i bolje je tako, jer imena ulica, u principu, zvanično ne daju za života. Zato, neka što duže ostane ovako! Voleo bih da imam kopiju te ulične table. Okačio bih je na zid u svom stanu, pored dragih suvenira koje sam već doneo iz Srbije.
Srbi vas vole i poštuju vas. Da li ste očekivali da vam „dodele“ i ulicu?
Kada sam boravio u Srbiji pre 15 godina zbog promocije moje knjige „Ratni zločini NATO“, otišao sam i u Kosovsku Mitrovicu. Imao sam tada priliku da posetim jedan manastir u kome je bila i škola. Učiteljica me je prepoznala, okupila je đake, zagrlila me i zahvalila mi. Tada sam shvatio koliko je ljudima ovde bio značajan moj gest. Ali ja sam samo uradio ono što je trebalo da uradim. Ništa više ili manje od toga.
Žitelji Trešnje s nestrpljenjem čekaju da vas ugoste u „vašoj“ ulici…
U ovom trenutku, nažalost, teško mogu da se odazovem pozivu. Negujem majku koja je u poodmaklim godinama. Inače, rado bih došao. Nadam se da će mi se ukazati prilika da ponovo posetim Beograd. Kada sam u njemu boravio 2003, bilo je to prelepo iskustvo. Obožavam taj grad i celu Srbiju. Gde god sam bio, divno su me dočekali.
Nemate više problema zbog toga što ste uradili?
Vlasti su to odavno zaboravile. Stvari se menjaju. Ljudi sve više shvataju da su ih lagali u vezi s mnogo čim. Pa, tako, i u vezi s ratom u bivšoj Jugoslaviji. Francuzi sada imaju drugih briga. Život je sve teži. Takođe, Francuska je trenutno angažovana u seriji ratnih zona, pa je javnost usredsređena na druga podneblja. Jugoslovenska stvar nije zaboravljena, ali je stara priča.
Čime se sada bavite?
Uživam sa unucima i radim u svojoj bašti. Kad plevim povrtnjak, setim se Srba iz okoline Sarajeva koji su u dvorištima gajili povrće da bi se prehranili. Rasporedili su me tamo kada je NATO došao zbog primene Dejtonskog sporazuma. Tada sam zaista shvatio realnost tog rata. Kada sam došao, najpre sam bio u hrvatskoj zoni, u Kiseljaku. Zatim sam otišao u Sarajevo, u Ilidžu i na Pale. Tom prilikom sam stvarno upoznao Srbe. Doživeo sam na licu mesta to što je međunarodna zajednica htela da uradi vašem narodu.
Niste znali šta vas čeka kada ste polazili u misiju?
Građanski rat je strašan, jer u njemu učestvuju ljudi koji se poznaju, koji su zajedno išli u fabriku na posao, a onda počeli da se ubijaju zbog stvari koje su ih prevazilazile. U to vreme, u Francuskoj nismo govorili o Srbima već o Jugoslaviji. Istorijski i porodično, za nas je to bio Balkan, Prvi svetski rat i davno francusko-srpsko prijateljstvo. A prijatelj sa Srbima sam postao pre svega zato što su u tako teškim vremenima, posle građanskog rata, uvek držali datu reč, bili ponosni i časni.
Na kraju, hrvatski državni vrh je u Hagu označen kao učesnik u zločinačkom poduhvatu u Bosni…
To sam uvek govorio i o tome stalno svedočio. Hrvati su izveli etničko čišćenje kada su proterali Srbe iz Krajine. Ali za to nisu optuženi. Mnogi od nas oficira, ne samo Francuzi, bili su potpuno svesni činjenice da problemi koje ćemo imati u primeni Dejtonskog sporazuma neće dolaziti od strane Srba, već od drugih.
Haški sud je konačno zatvorio vrata…
U svakom slučaju, taj tribunal za mene nije imao nikakav značaj. Što se mene tiče, nije ni trebalo da bude otvoren. Da bi postojao međunarodni krivični sud, mora da postoji i međunarodna pravda. A nje nema. Dugo vremena smo prisustvovali tolikim presudama u kojima su sistematski uglavnom osuđivali one koje nije trebalo – Srbe. Na kraju su bar morali da priznaju da su i Hrvati činili zločine. A to su pre svega radili oni i Alija Izetbegović.
Bombardovali su Srbiju zbog Kosova, što ste vi pokušali da osujetite, a sada kada Katalonija pokušava da se odvoji, u Briselu, gde ste službovali, tome se protive. Kako gledate na te dvostruke aršine?
Katalonija treba da ostane u Španiji, kao što i Kosovo treba da bude u Srbiji. Kosovo je Srbija još od bitke na Kosovu polju. Nemam puno respekta prema onome što rade u Briselu. Brisel politički ne postoji. To je zajednica trgovaca i prodavaca. EU nije ni federacija ni konfederacija, već grupa zemalja udruženih iz ekonomskih razloga. Stav Brisela mi zato ne znači mnogo. Građani zemalja članica su daleko od odluka koje se tamo donose. Brisel zauzima različite stavove po pitanju Kosova i Katalonije zato što je pod uticajem Amerike.
Kako to da neko ko je toliko propatio zbog jednog naroda voli taj narod?
Patio sam jer volim taj narod, a volim taj narod zato što je hrabar i ponosan. Poštujem ga. Naravno, bilo je to teško iskustvo za moju porodicu i mene, ali srpski narod je to zaslužio. I ako mi se ukaže prilika da jednoga dana ponovo dođem u Srbiju, i posetim Trešnju, potanko ću o tome pričati s mojim domaćinima.
Kurir.rs/Novosti/Goran Čvorović
