GENERAL LAZAREVIĆ OTKRIVA: KADA JE POSLE 5. OKTOBRA POČELO RASTURANJE VOJSKE, KOŠTUNICI SAM REKAO OVO…

lazarevic- general
Vladimir Lazarević, penzionisani general-pukovnik i nekadašnji ratni komandant Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije, u velikoj životnoj ispovesti za Alo otkriva kako je izgledalo njegovo druženje sa generalom Nebojšom Pavkovićem, Slobodanom Miloševićem, kao i šta misli o Haškom tribunalu, ko su „dobošari“ koji ga napadaju i kakva će biti presuda Ratku Mladiću.

Njegovu ispovest prenosimo u celosti.

Kako je izgledao vaš odlazak u Hag?

– Bilo je to 3. februara 2005. Mnogo teško vreme za Srbiju. Dobrovoljno sam otišao u Hag i bez primljene optužnice, što je retkost. Pitao sam tada Vojislava Koštunicu: „Šta Srbija dobija time ako se ja predam?” Objasnio mi je da će to relaksirati ulogu Srbije u pregovorima sa EU i u vezi sa pitanjem KiM. Odgovorio sam mu: „Evo moje glave na panju ako će Srbiji biti lakše.“

Kako ste se osećali kada ste stigli u Sheveningen?

– Došao sam u Hag avionom Vlade u pratnji ministara Stojkovića i Lončara. Osećaj je bio jeziv, taj period sam nazvao „put na haško raspeće”. U tom momentu, sve mi je prošlo kroz glavu, od 1998. godine do tada. Svaki detalj mi je kao na traci prolazio kroz glavu. Bio sam svestan da dolazim u okove i u neprijateljske ruke.

Pre vašeg puta u Hag, išli ste kod počivšeg patrijarha srpskog Pavla?

– Jesam, na njegov zahtev video sam se s njim. On mi je tada poručio da će se moliti za mene i da se živ vratim sa tog raspeća. Dao mi je blagoslov i poklonio ikonu, koju i danas čuvam. Pamtim njegove reči: „Generale, sve će proći, ostaju samo duša, obraz i dobra dela.“

 S kim ste se najviše družili u Hagu?

– Trudio sam se se da što više radim na pripremi svoje odbrane i sam sebi sam oduzeo većinu slobodnog vremena. Ipak, najviše sam se družio sa predsednikom Miloševićem, tu je bio i Milan Milutinović, generali Ojdanić i Pavković, Nikola Šainović, Jovica Stanišić, Šljivančanin, Šešelj… Uglavnom sam se družio sa našima.

Da li mislite da su Miloševića ubili?

– O tome kakav je odnos bio prema Miloševiću ne mogu da govorim, jer to zaista ne znam. Ono što mogu da kažem, sa aspekta lečenja u Hagu, a iz mog iskustva – u Sheveningenu su činili kardinalne greške. Zaista su nam lekari u Hagu kršili osnovna ljudska prava.

Tribunal se za Svetog Nikolu gasi?

– Kamo sreće da taj, kako ga zovu, sud uopšte nije ugledao svetlost dana. Ne verujem da se iko od onih koji su stvarali to pravno čudo i monstruma može pohvaliti da su postigli cilj, a to je, kako su naveli prilikom osnivanja – pomirenje. Hvala bogu da odlazi u istoriju i Hag treba što pre zaboraviti.

Da li se baš tako lako može zaboraviti?

– Naravno da je teško zaboraviti sve šta se tamo dešavalo. Naročito nama koji smo prošli tu golgotu ili porodicama čiji su članovi tamo ubijeni.

Zamerate li sebi nešto nakon toliko godina?

– Držao sam se uvek maksime da je prava pravda istina. Nemam sebi šta da zamerim. To saznanje me je i održalo u životu. Bio sam oficir, general, branio sam zemlju.

Stavljali su vam na teret proterivanje Albanaca?

– Ta priča sa egzodusom Albanaca je toliko smešna. Ako je to tačno i to mi pripisuju kao greh, zašto mi kao komandantu Prištinskog korpusa nisu pripisali i krivicu za proterivanje 150.000 Srba sa Kosova? Više je Srba napustilo KiM nego Albanaca, ali o tome se ne govori.

Da li je tačno da ste grubo sprovodili silu na KiM?

– Nije. Prištinski korpus je mogao da upotrebi 20 puta više borbenog dejstva i sile koje smo u to vreme imali i da uništimo neprijatelja kako na Kosovu, tako sve do severne Albanije. Mi svojom odlukom to nismo upotrebili, a da jesmo, bilo bi krvi do kolena.

Da li je Milošević naredio upotrebu te jake sile?

– Ne, Milošević nikada nije naredio ništa suprotno od onoga što smo radili. S njim u ratu nisam nikada ni razgovarao. On je komunicirao s Pavkovićem.

Kakav je vaš odnos sa Nebojšom Pavkovićem?

– Ja sam s Pavkovićem ratni drug. On je kao komandant Armije, iako to nije njegova dužnost, proveo najviše vremena u ratu na mom komandnom mestu. To dovoljno govori. I danas se čujemo i družimo. On i ja smo čuvali jedan drugog u ratu, jer smo dobili informaciju da je čak 400 specijalaca NATO došlo na KiM sa zadatkom da nas ubije. Mi smo sprečili da se pokori Srbija.

Kako danas gledate na povlačenje vojske s Kosova?

– U tom trenutku sam imao druge probleme. Morao sam da izvučem ljude i opremu, a da ne doživimo debakl. S vojničkog gledišta sam znao da je cilj da se ubije 20.000 do 25.000 mojih vojnika na KiM, da sve sravne sa zemljom, a mi smo to sprečili i sačuvali svaki pedalj zemlje, dakle, sa tog gledišta smo briljantno obavili zadatak. Sprečili smo kapitulaciju države i njeno uništenje. S druge strane, napuštanje matične zone moje armije ljudski me je mnogo pogodio, jer sam video da je srpski narod ostavljen na milost i nemilost agresoru. Čak sam i zaplakao. Moram da kažem da lično nisam imao poverenja u sve što je sledilo po Kumanovskom sporazumu, pa i po Rezoluciji 1244. Ja sam poslednji napustio prostor KiM, sve to gledao i sve to dobro pamtim.

Šta se zaista dešavalo na Košarama?

– Vidite, na Vaskrs, 9. aprila, došlo je do kopnene invazije na Srbiju s prostora Albanije. Napad je bio strahovit, a neprijatelj mnogobrojan, dobro naoružan, sa dobrom podrškom iz vazduha i najboljim NATO instruktorima… To je bio Vijetnam u malom. Znate, nije tu reč samo o Košarama kao karauli, to svi spominju, a ne znaju da je to zapravo bio front od 15 kilometara.

Kako ste vi reagovali?

– U tom trenutku su bile prekinute sve veze sa prvom linijom fronta. Ja sam dobio ratni izveštaj sa mog isturenog komandnog mosta. U njemu je pored detaljnog opisa tog haosa pisalo: „Granicu ćemo odbraniti po svaku cenu!“, i to masnim slovima. Naježio sam se kada sam pročitao te reči i odgovorio sam im: „Izdržite, branite Srbiju. Dolazimo“. to ću pamtiti dok sam živ. Mi smo otišli u prve borbene redove. Pored mene je u tom trenutku bio i general Pavković, koji je pozdravio moje reči i naredio takozvani kontraudar s naše strane.

Heroji Košara konačno su dobili spomenik, dobijaju i ulice.

– Hvala Srbiji, koja se setila tih heroja, a sve drugo što se dešavalo do sada i što smo se stideli te odbrane neka služi na čast i neka ide na dušu onima koji su tada vodili Srbiju.

Da li vam je Milošević naredio da 5. oktobra izvedete vojsku na ulice?

– Nikakva naredba od njega o izvođenju vojnika na ulice nije stigla. Da sam je dobio, ja bih takvu naredbu morao da izvršim. Niko me tada nije zvao.

Ponovo vas napadaju, ovog puta zbog predavanja srpskim oficirima?

– To su uobičajeni cinizam i licemerije na koje sam već navikao. O mojim potezima koje sam vukao te 1999. ima urađenih doktorskih disertacija na Sorboni, pa i u NATO. Oni to izučavaju kao svetli primer odbrane. Imao sam priliku da vidim i dokumenta iz Pentagona u kojima se tvrdi da je vojsku na KiM sačuvala taktika „četiri M“ – maskiranje, mobilnost, manevar i moral. Dalje navode da zbog toga ništa nisu mogli da nam urade, pa su gađali civilne ciljeve. Zamislite. Pentagon priznaje da su činili zločine i nikom ništa. S druge strane, smeta kada ja našim oficirima održim govor. Ja to ne zovem predavanje, već susret sa oficirima.

Napadaju vas pojedinci iz Srbije?

– Oni će sada reći – odakle Darku pravo da uradi intervju sa Lazarevićem?! Ja njih zovem dobošari. Njima ne smeta Lazarević, njima smeta ovakva Srbija. Tim dobošarima nije smetalo kada sam 2005. godine avionom Vlade otišao u Hag, ali su digli halabuku kada sam se tim istim avionom vratio u Srbiju. Smetalo im je i to što su me sačekala dva ministra, te zašto me je narod dočekao… Jednostavno, ti dobošari napadaju sadašnju Srbiju i vlast kako bi opravdali svoje apanaže koje dobijaju iz inostranstva.

Da li će se srpski vojnik vratiti na KiM?

– Želje su jedno, realne mogućnosti u ovom momentu su drugo, a budućnost nešto sasvim treće. Lično mislim da imamo šanse da sačuvamo Kosovo… To je moja želja kao čoveka.

Igrao sam fudbal s Miloševićem u Hagu

Kako je izgledao prvi susret s Miloševićem u Hagu?

– Sloba i ja smo se prvi put sreli u jednoj fiskulturnoj sali, gde smo kao zarobljenici igrali fudbal. Tu sam ja dao malo više golova, a on mi je u šali rekao: „Lazo, uspori malo, ne mogu da prebrojim sve tvoje golove.“ To je bio naš prvi susret. Njega su svi u Hagu oslovljavali sa gospodine predsedniče, i Hrvati, i muslimani, i Srbi. Bio je gospodin i tamo.

Brinem za Mladića

Hoće li Hag osuditi Mladića?

– Teško mi je da to komentarišem. Znam da ni protiv mene nikakve dokaze nisu imali, nijednog svedoka, čak ni Albanca nisu mogli da nađu, pa sam prošao kako sam prošao… Zato se bojim za Mladićevu sudbinu.

Odbrusio sam Koštunici

Da li ste imali sukob sa predsednicima, pre svih mislim na Miloševića i Koštunicu?

– Kao general, na svu sreću nisam imao neke posebne kontakte s političarima. Izvršavao sam svoje zadatke, a kada sam video da nešto nije u redu, išao sam dotle da kažem: „Ja neću više biti general“. To sam rekao 2002. godine Vojislavu Koštunici: „Vi nađite drugog komandanta, a ja da učestvujem u razbijanju vojske neću. Na mene ne računajte.“

Treba podići spomenik poginulim vojnicima 

Zalažete se za spomenik poginulim borcima 1999. godine?

– Zalažem se da Srbija dobije spomen-obeležje sa imenima svih vojnika koji su stradali u NATO agresiji. To je naša obaveza i dužnost. Za to se zalažem. Patrijarh i mnogi čelni ljudi države su podržali tu moju inicijativu. Želja je da sledeće godine na dan obeležavanja početka agresije Srbija dobije taj spomenik. Znate, čak je 600 ljudi dalo život za odbranu Srbije i oni to zaslužuju. Moja ideja je da to bude crkva spomen-obeležje.

(Alo)