Home / IZA KULISA / HOLANĐANIN OTKRIO NAJVEĆU TAJNU HAŠKOG TRIBUNALA: LEKOVE NAMENJENE MILOŠEVIĆU GREŠKOM DALI DRUGOME, A ONDA JE NASTALA PANIKA

HOLANĐANIN OTKRIO NAJVEĆU TAJNU HAŠKOG TRIBUNALA: LEKOVE NAMENJENE MILOŠEVIĆU GREŠKOM DALI DRUGOME, A ONDA JE NASTALA PANIKA

Holandski istraživač, istoričar i novinar Robin de Rajter objavio je knjigu pod nazivom “Ko je ubio Slobodana Miloševića i zašto?”, u kojoj je objavio više kontroverznih događaja koje bacaju senku na zvaničnu istinu o smrti bivšeg predsedika Srbije u Haškom sudu, 11. marta 2006.

slobodan milosevic

Kao posebno sumnjiv momenat, De Rajter je istakao događaj iz leta 2004, tokom Miloševićevom boravka u pritvoru Haškom tribinula.

“Krajem avgusta 2004 u zatvoru u Sheveningenu, za vreme večere, dogodilo se nešto veoma neobično: naime, zatvorsko osoblje jako se uznemirilo kada je Miloševićev obrok dobio neko drugi. Na suđenju, 1. septembra 2004, Milošević je spomenuo ovaj incident. Toga dana reč je imala odbrana.

Tribunal je nameravao da Miloševiću oduzme pravo da se sam brani pod izgovorom da on to nije u stanju i na taj način da ga primora na ćutanje. Odbranu je trebalo da preuzme gospodin Stiven. Sve to je izazvalo snažan otpor kod Miloševića i ujedno dovelo do bojkota pri saslušavanju svedoka. Pretila je opasnost da ceo proces propadne. Tribunal je morao da popusti”, napisao je De Rajter.

Evo šta je, između ostalog Milošević rekao toga dana:

“Dakle, već tri godine moji lekari me smatraju zdravim i dovoljno sposobnim da se sam branim. I onda se dešava nešto čudno: iznenada se pojavljuje neki `nezavisni` doktor iz Belgije, zemlje gde je sedište NATO-a, i izjavljuje da nisam dovoljno zdrav da samog sebe branim, a svi moji doktori ovde se sa tim jednoglasno slažu….

Po mom mišljenju radi se o manipulaciji; suština cele priče je želja da mi se oduzme mogućnost da kažem istinu. Tužilac, gospodin Džefri Nais, hoće da mi dodeli advokata i stoga što se o meni radi, pa ne mogu da budem nepristrasan. Lično smatram da je druga strana ta koja je u ovom slučaju pristrasna.“

Milošević je, kao i obično, izuzetno učtivo još jednom podvukao: „I zato zapamtite dobro: nikada neću odustati, ni po koju cenu, od svog prava da se sam branim, niti ću pristati da mi se to pravo ograniči.“

A zatim je nastavio da govori o čudnim stvarima koje su se u zatvoru desile: „Vi možete da donesete sopstevene zaključke.

Međutim, imajte na umu da koristim lekove koje su mi vaši doktori, vaši saradnici, prepisali. Ja nisam sasvim siguran šta se ovde dešava, ali mogu da pozovem kompletno zatvorsko osoblje da posvedoči šta se desilo kada mi je donet obrok namenjen osobi koja sedi na suprotnoj strani prolaza.

Digla se prava uzbuna da dobijem hranu koja je baš meni namenjena iako su svi obroci, naizgled, isti. Nisam oko toga pravio problem. Nisam znao šta se dešava.

Međutim, budite tako ljubazni i zapišite da su doktori tri godine za redom izjavljivali da sam zdrav, a da sada – posle ovog incidenta – ti isti doktori odjednom izjavljuju da više nisam zdrav. Ja imam određene pretpostavke, te pretpostavke mogu biti opravdane ili ne, ali za njih postoje jaki dokazi.”, rekao je Ilošević u sudnici.

Zatim su sudije ućutkale Slobodana Miloševića tako što su mu isključili mikrofon. Nikada se nije povela istraga povodom ovog alarmirajućeg slučaja!

Holandski novinar je podsetio da je Milošević potom sve češće patio od užasnog pritiska iza očiju i ušiju.

Džeims Biset, kanadski ambassador u bivšoj Jugoslaviji (1990-1992), bio je u Sheveningenu, u poseti kod Miloševića, kada je bivši predsednik iznenada strašno pocrveneo u licu i rukama zgrabio glavu. U glavi mu je odzvanjalo tako jako kao kada se govori u metalnu posudu.

Rekao je da neprkidno ima takve smetnje, iako mu je pritisak pod kontrolom.

Ne samo da mu nisu pružali odgovarajuću medicinsku pomoć da bi upotrebili njegovo slabo zdravlje kao razlog da ga primoraju da odustane od svog prava da se sam brani, već su činili sve da mu zdravlje još više pogoršaju: redovno se dešavalo da satima mora posle suđenja da sedi na drvenoj klupi i čeka jer, navodno, nije bilo prevoza.

Desetog marta 2006, u zatvoru su bile u toku pripreme za pozivanje novog svedoka: Momira Bulatovića, bivšeg predsednika Crne Gore.

Tom prilikom Milošević je, po ko zna koji put, izrazio svoju zabrinutost aadvokatu Zdenku Tomanoviću: za pet godina provedenih u zatvoru nije uzeo nijedan antibiotik, nije imao nijednu infekciju osim jednog gripa;

pa ipak u lekarskom izveštaju od 12. januara 2006, koji je dobio skoro dva meseca kasnije (?!), stoji da su mu u krvi nađeni lekovi koji se koriste protiv tuberkuloze i lepre.

Holandski novinar je potom postavao nekoliko pitanja, u kojima je ukazao na sumnjive okolnosti pre Miloševićeve smrti. “Ako je Milošević uzimao taj lek na svoju ruku, a to se saznalo već 12. januara, zašto se onda ništa nije preduzelo? I zašto mu je tek 7. marta rečeno za rifampicin? Do tada je, inače, Milošević odmah dobijao rezultate lekarskih pregleda!

Milošević je bio taj koji je preko svog advokata ovo izneo u javnost i o tome obavestio rusku vladu. Zašto bi on to uradio ako je samoinicijativno uzimao rifampicin? Ljudi koji su bili prisutni u trenutku kada je Milošević pročitao lekarski nalaz, kažu da mu je strašno pozlilo. „Milošević se teturao, pridržavao za zid i svaki čas odlazio u WC.“

Zašto nije ni tada ništa preduzeto? Verajn Stjuart tvrdi da posle 7.marta nije usledila intenzivnija kontrola Miloševićevog zdravlja. Takođe je rekao sledeće: „Velika je zagonetka zašto je medicinski nalaz od 12. januara uručen Miloševiću i njegovim advokatima tek 7. marta.”, napisao je Robin de Rajter.

(Webtribune.rs)

Check Also

„AKO SAM KRAO, TO JE BILO ZA…“ ISPLIVALO SLOBINO NIKAD VIĐENO PISMO, IZ ZATVORA JE OTKRIO SVE

Nekadašnji predsednik SRJ Slobodan Milošević lično je 2. aprila 2001. napisao istražnom sudiji Okružnog suda …