ISPOVEST LJUDI KOJI SU PREŽIVELI KLINIČKU SMRT: NISAM BILA UPLAŠENA! ČULA SAM GLAS KOJI JE REKAO VRAĆAJ SE!

Ne očekujte da ćete kad umrete vidjeti ljude kako plutaju na oblacima ili bradatog starca na ulazu u nebo. Ljudi koji su službeno doživeli kliničku smrt te se uz brojne pokušaja oživljavanja vratili, podelili su svoja iskustva smrti, koja su znatno drugačija od onog što prosečan čovek zamišlja ili pak očekuje.

smrt- duh- astralno- klinicko

Ono što se da zaključiti iz njihovih priča je da osećaj umiranja nije za svakog isti, pa je on za neke bio umirujuć i ugodan, no za druge upravo suprotno od toga.

„Imala sam iskustvo kliničke smrti, bila sam mrtva 10-ak minuta. Neki kažu da to što sam osetila nije prava smrt, već da je moj mozak stvarao slike. No, ja znam što je to bilo, znam da je to bilo umiranje, odnosno smrt.

Nisam imala vizije, ni tunel ni ništa, već samo mrak i osećaj koji me je preplavio. Bila je to neka vrsta blaženstva, smirenja, opuštanja. Ne postoji prava reč koja bi opisala koliko je taj osećaj predivan, i od tada se više ne bojim smrti.“

„Iako sam mogla savršeno dobro čuti – zvukove monitora koji su odavali ravnu crtu, užurbanost oko mene i pokušaje oživljavanja. Sve sam to čula, i panične glasove, no nisam osećala ništa. Kao da spavam dubokim snom, upravo je tako bilo“.

„Kako sam tonuo u stanje bez svesti, osećao sam da mi je jako hladno, ali da sam opušten. Nisam imao potrebu za disanjem, nije bilo nikakvog straha ili boli bilo kakve vrste, samo potpuni mir. Sve se samo postupno zatamnjivalo dok nije nastao potpuni mrak.“

„Imala sam osećaj kao da me nešto podiže, ali kao da ima neki smer u kojem idem, no bez osećaja da letim ili nemam tlo pod nogama. Osećala sam kao da udišem. Pokušala sam pogledati prema dole i videti se, jer je osećaj bio kao da sam se odvojila od svog tela, no nisam se mogla videti.“

„Celo iskustvo me šokiralo, no nisam bio uplašen. Osim toga, nisam se osećao kao da sam sam ili idem u nepoznato, iako nije bilo nikog oko mene, no kao da sam osećao da nisam sam, da mogu razgovarati s drugima.“

„Poslednje čega se sećam je da želim biti negde drugde i onda kao da bi se odjednom pojavila tamo, kao da sam u snu u kojem bilo što da zamislim mogu ostvariti. To me ispunilo srećom.“

„Samo mrak, krhkost i ranjivost i ništa oko mene. Nije me bolelo, nisam se plašlila, no bilo je naprosto previše ništavila što me preplavilo tugom. Posle, dok sam ležala na intenzivnoj nezi, osećala sam se kao da sam ponovno rođena i da sam dobila drugu priliku“.

„Nakon nekoliko minuta u kojima se ne mogu setiti niti osećaja niti ičeg vizualnog, ispred mene se stvorila moja rođaka koja me je nazvala dečjim nadimkom kojeg nisam čula 40 godina.

Samo mi je rekla – vraćaj se. Dok sam se pokušavala okrenuti da vidim prema čemu to trebam ići, odjednom se sve ubrzalo i nisam videla ništa, sve dok nisam otvorila oči na bolničkom krevetu.“

„Doživio sam to iskustvo, nije bilo jarkog svetla, nije bilo Isusa. Postojao je samo sveopšti osećaj prihvatanja stvarnosti i konačnosti, poput završavanja knjige.

Osećao sam kako mi život i vlastite misli izmiču, a telo mi preplavljuje umor. Prvo sam izgubio osećaj dodira, potom sluha, a na kraju vida. Potom su moje misli postale premutne da ih razaberem.“

(Kurir.rs/express)