Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Ivan Stevo Krajačić, Titova desna ruka, glavni sovjetski obavještajac na Balkanu, nameravao je uz pomoć novinarke Dare Janeković objaviti svoja sećanja, ali se – iz nepoznatih razloga, na kraju posla – predomislio
Nagađalo se da je objavu Krajačićevih memoara stopirao Josip Vrhovec, jugoslovenski ministar spoljnih poslova, koji je Krajačića uverio da bi to po njega bilo opasno.
Krajačić je, naime, znao najviše što živ čovek može znati: kako je Tito 1938. dospeo na vrh partije, koji su jugoslovenski komunisti sarađivali s Gestapom a koji s ustašama, ko su bili ruski (sovjetski) agenti u Jugoslaviji (on im je, konačno, bio šef), kako je nastradao Hebrang, a kako Krcun, kako je pao Ranković, za koga je radila Jovanka, i tako dalje.
„Krajačićeve vrpce“ su lagano potonule u zaborav. O njemu se nikad nije puno govorilo, a on sam, kako se čini, to nije ni želeo.
Već i parcijalni uvid u taj bogati materijal jasno pokazuje da je reč o građi koja će, kad prođe ozbiljnu stručnu verifikaciju, svakako baciti novo svetlo na istoriju. Na pitanje zašto ta sećanja nikad nisu objavljena, izvor, objašnjava:
„Ivan Stevo Krajačić dao je barem deset intervjua koji nikad nisu objavljeni. Novinari bi došli kod njega, razgovarali, a kad bi se javili njegovoj sekretarici za autorizaciju teksta, dočekalo bi ih iznenađenje. Sekretarica bi im rekla: ‘Znate, ništa od toga…’“
Krajačić je imao šta skrivati nastavlja naš sagovornik, pa dodaje: „On vam je 1938. krenuo u Moskvu, na poziv centrale.
Došao je do Češke, a onda, navodno samoinicijativno, odustao od puta u Moskvu i krenuo u Španiju. Zamislite, Staljin vas zove u Moskvu, a vi se u Pragu predomislite i odete u Španiju u građanski rat? Koliko vam je to uverljivo?
S druge strane, komunisti koji su se vraćali iz Španije nakon poraza republikanaca obično su prolazili nemačko zarobljeništvo.
Francuzi su ih isporučivali Nemcima. Zašto bi nacisti pustili toliku masu komunista, svojih najljućih protivnika, na slobodu? Koliko ih je pristalo na saradnju? Je li Stevo bio među njima?“
Nije samo to kardinalna zagonetka. Ruske su tajne službe (GRU) u Španiji likvidirale sve koji su se odmetnuli od Staljinove politike. Staljin nije dozvoljavao širenje komunističke revolucije po svetu, jer bi ga to suočilo s većim neprijateljstvom i izolacijom no što je mogao podneti.
Dok se njegov arhineprijatelj Trocki zalagao za „permanentnu revoluciju“ kako bi ceo svet postao oaza komunizma, Staljin je, kao realist, bio zagovornik doktrine o „komunizmu u jednoj zemlji“. A da se ta linija sprovodi, brinuli su se posebni odredi ubica koji su – u Španiji, Francuskoj, Belgiji, Meksiku, svuda – ubijali neposlušne.
Ivan Stevo Krajačić bio je, čini se, na čelu jedne takve skupine egzekutora. No Krajačića vidimo i na nizu drugih lokacija na kojima se stvarala velika istorija. On 1941. provodi u Zemunu i u Beogradu, baš u vreme kad nekim čudom biva uhvaćen pa potom streljan drugi Staljinov ubica, Mustafa Golubić, Titov partijski neprijatelj.
Krajačić je uz Tita u vili u Visokoj, u vreme kad (1948) prima Staljinov telegram, kojim Tito biva proglašen izdjanikom.
U sobi su samo Tito, Krajačić i Titov pas. Krajačića potom vidimo u Beogradu kad se Tito ženi s – gle čuda – njegovom štićenicom Jovankom, s kojom ostaje u doživotnom prijateljstvu.
Krajačić 1966. priprema i famozni Brionski plenum, na kojem pada Aleksandar Ranković, a, kako pokazuju ove vrpce, Krajačić pomaže Titu i da, uz saradnju Katoličke crkve, od Italije isposluje priznanje zapadnih granica Jugoslavije, to jest SR Hrvatske.
Ljudi misle – nastavlja naš izvor – da je Brionski plenum odrađen na Brionima. To je prilično naivan pogled na stvari… Krajačić je pre plenuma odradio razgovore sa svim učesnicima, oni su na ostrvo došli pripremljeni. Znali su koje su njihove uloge i šta treba da govore.
„Kad smo micali Rankovića, odredio sam“, piše u transkriptu, „da to bude na Brionima, tako nikakav neprijatelj nije mogao doći i svaka je psina bila otklonjena…
“ Brionskim plenumom nije maknut samo Ranković. Poražena je cela unitaristička struja, koja se oslanjala na Srbiju i na Udbu.
Krajačić, u nizu citata – ne zaboravimo, razgovori su vođeni krajem 70-ih i početkom 80-ih godina – sasvim jasno pokazuje da mu je na umu hrvatska (odnosno republička) samostalnost, i da je posve načisto o tome da ustavne promene ciljaju na državnost republika.
„Sadašnji je ustav (iz 1974.) kruna svega što smo dugo godina smerali. Ka tome se dugo išlo, ali se to što hoćemo nedovoljno izvršavalo“, kaže Krajačić pa pojašnjava: „Sedeo sam dugo godina i u Ustavnoj komisiji i prigovarao Kardelju – dobro, majku mu, ostavite nešto i za republike… smatrao sam da treba nešto ostaviti i federaciji, da vojska treba ostati jedinstvena.
Zato sam i rekao, daš im iglu, a ušicu držiš kod sebe… To onda nije ono kuda idemo…“.
Njegove insajderske tvrdnje o tome kako su Partija i Crkva sarađivale na utvrđivanju zapadnih granica države – koje je Krajačić, čini se, više doživljavao kao Hrvatsku a Tito kao Jugoslaviju – danas deluju šokantno.
(Express.hr)
