Home / IZA KULISA / NAJVEĆA RUSKA MISTERIJA KOJA IZAZIVA JEZU: 9 SKIJAŠA POCEPALO ŠATOR, PA GOLO I BOSO NAPUSTILO LOGOR- SVI PRONAĐENI MRTVI (VIDEO)

NAJVEĆA RUSKA MISTERIJA KOJA IZAZIVA JEZU: 9 SKIJAŠA POCEPALO ŠATOR, PA GOLO I BOSO NAPUSTILO LOGOR- SVI PRONAĐENI MRTVI (VIDEO)

Ovog februara navršava se 60 godina od nikada razjašnjene nesreće u kojoj je poginulo devet skijaša i planinara u Djatlovom prevoju na Uralu. Ovaj događaj je jedna od najvećih misterija 20. veka i dalje privlači pažnju miliona ljudi širom sveta.

Nedavno je tužilaštvo nastavilo istragu o tragičnom incidentu, koji je čak i ime dobio po vođi nesrećne grupe Igoru Djatlovu. Devet iskusnih planinara je 1959. godine pocepalo svoj šator iznutra i golo i boso napustilo logor po ciči zimi. Pronađeni su mrtvi. Neki su pokušavali da se popnu na drvo, neki su imali spolja nevidljive smrtonosne povrede nanesene neljudskom silom, a jedna žena je pronađena bez jezika, očiju i delova lica. Šta ih je ubilo?

Dana 23. januara 1959. devet studenata pod vođstvom Igora Djatlova krenulo je na skijaški izlet na planine Severnog Urala, sa ciljem da se popnu na planinu Otorten (na jeziku plemena Mansi koje u ovoj oblasti živi ovo znači „ne idi tamo“). 12. februara grupa je trebalo da pošalje telegram sportskom klubu instituta sa krajnje tačke rute, sela Vizhai, ali nije bilo nikakvih vesti.

Organizovana je potraga, tokom koje su pronađena tela prvih žrtava. Tri meseca nakon pokretanja krivičnog postupka o smrti grupe u Sverdlovsku, 28. maja 1959. godine, istraga je zatvorena.

Međutim, nedavno se ispostavilo da istraga nije žurila da zatvori oči pred višedecenijskom tragedijom. Početkom februara, publikacija Znak, pozivajući se na izvore za sprovođenje zakona, izvestila je o nastavku istrage.

ŠTA NIJE U REDU SA ISTRAGOM?

Prema rečima načelnika odeljenja za nadzor nad poštovanjem saveznog zakonodavstva od strane tužilaštva Sverdlovske regije, Andreja Kuriakova, odeljenje razmatra tri verzije smrti grupe turista, a sve su vezane za prirodne pojave: „lavina, snouboard i uragan“. Istovremeno, nadzorni tužilac je odlučno odbacio krivične i zavereničke verzije uzroka tragedije.

– Sada ne mogu da kažem koja će verzija biti ispravna. Pogledali smo 75 verzija, veliki deo su teorije zavere, prema kojima se sve dogodilo pod nadzorom vlasti koja je sve znala. Apsolutno nije istina da smo to dokazali. Nije bilo prikrivenih akcija od strane vojske ili bilo koga drugog – mediji citiraju Kuriakova.

Ruska gazeta spominje i reči pisca i istraživača Olega Arkhipova, koji je govorio o misterioznoj arhivi istražitelja Vladimira Korotajeva, koji je učestvovao u krivičnom predmetu o smrti grupe 1959. godine.

U arhivi je, prema Arkhipovu, pronađena poruka tužioca Tempalova. Spominje se datum 15. februar 1959. nekoliko puta, iako je šator, prema zvaničnim podacima, otkriven 26. februara, a leševi dan kasnije. Pored toga, član prve grupe za pretragu koja je pronašla leševe na prelazu Djatlov, Mihail Šaravin, rekao je da je 26. februara lično našao prazan šator.

Dugi niz godina pristalice teorija zavere smatraju ovu belešku dokazom da su znali za smrt turista u tužilaštvu dugo pre početka zvaničnih pretresa. Prema tim teorijama, mesto tragedije moglo je da se ukloni, tako da se prikriju strašni dokazi.

Kao odgovor na ovo, Tužilaštvo je reklo da je u pitanju „greška sa datumom, jer je tužilac Tempalov bio opsednut događajima iz februara“.

MISTERIOZNI ČLAN EKSPEDICIJE

Veliku pažnju izaziva i najstariji član ekspedicije, Semjon Zolotarev, koji je bio vojnik i nastavnik fizičkog vaspitanja. Njegovo telo je dugo ležalo u potoku pa je bilo neprepoznatljivo čak i za njegove rođake. Međutim, na rukama pokojnika pronađene su čudne tetovaže, koje niko u životu nije video.

Navodno je i njegova biografija takođe puna „kontradikcija“, a prema nekim podacima do kojih su došli novinari, iako je prema dokumentima član grupe Diatlov bio naveden kao Semjon, iz nekog razloga je tražio da ga zovu Aleksandar.

Zbog brojnih nedoslednosti u njegovom slučaju, urednici medija su se obraćali rođacima pokojnika koji su pristali na ekshumaciju. Izvršena su dva medicinska pregleda, od kojih je jedan pokazao da između njega i njegovih rođaka ne postoji nikakva veza. Dok neki sumnjaju da se u njegovom grobu nalazi neko drugi, postoje i sumnje da grob ispod obeliska sa natpisom „Semjon Zolotarev“ ne pripada nikome.

Traktorista, koji živi u blizini mesta na kojem je grupa nastradala, rekao je kako je upoznao predstavnika Mansi naroda, koji mu je ispričao šokantnu priču o devet turista koji su oskrmavili sveto mesto u pećini, gde su članovi plemena donosili svoje žrtve. Oni su navodno sačekali planinare da odu na spavanje, a onda prišli šatoru i ispustili drogu, koja ih je sve ubila. Ova teorija je odbačena od većine ljudi.

O smrti planinara govorio je i Evgenij Bujanov, autor knjige „Tajna smrti Djatlova“. On je naveo da „nije bilo zločina“ u slučaju tragedije grupe turista. Prema njegovim rečima, postoje dva razloga za to što se dogodilo: jedno je povezano sa nemarnošću učesnika ekspedicije i padom snega na šator, a drugi – „najmoćnijim arktičkim ciklonom“.

Ni njegova teorija nije naišla na široko prihvatanje, jer, ako je uzrok smrti u lavini, kako onda objasniti činjenicu da su učesnici ekspedicije istrčali „goli iz šatora“.

Zanimljivo je da se tužilaštvo Sverdlovske regije pridržava verzija koje se odnose na prirodne fenomene.

Pad snega na šator, napad begunaca iz zatvora, smrt od strane autohtonih naroda, svađa između turista, lavina, samo su deo predloženih hipoteza, od kojih nijedna nije potvrđena.

SMRT NA URALU

Grupu tog januara 1959. godine činilo je osam muškaraca i dve žene, većinom studenata Uralskog politehničkog instituta. Svi su bili iskusni skijaši i planinari. Međutim, krećući se preko prevoja shvatili su da su zalutali usled slabe vidljivosti i pogoršanih vremenskih uslova, zbog čega su odlučili da se ulogore na planinskoj kosi do jutra.

Premda se nisu javili 12. februara kada je bilo dogovoreno, potraga za njima je pokrenuta tek 20. februara, a uskoro su se uključili i vojska i milicija.

Njihov šator je pronađen tek 26. februara. Bio je nožem isečen iznutra, prekriven snegom. Bio je prazan, i u njemu su bile cipele svih članova ekspedicije i odeća većine. Izgledalo je da su ga napustili u žurbi i po sopstvenoj volji.

Nije bilo i nije ni sada, jasno zašto su izašli praktično goli na temperaturi od 30 stepeni ispod nule. Jedan od njih je logor napustio bez opreme ali sa kamerom. Misterioznu poslednju sliku koju je načinio možete videti ispod.

Osam ili devet bosonogih tragova u snegu vodilo je ka kilometar i po dalekom drugom prevoju, gde su ispod jednog kedra pronađeni ostaci vatre i prva dva tela, izgorelih dlanova, bosa i samo u donjem vešu. Grane su bile polomljene, što znači da su se planinari peli na drvo.

Tri odvojena tela su pronađena između kedra i logora, na različitim mestima, u pozama koje sugerišu da su pokušavali da se vrate u logor. Za preostala četiri putnika tragalo se više od dva meseca. Pronađeni su u maju ispod četiri metra snega, dublje u šumi. Utvrđeno je da su bili obučeni u garderobu prethodno otkrivenih članova ekipe, koja je imala tragove nasilnog skidanja i cepanja.

ISTRAGA

Na prvih pet leševa nisu pronađeni tragovi nasilja, iako je jedan imao manju i ne-fatalnu frakturu lobanje, pa se verovalo da su umrli od smrzavanja. Međutim, tela pronađena u maju su sve promenila. Troje njih su imali fatalne povrede: jedan muškarac je imao tešku povredu glave, a drugi muškarac i jedna žena su imali frakture grudnog koša.

Lekar koji ih je ispitao tvrdi da je sila koja je mogla da nanese takve povrede morala da bude ogromna. Da sve bude još misterioznije, premda su imali ove unutrašnje povrede spolja se to nije videlo; kao da ih je povredio visoki pritisak. Kose svih žrtava su bile sede: frapantno ako se zna da je najstariji član ekipe imao 37 godina, a da su svi ostali bili u svojim 20-im.

Ipak, četvrta žrtva otkrivena u maju je imala spoljne povrede: drugoj ženi u ekspediciji su nedostajali jezik, oči, delovi usne, delovi lica i deo kosti lobanje. Policija je tvrdila da ju je pronašla u potoku, sa licem na dole, te da su sve te povrede nastale posle smrti. Međutim, slike sa lica mesta pokazuju da je pronađena kako kleči na šljunku, daleko od vode.

TEORIJE

Prva teorija o njihovoj smrti je tvrdila da su ih urođenici iz plemena Mansija pobili jer su kročili na njihovu zemlju, ali istraga nije pronašla nikakve tragove osim tragova samih članova ekspedicije, niti su pronađeni tragovi borbe.

Druga teorija kaže da je lavina odgovorna za nesreću, ali nikakvi znaci lavine nisu pomenuti u izveštaju sa uviđaja; pored toga, jasno su se videli znaci otisaka stopala kako napuštaju logor. Treća teorija kaže da su vetrovi sa planine Holačahl stvorili Karmanov vorteks koji je rezultirao u infrazvucima koji imaju psihološki efekat na ljude.

Novinari koji su izveštavali sa lica mesta su tvrdili da se po otiscima stopala vidi da su svi članovi ekspedicije napustili logor odvojeno i svojevoljno, da su umrli od šest do osam sati nakon poslednjeg obroka, da sila koja je nanela smrtonosne povrede ljudima čija su tela pronađena u maju nije ljudska, da je zabeležen visok nivo radijacije na garderobi stradalih, kao i da objavljeni podaci ništa ne govore o stanju njihovih unutrašnjih organa. Oni koji su prisustvovali sahranama preminulih se sećaju da su tela bila tamno-smeđe boje.

Sva dokumentacija je proglašena za državnu tajnu; dosije je otvoren tokom devedesetih, ali mnogi delovi nedostaju. Pre svega, misteriozna koverta koja se pominje na spisku dokaznog materijala.

Ono što svemu daje dodatni misteriozni prizvuk je i činjenica da je druga grupa planinara, pedesetak kilometara od mesta nesreće, tvrdila da je te noći u tom pravcu videla velike narandžaste sfere na nebu, a od februara do marta te godine bilo je još nekoliko nezavisnih očevidaca (meteorološka stanica i vojska).

Ima i izveštaja koji pokazuju da je na samom licu mesta bilo mnogo metalnih ostataka, što je neke navelo na zaključak da je vojska vršila neku probu u toj oblasti. Ima onih koji smatraju da su pili otopljeni zagađeni sneg zbog čega su poludeli.

Kasnije je potvrđeno da su u to vreme trajala probna lansiranja supertajne interkontinentalne rakete R-7, ali pošto nije bilo nikakvih kratera na licu mesta, ne može se reći da su stradali od toga, a i okolnosti u kojima su se nalazili neposredno pre stradanja i same okolnosti u kojima su pronađeni smrt od projektila ne objašnjava.

Lav Ivanov, koji je vodio tim inspektora, obznanio je da mu je naređeno da obustavi istragu nakon što se pojavila priča o narandžastim sferama. On lično veruje da je za smrt bio odgovoran NLO, odnosno vanzemaljci.

Smatra se da je beleška u dnevniku ekspedicije, koja kaže da „sada znamo da postoji snežni čovek“i da se „može sresti na severnom Uralu, blizu planine Otorten“ bila šala i da su govorili o sebi.

Drevna legenda plemena Mansi kaže da je na tom istom mestu, koje oni zovu Planina smrti, na isti način stradalo devet pripadnika njihovog naroda koji su se tu sakrili od poplave.

Šta je ubilo planinare na Djatlovom prevoju i posle 60 godina ostaje misterija, dok razne publikacije, emisije i novinski spisi pokazuju da je interesovanje javnosti za ovaj slučaj i dalje ogromno.

Check Also

EKSPERTI USPELI DA DEKODIRAJU VANGINA PREDVIĐANJA ZA 2019: ŠOKANTNE TVRDNJE O GLOBALNOM HAOSU

BABA Vanga, bugarski vidovnjak i prorok, za koju mnogi veruju da je predvidela teroristički napad …