Najmoćniji ljudi bivše SFRJ odlučivali su sredinom osamdesetih godina 20. veka kako da spreče Jovanku Broz, suprugu doživotnog diktatora Josipa Broza Tita, da obelodani poverljive političke podatke i njegovu imovinsku kartu.
O tome svedoči zapisnik od 22. jula 1985, sa sednice Saveta za zaštitu ustavnog poretka, na kojoj su bili najuticajniji komunistički rukovodioci tog vremena.
Nikolu Ljubičića, Staneta Dolanca, Milku Planinc, Dobrosava Ćulafića i Lazara Mojsova, koji su najviše uzimali učešća u diskusiji o sudbini supruge doživotnog diktatora, najviše je brinulo kako da je spreče da napiše memoare, da iznese dokumenta o političkim dešavanjima, ali i o imovini koju je posedovao njen suprug.
Oni se nisu ustezali da predlažu mere za koje sami konstatuju da su protivzakonite, kao što je potpuna izolacija Titove udovice.
Izveštaj od 31. oktobra 1984. pokazuje da su Savezne službe DB-a, pratile Jovanku u akciji kodnog naziva “Senka”. Ti izveštaji su prosleđivani kolektivnom Predsedništvu SFRJ i Savetu za zaštitu ustavnog poretka.
Na jednom sastanku Saveta Dolanc kratko otvara tačku dnevnog reda posvećenu Jovanki, govoreći da su svi članovi videli dva poslednja izveštaja operacije „Senka”. Podseća: “Videli ste da ‘Senka‘ govori o stvarima o kojima govori inače i našim građanima, njenim prijateljima, sada i Sirimavo Bandaranaike (prva žena premijer u svetu – Šri Lanke)”. Dolanc zatim navodi da se radi o lažima i insinuacijama, pa nabraja Jovankine tvrdnje da je “rukovodstvo razdvojilo Tita i nju” i da je “rukovodstvo krivo što je Broz umro”.
– Mislim da je to veoma teška optužba i da jednom treba zauzeti stav šta ćemo uraditi jer ovako dalje ne možemo trpeti – kaže slovenački komunistički rukovodilac Dolanc.
Reč uzima general Nikola Ljubičić i kaže da su izveštajima o Jovankinom praćenju, gde njega optužuje, dodate njegove izjave da se radi o “izmišljotinama i lažima”. On se zatim osvrće na izveštaje u kojima se navodi da Jovanka često kontaktira s narodnim herojem Milanom Velebitom i G. Valhovim, za koga tvrdi da je oficir sovjetskog NKVD, i da je oni podržavaju. Napominje da svi oni zaključuju da zemlja ide u propast.
Ljubičić zatim govori o izveštaju u kome se navodi da Jovanka piše memoare i citira napisano: „Sastanak bednika.”
– Zna se za koje ona smatra da su bednici. To je Predsedništvo SFRJ. Pominje Đuranovića, mene i druge – kaže Ljubičić. Zatim dodaje kako Jovanka navodi da je policija provalila u njene prostorije i izbacila je iz Užičke 15 (vila u kojoj je živela sa Titom). Ćulafić zatim pojašnjava da je policija provalila, ali „samo u Užičku 15, a ne u vilu u kojoj Jovanka živi”.
Ljubičić zatim nastavlja da iznosi podatke sa kim se Jovanka sve sretala, te navodi da se “postavlja pitanje dokle tolerisati takvo njeno iznošenje stvari raznoraznim ličnostima koje to prenose dalje i koje smatraju da je ona stvarno ugrožena”.
Predlaže da se što pre okonča preuređenje vile za Jovanku, da se sačini spisak stvari koje je ona odnela iz Užičke 15 i da se donese zakon o nasleđu Titove imovine.
– Predlažem da se kontroliše sve što ona piše, da to ne može ići van kuće ni van zemlje – navodi Ljubičić, i dodaje da s njom treba obaviti razgovor. Dodaje da to ne može na osnovu izveštaja DB, već da izvesni R. Cijan treba da sačini zvaničnu belešku o razgovorima koje je obavio sa njom 18. aprila 1985, i da se onda otvori krivična istraga protiv nje. On navodi da je ona rekla Cijanu da joj je Tito govorio ko će im doći glave i da se to obistinilo, da je protivzakonito izvršena premetačina vile u Užičkoj 15, da je odneto mnogo njenih dokumenata…
Prema spisima, Ljubičić veoma ogorčeno priča o Jovanki – dovodi u pitanje njen čin poručnika, navodi kako joj je on pomogao 1970, na molbu Broza, da dobije spomenicu 1941. kao borac Ličke jedinice, iako navodno nije imala uslova za to. Pita se kako se našla u bolnici u Drvaru, gde je upoznala Broza, i da li je bila u Zagrebu u toku rata, te traži da se to proveri.
– Što se tiče nje, sve joj je rešeno na najbolji način, a ona stalno napada zemlju, rukovodstvo. Ne znam zašto to tolerišemo i zbog čega – zaključuje Ljubičić.
Pojedini generali i admirali odbili da daju izjave o Titovoj udovici
Stane Dolanc je na sastanku rekao da je tri godine ranije dogovoreno da se uradi „Bela knjiga” o Jovanki i da to treba da se završi. Podseća da je, kao savezni sekretar policije, prikupio izjave od ljudi koji su radili u Titovom kabinetu. Podseća i da je Savezni sekretarijat za odbranu dobio uputstva da to isto uradi, ali „da su pojedini generali i admirali to odbili radi očuvanja autoriteta ličnosti druga Tita”.
Dolanc zatim iznosi optužbe na račun Jovanke, pozivajući se na razgovore sa njom i Brozom, ali i s drugim osobama.
Navodi kako je sa Ratkom Dugonjićem (predsednikom predsedništva BiH) od nje u prisustvu Broza tražio da im preda dokumenta u vezi s “aferom Mišković”, ali da je ona odbila i da nije dala čak ni kada je to tražio njen suprug.