RASPAD UKRAJINE NI FEDERALIZACIJA NEĆE SPREČITI

Ukrajinska federacija može samo pravno olakšati raspad i civilizovani razvod njenih regiona.

• Ukrajinskoj federaciji neće dozvoliti da se pojavi, kao što neće dozvoliti da se održi referendum – sem ako ti referendumi ne budu održani voljom samih stanovnika bez saglasnosti kijevskih „vlasti” (kao na Krimu)
• Zato je besmisleno je govoriti o „federalizaciji” kao cilju očuvanja Ukrajine u njenim današnjim granicama, pa će biti potrebno da se na tim referendumima postavi i drugo pitanje – o pripajanju Rusiji
• Ukrajinska federacija nije moguća i nije sposobna za život. Ukrajina se raspala i besmisleno je čuvati je
• Ako neko ozbiljno smatra da će moći da kontroliše čitavu Ukrajinu i da je drži u sferi ruskog uticaja i orbiti Carinskog saveza – onda su to naivni snovi. Njen zapad i centar svakako neće postati proruski (da i ne govorimo „opšteruski”), tim pre, posle, kako oni kažu, „ruske okupacije Krima)
• Zakasneli projekat federalizacije idejno je dobar, ali malo verovatan i nije vitalan
• Moraće da se uzima svoje – ono što sebe smatra „Rusijom” i nije izdalo slavu predaka. Ono što se bez tuđe pomoći bije za svoja prava – podižući kao simbol svog nacionalnog izbora ruske zastave, a ne ukrajinske
• Vreme je da se završi sa igrama „SSSR-2” i sa očuvanjem rusofobskog projekta „Ukrajina”. Treba čuvati Rusiju

Piše: Andrej MARČUKOV, stariji naučni saradnik Instituta Ruske istorije RAN

Izlaz iz političke krize u Ukrajini rusko rukovodstvo vidi u ustavnoj reformi, čija je glavna komponenta federalizacija zemlje.

U govoru povodom pripajanja Krima Rusiji, predsednik Vladimir Putin je ukazao na neophodnost uvođenja federativnog uređenja, a onda su tu ideju prihvatili i drugi.

U pregovorima sa sadašnjim gazdama stanja u Ukrajini, sa SAD, ruska strana iznosi svoj stav o potrebi sprovođenja referenduma u oblastima Ukrajine i njihovom statusu (u sastavu Ukrajine), o njenom transformisanju u federativnu državu, o davanju ruskom jeziku statusa jednakog ukrajinskom (tamo gde tako žele) i o pravu regiona da samostalno određuju nacionalnu, kulturnu i ekonomsku politiku.

Međutim, da li je realna federalizacija, kao i sama ustavna reforma?Da li će one okončati krizu? Da li će moći da zadovolje interese svih građana Ukrajine i da je pri tom sačuvaju kao zemlju?

Pod „federalizacijom” svako podrazumeva ono što sam želi. Za građane Donbasa, Harkova i Novorusije, federalizacija je – sinonim nezavisnosti, osnivanje autonomnih republika (republike), koje imaju praktično neograničena prava, suverenitet i bliske odnose sa Rusijom (odnosi sa Kijevom treba da budu minimalni), ili da, zapravo, ponavljaju put Krima.

Ukrajinske „vlasti” pod „proširenjem prava regiona” podrazumevaju neznatno odašiljanje privrednih i administrativnih ovlašćenja iz Kijeva u unutrašnjost (uključujući izbore za rukovodioce administracije, a ne postavljanje na tu dužnost). Ruska strana u federalizaciji vidi upravo federativne odnose (pa i široke u nacionalno-kulturnoj, administrativnoj i budžetskoj oblasti) – uz očuvanje celovitosti Ukrajine.

U teoriji sve izgleda glatko i dobronamerno. Regioni sprovode referendume, Ukrajina postaje federativna država u kojoj regioni sprovode nacionalnu, jezičku, kulturnu i socijalno-ekonomsku politiku, a Kijevu ostaju opšti prerogativi: spoljna politika, odbrana i t. sl. Uklonjeni su opasnost od ulaska Ukrajine u NATO, kapitulacija pred EU (evro-asocijacija) i ukrajinski nacionalizam. Prava i interesi svih građana zemlje se poštuju, a u društvu se uspostavlja saglasnost.

Lepo. Ipak, neizvodljivo. Federacija neće rešiti probleme koje prema zamisli treba da reši. U Ukrajini neće biti federacije, a ako i bude – onda neće biti „Ukrajine”.

Da li je federacija – nemoguća misija?

Počnimo od toga da federaciji neće dozvoliti da se pojavi, kao što neće dozvoliti da se održi referendum – sem ako ti referendumi ne budu održani voljom samih stanovnika bez saglasnosti kijevskih „vlasti” (kao na Krimu). Međutim, u tom slučaju besmisleno je govoriti o „federalizaciji” kao cilju očuvanja Ukrajine u njenim današnjim granicama, pa će biti potrebno da se na tim referendumima postavi i drugo pitanje – o pripajanju Rusiji.

Neće se dozvoliti sprovođenje referenduma zato što protiv same ideje referenduma i federacije istupaju i prozapadna „vlast” („političari” i „gospodari života” – oligarsi) i ukrajinski nacionalisti, a za njima – i građani centralnih i zapadnih oblasti zombirani od strane ukrajinskih kontrolisanih medija. To se tumači i shvata kao „separatizam” i kao mešanje Rusije koja će preko tih oblasti kontrolisati čitavu Ukrajinu.

Prvo, to podriva njihovu političku, ekonomsku i ideološku vlast, njihove pozicije kao „elite”, njihove metode upravljanja i ekonomsku bazu, jer se – osnovni nacionalni proizvod stvara na Jugu i Jugoistoku zemlje. Ti regioni su i najvažniji u strateškom smislu, a bez njih se Ukrajina pretvara u geopolitički defektnu tvorevinu.

Federalizacija u kojoj će regioni Juga i Jugoistoka imati značajna prava u socijalno ekonomskoj i nacionalno-kulturnoj oblasti lišava centralnu vlast funkcija upravljanja i raspoređivanja. Glavni grad takođe gubi svoju ekonomsku i finansijsku bazu – Zapad Ukrajine ,koji se dotira, neće imati ko i čime da hrani.

Drugo, ta ideja podriva osnovu osnova Ukrajine kao nezavisne države i istorijske pojave – sam ukrajinski nacionalni projekat koji pretenduje na svu tu teritoriju kao na „svoju”, a na njen narod – kao na „Ukrajince” ili kao na ljude koje treba učiniti „Ukrajincima”.

Učiniti ruski jezik državnim, dopustiti slobodno postojanje ruske kulture i istorijskog pamćenja različitih od onih na kojima je zasnovan ukrajinski nacionalni projekat i „Ukrajina” kao njegovo političko ovaploćenje, znači neuspeh tog projekta i ideološki krah njegovih pobornika.

A nacionalni i ideološki faktor veoma je važan. Međutim, njega ispuštaju iz vida poklonici ideje federalizacije (odnosno, očuvanja Ukrajine – u malo izmenjenom obliku koji se ne dotiče njene osnove).

Ukrajinska ideja (ili, drugim rečima, ukrajinski nacionalizam – u njegovim različitim oblicima i stepenima radikalnosti) tokom dve decenije sazdana je kao osnova pogleda na svet miliona građana Ukrajine. To je posebno izraženo na Zapadu zemlje i manje u centralnim oblastima i ruskojezičnom Kijevu, među grupama koje opslužuju ukrajinsku državnost razmeštenim i po drugim regionima (državni aparat, inteligencija društvenih nauka, novinari, oni koji se hrane donacijama i t. sl), čak i ako su tamo na marginama.

Za ukrajinski sistem kulturno-nacionalnih vrednosti ratuje i druga socijalna grupa koja može da se nazove liberalno-zapadnjačkom (nezavisno od jezika na kojem pojedinac više voli da govori). Oni su pristalice „evropskog izbora”, Ukrajinu smatraju  „Evropom” i zato se prema Rusiji odnose hladno-neljubazno – kao prema tuđoj zemlji, tuđem istorijskom putu i načinu života.

Ideologija koju nudi ukrajinska ideja, za njih je – garancija prozapadnog pravca, garancija da „Ukrajina neće biti Rusija”. Upravo je ta ideologija najopasnija (opasnija od ukrajinskog nacionalizma kao takvog), a zajedno sa njim čini idejnu osnovu današnje rusofobije.

Eto zbog čega će se ti ljudi svim silama suprotstavljati ustavnoj reformi. Sve izjave koje daju i koje će davati predstavnici ukrajinske „vlasti” o davanju prava regionima i spremnosti za reforme – nisu ništa više od laviranja i obmane. Kao što se kaže, obećati – ne znači oženiti se.

Treće, federalizaciji se protive SAD i njihovi saveznici – za njih će to značiti, ako ne i gubitak kontrole nad čitavom Ukrajinom ili njenim delom, onda sigurno nepotrebne teškoće. Za njih je Ukrajina – principijelno pitanje. Ako Amerikanci i krenu na neke sporazume sa ruskom stranom (koji mogu da se protumače kao ustupci), onda će oni imati privremeni i taktički karakter.

Ipak, pretpostavimo dase putem rusko-američkih pregovora (a upravo se tu rešava sudbina Ukrajine koju su prozapadni lobi i nacionalisti davno pretvorili iz subjekta svetske politike u objekat) postigne pristanak SAD na federalizaciju Ukrajine i da one ukažu svojim marionetama kako treba da postupaju. Onda izbori, koji su planirani za 25. maj, treba da se održe istovremeno s referendumima ili posle njih. Da li će to biti učinjeno?

Jacenjuk i Turčinov stavili su do znanja da hoće. Ali, u to je teško verovati, čak i ako se uzme u obzir da Kijev pred očima ima krimski primer i da mora da računa na Rusiju i da se plaši iskušenja od gušenja protesta naroda silom. Posle izbora više neće biti potrebno organizovanje referenduma: vlast će postati „legalna”, a pregovori o njihovom održavanju mogu trajati beskonačno – kijevske vlasti neće pristati na sprovođenje referenduma.

Ako, pak, kijevske „vlasti” i njihovi kreatori pristanu na sprovođenje referenduma i na ustavne reforme, onda će njihov sadržaj biti besplodan. Koja pitanja će biti izneta na referendum i ko će ih formulisati? Da li kijevske „vlasti” i njihovi štićenici u unutrašnjosti? I razmere nezavisnosti regiona (razume se u okviru Ukrajine –ni o kakvom izlasku iz nje ni reči neće biti) biće maksimalno smanjene.

Ipak, ako se referendumi i održe, kako će glasati Zapad i Centar sa Kijevom? Oni neće podržati ideju federalizacije, jer – ona će udariti po njihovim interesima i ambicijama (ekonomskim, idejnim i vlastoljubivim). Ispostaviće se da su jedne oblasti – za očuvanje Ukrajine u ranijem obliku, a druge – za svoj poseban status. I one koje su protiv federalizacije – većina – i po broju regiona i kvantitativno (Krim više nije tu).Jedni će pokušati da počnu ustavnu reformu, drugi će početi da je sabotiraju i spreče. Da li će takvi referendumi biti važeći i da li će biti priznati njihovi rezultati? U tom slučaju oni će opet označiti stvarni raspad zemlje.

Postoji i druga varijanta koju mogu da primene prekookeanski lutkari koji ne nameravaju da čine ustupke Rusiji, ali žele sve da čine tuđim rukama. „Lošu liberalnu vladu” koja je „podlegla pritisku Moskve” smenjuju snage „pobornika ukrajinske nezavisnosti” – Desnog sektora i njihovih istomišljenika. I „bojovnici” i „liberali su – delovi jedne iste celine, kojima upravljaju iste snage i po potrebi ih upotrebljavajuuzajamnom podržavanjem i potiskivanjem, ali prividno čuvajući „nezavisnost”, povremeno, čak i ulazeći u međusobni „konflikt”.

Ako se održe referendumi i Ukrajina bude federalizovana, onda će se, iz gore navedenih razloga taj sistem pokazati kao nesposoban za život. Da li će država, mučena idejama revanšizma, uzajamnom mržnjom i protivrečnostima koje nigde nisu nestale, moći kao takva da funkcioniše?

Ili će sve ostati kao što jeste (ili gotovo kao što jeste) – odnosno, federativni Jug i Istok izdvajaće kao i ranije značajna finansijska sredstva glavnom gradu za izdržavanje i za „opšte potrebe države”, kao i za Zapad i Centar koji će mrzeti „raskolnike-separatiste”, ali pri tom živeti na njihov račun i administrativno i idejno upravljati zemljom. Ili oni neće skoro ništa izdvajati za opštifederalni budžet, što će dovesti do finansijske, ekonomske i socijalne krize i kolapsa – u početku dotiranih oblasti, a zatim i zemlje kao takve, i do njenog raspada.

Ko će vladati u Kijevu (dakle, čitavom zemljom) – svakako to neće biti ljudi prijateljski prema Rusiji. Logično je da će u takvoj federativnoj državi konstantni faktor postati borba Kijeva (i SAD koje stoje iza njega sa svojim saveznicima) sa Jugom i Istokom za smanjenje ili ukidanje njihovih oblasnih ovlašćenja.

Snaga i inicijativa su na njihovoj strani, a to označava permanentnu krizu: sa parlamentskim depresijama, majdanima, prevratima i prikrivenim terorom. Tim pre, što će čak u federalizovanoj Ukrajini funkcije sile i spoljne politike ostati u Kijevu (nije teško pogoditi kakva će biti njihova idejna osnova i da li je u takvim uslovima moguće postojanje opštedržavne armije i milicije?) A uz uplitanje Zapada, dakle i Rusije, kriza koja nema izglede da prestane ni puteve za razrešenje.

„Stare grablje”: SSSR-2

Prema tome, federacija nije moguća i nije sposobna za život. Ukrajina se raspala i besmisleno je čuvati je.

Ako neko ozbiljno smatra da će moći da kontroliše čitavu Ukrajinu i da je drži u sferi ruskog uticaja i orbiti Carinskog saveza, onda su to naivni snovi. Njen zapad i centar svakako neće postati proruski (da i ne govorimo „opšteruski”), tim pre, posle, kako oni kažu, „ruske okupacije Krima). Za to su propuštene decenije tokom kojih je centralna vlast (tada još sovjetska) više volela da se bavi osnivanjem novih nacija i njihovih državnosti putem komadanja opšteg ruskog nacionalnog i političkog prostora, a da i ne govorimo o dve decenije nezavisnosti.

Politički proces i nacionalna sfera su – polje delovanja mitologije. Mitovi ne nestaju. Na primer, takvi kao što je „Ukrajina je – evropska nacija i zemlja” i „Zapad je – raj na zemlji”, „Zapad će nam pomoći”.

Upravo će ovi mitovi (sastavni deo ukrajinske ideje) i ubuduće određivati svest miliona ljudi u Ukrajini, koji ne žele prijateljstvo i bliske veze sa „agresivnom, azijatskom i kulturno i etnički njoj tuđom” Rusijom. Zainteresovane unutrašnje i spoljne snage potrudiće se da se ti mitovi još više šire. A zapadna „šargarepa” (koja čak i ne postoji) za takve ljude uvek će biti slađa i primamljivija od ruske – pa čak i najrealnije.

Radi čega, uprkos očiglednom, da se nastavlja grčevito hvatanje za jedinstvo Ukrajine? Neki ne prihvataju njen raspad, čak i ako su svesni njegove neminovnosti. Drugi ne žele da deo Ruskog sveta (pre svega Kijev i Centar), ili samo geopolitički prostor Ukrajine, daju u ruke evro-lobista, nacionalista i SAD smatrajući da se za čitavuUkrajinu mora boriti. Ipak, glavni razlog je u nečem drugom.

Očigledno da se u ruskom rukovodstvu nastavlja razmišljanje u kategorijama nekakvog „SSSR-2”, a ne Rusije, u koji bi ušle ove ili one republike ranijeg SSSR-a (uključujući Srednju Aziju i njeno stanovništvo”). Razume se, ne na onim osnovama, nego kao nezavisne suverene države – u obliku ove ili one „evroazijske” integracione šeme”. I Ukrajina se tu ubraja. Zbog toga je ona potrebna čitava, a ne njeni delovi koji se osećaju kao Rusija i koji bi neposredno ušli u njen sastav. Preko tih regiona može da se proba ostvarenje uticaja na čitavu federativnu Ukrajinu i da se odupire privlačenju njenih ostalih delova u orbitu SAD i ostalih.

Ideja je po zamisli razumna, ali… Njih ne zabrinjava to što je Ukrajina od samog početka i permanentno antiruski projekat. Oni smatraju da je antiruskost – nešto nevažno i da će moći da se neutrališe, na primer, suzbijanjem ekstremnih pojava („banderovštine”).

Ovde se vide isti pristupi i metode kao u vreme SSSR-a: „ukrajinske karakteristike” i Ukrajina – to je dobro i ispravno (ako je ona „sovjetska”, „internacionalna”), a ukrajinski nacionalizam je – loš, pošto je on – „neprijatelj trudbenika” i „prijateljstva naroda”. Isto takav pristup borbi za „simpatije naroda Ukrajine” svojstven je i ruskim vlastima, iako je jasno da će se bez prave borbe za svesnost i nacionalni izbor ljudi, bez odupiranja ukrajinskom projektu putem konsolidacije opšteruske ideje (i maloruske kao njenog dela), ova „neo-sovjetsko-ukrajinska” delatnost na kraju pokazati jednaka nuli.

I kao što su u sovjetsko vreme Donbas i Novorusija bili dati Ukrajini da bi se pomoću njihove radničke klase zadržala i vaspitala „seoska Ukrajina” i pobedila „samostijnost”, tako se i sada tim regionima postavlja sličan zadatak: da zadrže antiruske i prozapadne delove zemlje. Radi toga je i potrebna konstrukcija koja je bankrotirala – „Ukrajina” koja uključuje Novorusiju, Donbas, Harkov i Dnjepropetrovsk. Ipak, ne može se u stare mešine naliti novo vino.

Sovjetska politika doživela je krah. SSSR se raspao (zato što je bio „savez republika”, a ne „Rusija”), regioni su postali „Ukrajina”, Zapad je očuvao svoju privlačnost, a tim metodama pobediti ukrajinski nacionalizam (ne odričući se od same ukrajinske ideje), pokazalo se nerealnim. Isto tako će biti i sada.

Upravljanje Ukrajinom preko oslonca na jug i istok (tim pre, bez Krima) – nije ostvariva ideja, budući da će se taj uticaj koncentrisati na same te regione (ako dozvoli centar), ili će nestajati srazmerno jačanju centralne vlasti i neminovnom privlačenju „elita” tih regiona u opšte – ukrajinski kontekst, gde će oni uvek biti tuđi, ako ne stanu na „ukrajinsku” političku, nacionalnu i idejnu poziciju.

A kakva će biti ta „elita”? Došljaci iz „Partije regiona” (kao Sergej Tigipko ili Oleg Carjov, karakteristični za ukrajinski establišment, nimalo „proruski”, već pre evro-orijentisane i ukrajinsko-centrične ličnosti)? Ili takvi poslenici kao što je gradonačelnik Harkova, Genadij Kernes i bivši prvi čovek harkovske oblasne administracije Mihail Dobkin, koji su ujedinili Majdanu opozicioni pokret, osujetili formiranje Ukrajinskog fronta i prebegli na stranu kijevskih „vlasti”? Takvi nisu potrebni. A tim pre ne treba se prisećati Janukoviča u vezi sa povezivanjem potencijalnih „subjekata federacije”. Na čelu regiona treba da budu novi – narodni i pravi proruski lideri koji se neće rastvoriti u ukrajinskoj „političkoj eliti”.

Jedino što federacija može, to je da postane put za pravno učvršćivanje onoga što je već postalo činjenica – raspada Ukrajine radi civilizovanog razvoda regiona. Ali, taj put takođe izgleda malo realan. I u Moskvi će više voleti da očuvaju Ukrajinu (pa i federativnu), jer Rusija je dužna da služi interesima „SSSR-2”, a ne obrnuto.

Nije li to zato što postoji nekakva podela sfera uticaja između SAD i Rusije? I zato situacija u pogledu kontinentalne Ukrajine ne podseća na krimsku? Ne bih hteo da u to verujem, ali ipak, ne treba odbacivati takvu varijantu.

Izbori će se održati 25. maja i vlast će postati „legitimna”. Biće priznati njihovi rezultati – a ne zato što je pobedio proruski kandidat. Njih tamo nema. Oni ne mogu da se pojave – ne samo u sadašnjim uslovima, nego i uopšte – u okviru ukrajinskog projekta to je nemoguće po definiciji.

Učešće na izborima „kandidata sa jugoistoka” objašnjava se (sem njihovim ličnim ambicijama i interesima grupa koje su ih kandidovale) potrebom organizatora izbora da im daju legitimnost i privuku ljude na biračka mesta. Na Zapadu i u Centru većina će izaći na izbore.

Za stanovnike osam oblasti na liniji Harkov – Dnjepropetovsk – Odesa, biće najbolji izbor ignorisanje izbora. Ali, ako se izbori održe istovremeno sa referendumima to će automatski značiti priznavanje od strane Rusije izbora od 25. maja, a sa njima i svega onoga štose desilo u Ukrajini počev od zime 2014. godine.  To će biti „plata za kompromis” i „federalizaciju” – ma u kom obimu da regioni dobiju svoja nova ovlašćenja.

Sve veoma podseća na situaciju s kraja XVIII veka sa takozvanim „podelama Reč Pospolite”.  Tada je Rusija do kraja (i do poslednje podele) pokušavala da je čitavu sačuva u sferi svog uticaja, a takođe kao tampon državu na granicama sa Pruskom i Austrijom – inicijatorima podela. Međutim, Zapad i poljski rusofobi učinili su sve da takva ruska politika ne uspe.

Pokazalo se da je Rusija morala da pristane na podele. I sada će tako biti.

Zakasneli projekat federalizacije idejno je dobar, ali malo verovatan i nije vitalan. I moraće da se uzima svoje – ono što sebe smatra „Rusijom” i nije izdalo slavu predaka. Ono što se bez tuđe pomoći bije za svoja prava – podižući kao simbol svog nacionalnog izbora ruske zastave, a ne ukrajinske.

I vreme je da se završi sa igrama „SSSR-2” i sa očuvanjem rusofobskog projekta „Ukrajina”. Treba čuvati Rusiju.

(Fakti)