Web-Tribune.com Vaše mesto za novosti…
Na pomen Aprilskog rata, ljudi uglavnom pomisle na zbrku, pogubljenost i brzu kapitulaciju, neretko neupućeni da su se vojnici Kraljevine herojski borili da odbrane Otadžbinu od agresora.
Tek nekolicini ljudi poznato herojsko žrtvovanje jugoslovenskih pilota koji su poput japanskih kamikaza žrtvovali svoje živote u pokušaju da zaustave daleko nadmoćnijeg neprijatelja u aprilu 1941. godine. Ti heroji bili su piloti iz 36. vazduhoplovne grupe Petog lovačkog puka, čija je baza bila na letelištu Režanovačka kosa kod Kumanova.
Oni su svim svojim snagama branili južno nebo Jugoslavije od kandži i čeljusti nacističkog Luftafea. Ti junaci nisu žalili sebe, žrtvovali su se za najuzvišeniji cilj – odbranu slobode svoga naroda i otadžbine. Ko su bili ti hrabri piloti, heroji koji su prezirali smrt?
Peti lovački puk je bio naoružan zastarelim lovačkim avionima Hoker-fjuri iz 1934. godine, koji su po britanskoj licenci izrađeni u našim fabrikama. To su bili dvokrilci izuzetnih manevarskih sposobnosti, ali spori u odnosu na moderne lovce.
Njihova vatrena moć je bila slaba, jer su imali mitraljeska zrna malog kalibra i slabe probojnosti. U borbenom kompletu ovih aviona nije bilo zapaljive municije. Jedino sa čim su se mogli pohvaliti bilo je njihovo čvrsto i dobro sedište i dobra pokretljivost, a njima su upravljali hrabri piloti.
Peti puk je imao 30 ovih aviona, dve vazduhoplovne grupe, odnosno četiri eskadrile. Štab Petog lovačkog puka i 35. vazduhoplovna grupa, sa dve eskadrile, koje su imale 15 lovaca hoker-fjuri, bazirao je na aerodromu Kosančić kod Leskovca.
Druga grupa ovog puka, odnosno 36. vazduhoplovna grupa sa dve eskadrile, koje su takođe imale 15 Hoker-fjurija, bila je bazirana na letelištu Režanovačka kosa kod Kumanova. Piloti ove grupe bili su „mrtva straža“, oni su bili unapred žrtvovani da ih smrve čelične čeljusti Luftvafea.
Da je 36. lovačka grupa bila predstraža vazdušne odbrane Jugoslavije, govori i podatak da je prvi napad Nemaca u ranu zoru 6. aprila izvršen baš na njeno letilište. O tome je kapetan prve klase Vojislav Popović, komandir 111. lovačke eskadrile, u 4.30 časova 6. aprila izjutra javio komandi aerodroma Beograd.
Njegovu poruku da su Nemci u 4.00 izvršili opšti napad na celom frontu duž granice sa Bugarskom, primili su sa podozrenjem. Primitivna i zastarela služba vazdušnog osmatranja i javljanja slabo je funkcionisala.
Dok je žandarm na granici ili u nekom selu okrenuo broj i dobio vezu sa komandnim mestom u Kumanovu, a odatle obavešten štab lovačkog puka, prošlo bi 10-15 minuta, za to vreme nemački avioni bi već bili nad aerodromom. Tako je bilo i tog jutra.
Informacija je stigla kasno. Na aerodrom Režanovačka Kosa, malo letelište, ali za Nemce značajan cilj, važan za propagandu i prvi moralni podstrek i „slast“ pobede, krenulo je 17 fašističkih Me-109F, predvođenih jednim razaračem Me-110, u kojem je kao vodič bio i jedan bugarski oficir.
To je kasnije i faktički dokazano, jer je taj Me-110 oboren.
Hrabri komandir 111. lovačke eskadrile kapetan Vojislav Popović, odmah je poleteo na čelu svoje eskadrile. Za njima je uzletela 112. lovačka eskadrila, na čelu sa komandirom kapetanom prve klase Konstantinom Jermakovim. Poleteli su neustrašivo svi piloti u krhkim mašinama protiv nemačkih čeličnih ptica, koje su bile mnogo brže i višestruko bolje naoružane.
Nastala je neravnopravna borba u vazduhu. Nemački avioni su nemilosrdno tukli “Hokere”. Naši piloti su veštim manevrima izbegavali pogodke razjarenih nacista. Kada je video da je ostao bez municije kapetan Popović se sa svojim “Hokerom” ustremio na vođu nemačke formacije, u strahovitom tresku sudario sa Me-110 i oborio ga.
Umro je herojskom smrću i po ko zna koji put pokazao da je junačko srce jače od čelika. Pao je u odbrani otadžbine, kao što su tog ranog jutra 6. aprila 1941. godine pali i njegovi drugovi.
Vazdušna borba se razvijala sve većom žestinom, Nemci su bili ogorčeni gubitkom vođe. U plamenu je pao i kapetan Jermakov izrešetan topovskim i mitraljeskim zrnima.
Poručnik-pilot iz 111. lovačke eskadrile Milorad Tanasić rešio je da sledi primer svog komandira kapetana Popovića.
Ustremio se svojim hokerom na najbliži Me-109 i obojica su pali polomljenih krila. Ubrzo potom, ne zna se tačno na koji način, ali verovatno kao i u slučaju kapetana Popovića i poručnika Tanasića, oborena su još dva Me-109.
Smrću heroja pali su narednici-piloti Jefta Arsić, Ratomir Milojević, Veroljub Stojadinović i potporučnik Milutin Perović. Svi su oni umrli za Otadžbinu jednog krvavog jutra kada su na granicama već umirale hiljade jugoslovenskih vojnika, koje je mrvio smrtonosni valjak nemačkih „pancir-divizija“. Može se slobodno reći da su ti hrabri piloti 36. lovačke grupe bili prave „kamikaze“.
Nemačke pilote mora da je zabavljao taj lov na ljude u krhkim mašinama ili su se grabili ko će pre da poveća spisak „vazdušnih pobeda“. Uprkos jasnim odredbama međunarodnog ratnog prava o zaštiti pilota u nevolji, Nemci su u tom napadu, a i kasnije u aprilskom ratu, mitraljirali jugoslovenske pilote koji su se spasavali iskočivši padobranima.
U vazdušnim borbama kod Režanovačke Kose tog jutra oboren je i narednik-pilot Živko Stepanović, ali je pao na drveće i zahvaljujući čvrstom sedištu, ostao je živ. Na tom aerodromu posle prvog nemačkog napada ostala su samo dva Hoker-fjurija. Posle tog napada preostalo ljudstvo krenulo je preko Preševa i Gnjilana ka Uroševcu.
Istog dana 35. grupa je preletela na aerodrom Bojnik, gde je veći deo aviona uništen na zemlji. Preostali sastav je preko Kraljeva pošao ka Sarajevu.
Kako je Jugoslovensko kraljevsko vazduhoplovstvo dočekalo Drugi svetski rat, možete videti ovde.
Pogledajte video:
(Srbija danas)
